U današnjem svetu više nije glavno pitanje sreće u vezi, već uspešno uklapanje karijere, obaveza i privatnog života. Da li nam partner/ka pomaže ili odmaže u dostizanju naših ciljeva? Ako se osvrnemo, možemo naći mnoge primere za i protiv, ali hajde da vidimo kako to druga osoba može izvući najbolje iz tebe!

Ako deliš interesovanja sa svojom ljubavlju možete samo da razvijete još dublju i jaču povezanost. I još bolje ako ta zajednička strast služi da se napravi revolucija u svetu medicine, osvoje dve Nobelove nagrade i napravi ogroman napredak u lečenju karcinoma. Marija i Pjer Kiri su bili veoma bitni za društvo u to vreme, s obzirom da su zajedno rušili stereotipe o ženama u nauci. Osude su im samo davale snagu da nastave sa novim otkrićima. Nad ovim primerom bi se trebalo zamisliti. Da li je Marija bila sposobna za otkrića i bez Pjera? Verovatno da. Ali, u skladu sa vremenom u kom su živeli, da li bi joj to bilo omogućeno da se istim bavi bez njega? Verovatno ne.

Robert Kapa i Gerda Taro susreli su se u Parizu, bežeći od fašizma i ubrzo su se zaljubili. Fotografi i avanturisti, započeli su slavnu karijeru zajedno kao ratni fotografi. Putujući širom Evrope, njihova ljubav je trajala samo dve godine, ali su zajedno stekli reputaciju dva najveća ratna fotografa svih vremena. Zajedno, oni su uticali na inovacije u oblasti fotografija. Borba protiv fašizma bila je njihova borba, s obzirom na njihovu istoriju izbeglištva, a španski građanski rat je bio doslovan i metaforičan front te bitke. Svako od njih bio je izvrstan umetnik, ali su ih ljubav i zajednički motivi ujedinili i stvorili nešto do tada neviđeno.

Džordž Putnam i Amelia Earhart su par koji je takođe rušio predrasude, dok su i zasebno predstavljali nesvakidašnje individue. Ona je bila najpoznatija avijatičarka u Americi, dok je on bio uspešan izdavač, istraživač i pisac. Iako se rodio u imućnoj porodici, on se sam borio za svoje mesto pod suncem. Zanimljivo, civilna ceremonija njihovog venčanja trajala je svega pet minuta, a obećanje o poslušnosti svom mužu nije bilo pomenuto. Godinu dana kasnije, Earhart je napravila svoj istorijski solo prelaz Atlantika. Putnam je organizovao javne nastupe i dostigla je veliku slavu. Putnam se postavio kao njen promoter, šta bi se danas smatralo kao agent ili PR i bio je potpuno fokusiran na nju.

Džon Lenon i Joko Ono upoznali su se u Londonskoj galeriji, gde je Ono pripremala izložbu. Za manje od tri godine par se venčao. Brzo su počeli da sarađuju i napravili su serije litografa koji su prikazivali par na medenom mesecu. Ovo je bila jedna od mnogih njihovih saradnji. Par je takođe napravio i seriju nezaboravnih fotografija iz kreveta. Samo godinu dana nakon venčanja Bitlsi su se raspali. Posle toga, Ono i Lenon su nastavili da sarađuju na nizu muzičkih projekata, obogaćujući karijere jedno drugom.

Mildred Loving i Ričard Loving predstavljaju čuveni par pripadnika različitih rasa koji dokazuje da ljubav ne razlikuje boju kože. Par je uhapšen zbog kršenja Zakona o rasnom integritetu koji je branio međurasni brak. Ovaj par je postao poznat kada je Vrhovni sud napravio istorijsku presudu u korist njihovog braka, što je uticalo na izmenu zakona i građanskih prava. Slično njima, Martin Luter King Jr. i Koreta Skot King radili su zajedno, kao posvećeni partneri u aktivizmu. Borili su se za civilna prava, dok se i ona sama borila za prava i jednakost žena. Njihov rad i ljubav je ono što ih čini jednim od omiljenih parova.

Bilo da su vaša interesovanja slična ili dijametralno suprotna, ukoliko se razumete sa svojom voljenom osobom, moći ćete na pravi način da pomognete jedno drugom. Na kraju krajeva, to je i poenta odnosa, da budete bezuslovna podrška jedno drugom, koja vodi stalnom progresu.

