Gost ovogodišnjeg Sajma knjiga bio je Boris Maksimović – Hodoljub, putopisac i izdavač iz Banja Luke, a mi smo ugrabili priliku da sa njim porazgovaramo o putovanjima, knjigama, životu i svetu.
Na svom blogu, u delu Prije svega, citiraš Mešu Selimovića.
Generalno volim dela Meše Selimovića. Taj citat je baš nekako ubo moje shvatanje putovanja, da čovek stalno odlazi da bi se vraćao, da ne može sreću imati ovde ni negde drugde, već je može imati samo konstantnim vraćanjem. Baš zato mi se citat toliko svidio i zbog tog sam odlučio da ga kao uvodni citat stavim i u svoju knjigu – Hadžiluk plemenitom snu.
Kako si došao do imena Hodoljub?
To je asocijacija na Zuka Džumhura – BiH putopisca, ne bih rekao zaboravljnog. Za vreme Jugoslavije, Džumhur je bio zvezda. Imao je svoju emisiju na Televiziji Sarajevo, koja se zvala Hodoljublja, i to moje ime je na neki način omaž Džumhuru – ne toliko zbog njegovog stila pisanja, koliko zbog njegovog stila putovanja. On je čovek koji distance meri na poseban način – na primer kaže – Na cigar hoda odatle. Ima meraklijski pristup putovanjima i istraživanju grada, zbog toga mi se najviše i dopada.
Odakle dolazi inspiracija za pisanje?
Jednostavno, pišem onako kako znam da pišem. Ima nekih putopisaca koji se meni baš sviđaju i ja bih najsrećniji bio da mogu da pišem tako, da mogu svi da me čitaju, što kažu, da me mogu čitati i akademici i automehaničari. Trudim se da iskreno pišem, tako da ne znam odakle dolazi inspiracija; ponekad me ona pukne na licu mesta pa pišem po telefonu, maramicama, bilo gdje, a većinu teksta napišem kad dođem kući sa putovanja. Nekada mješam i jedno i drugo, pa sve to fino složim i ispeglam. Naravno, to nije ni malo lako, posebno kada te pritisnu rokovi. (smeh)
Da li se nekada osetiš izgubljeno u novom svetu i nepoznatim licima, ili se, baš naprotiv, pronalaziš iznova i iznova? Postoji li nekada skriveni osećaj straha?
To se razlikuje od grada do grada, od situacije do situacije. Nekada sam jednostavno neraspoložen, usamljen i kad odem, grad može biti sasvim na mestu, ali meni nešto može zasmetati. Prisutan je ponekad i osećaj straha, izgubljenosti i apsolutnog pronalaska. Nema pravila – ne ponašam se uvek isto na određenim mestima, ali generalno jako volim taj osećaj kada dođem u neki nepoznat grad i kad nemam pojma u stvari gde idem.
Što više starim, to sve manje imam vremena za putovanja. 80% knjige sam napisao zapravo dok još nisam imao posao – dok sam bio na fakultetu i dok sam ga tražio. Kasnije, kada sam pronašao posao, shvatio sam da jedino dva puta u toku godine mogu da putujem – na letnjem godišnjem odmoru i na zimskom godišnjem odmoru. To baš i nije neki život, a sa druge strane – ipak, je to život.
Obično ili imaš vremena, a nemaš para, ili nemaš para, a imaš vremena, ili nemaš ni vremena, a ni para. Puno je lakše kada imaš vremena, a nemaš para, jer do para možeš doći, iskombinovati, možeš jeftino putovati, možeš uhvatiti nešto što ti iskoči, dok kada imaš posao, možeš izdvojiti neki fond za neko putovanje, a nemaš vremena, pa moraš planirati sve jedanput, dvaput godišnje, to je po meni puno gore.
Kako se snalaziš sa jezicima i u komunikaciji sa novim ljudima uopšte?
U suštini, snalazim se nekako. Nemam problem sa ljudima, ali ne umem mape da čitam, uvek se pogubim kada imam neku mapu grada, tako da mi je u principu lakše da pitam. Ta komunikacija nije mi neki problem, volim jezike i koliko-toliko se snalazim u njima. Uvek naučim par reči – što kažu, survival French. Znam da sam u Francuskoj naučio par rečenica dovoljnih za snalaženje na ulicama, a obično kada pitaš čoveka šta ti treba, a on ti odgovori, ti shvatiš da ti nemaš pojma šta ti je odgovorio. Tek onda, posle par minuta, u glavi ti se rečenice rasčlanjuju na riječi, sintagme i polako shvataš šta ti je čovjek rekao, a pre toga dvadeset sekundi ga onako gledaš... To je posebno zanimljiv osećaj i više volim tu komunikaciju na ulici nego da ja tu nešto posebno pripremam i istražujem.
Kada prvi put odlaziš na neko mesto, šta očekuješ od njega? Šta ti prvo odvuče pažnju?
Uvek je to nešto drugo, sitnice koje mi ne bi ni pale na pamet. Na primer, kako ljudi organizuju svoj društveni život, priroda, zgrade; svaka zemlja ima nešto da mi ponudi i to mi je fascinantno.
Nemam ja neka posebna očekivanja, samo su mi bitne te neke sitnice – u poslednjih godinu dana je počelo jako da mi smeta što nemaju veliko pivo u kafanama. Zvuči glupo, ali u Italiji mi recimo smeta način njihovog konzumiranja hrane i pića – puno su umjereniji od nas. Kada izađu u restoran, grickaju neki aperitiv takozvani i imaju samo pivo od 0.2. To možeš pronaći samo u mediteranskom basenu i svi tako – ljudi izađu i pijuckaju jedno pivo čitavo veče, a ja nisam tako navikao. Takođe, recimo, malo pivo im košta 5 evra, a to mi digne pritisak. Beograd je sa te strane jedno jako divno mesto. Što se ide severnije od Italije i Španije, to konzumacija alkohola postaje nekako bolja.
Da li si ikada razmišljao da oformiš neku organizaciju sa kojom bi mogao da razvijaš svoje ideje, da ih primenjuješ i da ih načiniš dostupnim svima koji razmišljaju u istom ili pak sličnom pravcu kao i ti?
Ja sam dio portala Klub putnika. To je jedna sjajna organizacija koja promoviše nezavisna, samostalna putovanja i radi neverovatne stvari. Takođe, pokrenuo sam izdavačku kuću i radim na još jednom poslu, tako da sam upao u neko ludilo dizanja firmi na svoje noge, pa ne stižem baš da putujem od svega toga.
Šta očekuješ od sveta da ti još ponudi i pokaže?
Ne očekujem od svijeta ništa, samo očekujem da ja budem dovoljno organizovan da nađem vremena za putovanja u budućnosti, jer nekako znam da uvek nešto lepo ima, a nema vremena dovoljno. Najveći strah u ovom životu je da neću otići u Afriku za života, baš je panični strah da neću otići van Evrope nigde. Bio sam u Aziji, tj. u azijskoj strani Istanbula, što nije neka preterana Azija, da se razumemo. Dakle, želja mi je da odem baš u subsaharsku Afriku, a nikako da skupim pare da odem na to putovanje. U stvari, od svijeta ne očekujem ništa, al’ od sebe očekujem.
Zapravo želim da te stvari koje radimo stanu na svoje noge, da mogu funkcionisati bez mene, da ne daj Bože od njih zaradim koju paru, da mogu otići na neko putovanje kada nađem vremena za to. Nije mi u stvari toliko bitno koliko ću para da zaradim, nego da imam vremena da potrošim te pare.
Razgovarala: Milana Veljko