Autorka: Ana Ivanov

Studenti Građevinskog fakulteta, Univerziteta u Beogradu, Abel Duran, Jana Puzderliski i Marko Modrinić, osvojili su, zajedno sa kolegama iz Nemačkog tima, prvo mesto na svetskom takmičenju u upravljanju projektima International Project Management Championship 2018 i time obezbedili Srbiji poziciju svetskog prvaka drugu godinu zaredom.

Finale četvrtog po redu svetskog takmičenjau upravljanju projektima – International Project Management Championship 2018, koje je za četiri godine okupilo više od 2600 studenata sa prestižnih fakulteta i biznis škola širom sveta, održano je 2. juna 2018. godine, u Beogradu, u organizaciji Centra za upravljanje projektima Fakulteta organizacionih nauka. Finale ovogodišnjeg takmičenja International Project Management Championship održano je u Beogradu. Od ukupno 192 tima, odnosno 760 takmičara, koje je svetska asocijacija za upravljanje projektima (IPMA) okupila na ovogodišnjem takmičenju, najboljih 9 timova je u finalu u Beogradu, 2. juna, svoja znanja i veštine iz oblasti upravljanja projektima prikazalo kroz simulaciju upravljanja realnim projektom, koju je obezbedila kompanija Open Management Education Center (OMEC).

U finalu ovogodišnjeg takmičenja se borilo 9 zemalja, odnosno timovi iz Nemačke, Francuske, Holandije, Hrvatske, Finske, Litvanije, Italije, Španije i Srbije. Odlukom žirija, a na osnovu broja poena dobijenih tokom trajanja simulacije, prvi put u istoriji takmičenja, proglašena su dva pobednika, te su titulu svetskog prvaka podelili timovi iz Nemačke i Srbije, dok su studenti iz Hrvatske osvojili treće mesto. Svetsko takmičenje je ove godine u Beogradu okupilo i brojne stručnjake i eksperte iz oblasti projektnog menadžmenta, kao što su predsednik Internacionalne asocijacije za upravljanje projektima (IPMA - International Project Management Assotiation), Hesus Almela Martinez, predsednik skupštine IPMA, Rajnhard Vagner, potpredsednik IPMA za mlade, obrazovanje i trening, Kamiar Safakiš, kao i brojne predstavnike privrede, trenere, profesore i studente.

Na takmičenju iz informatike na ovogodišnjoj Elektrijadi ekipa studenata Računarskog fakulteta osvojila je prvo mesto!

Pobednički tim činili su Dušan Zdravković, Nikola Jovanović i Ivan Dejković. U individualnoj konkurenciji iz informatike izvanredne rezultate ostvarili su studenti Dušan Zdravković (prvo mesto) i Nikola Jovanović (drugo mesto).

RAF-ovci su na ovogodišnjoj Elektrijadi zablistali u svim naučnim disciplinama u kojima su učestvovali. Osim što su ekipno osvojili prvo mesto na takmičenju iz informatike, odlične rezultate postigli su i na takmičenjima iz matematike, objektno orijentisanog programiranja, i fizike. 

Na takmičenju iz matematike1 ekipa studenata RAF-a (Radoica Draškić, Luka Vukelić i Dejana Mandić) zauzela je drugu poziciju, a individualno Radoica Draškić treće mesto.

Svoje programersko znanje dokazali su i na takmičenju iz objektno orijentisanog programiranja gde je ekipa RAF-a osvojila drugo mesto. Ovaj uspešan tim činili su Dušan Zdravković, Stefan Živković i Vukoman Stojanović, dok se pojedinačno izdvojio Dušan Zdravković zauzevši drugo mesto.

U fizici RAF-ovci su zauzeli treću poziciju (Miloje Đukanović, Nikola Tasić i Jovana Todorović), a treće mesto u pojedinačnoj konkurenciji zauzeo je Miloje Đukanović.

Ukupno 9 fakulteta takmičilo se u naučnim disciplinama, a to su:

Elektrotehnički fakultet Beograd,

Elektrotehnički fakultet Banja Luka,

Fakultet tehničkih nauka Novi Sad,

Elektronski fakultet Niš,

Računarski fakultet Beograd,

Fakultet elektrotehnike u Tuzli,

Elektrotehnički fakultet Istočno Sarajevo,

Fakultet tehničkih nauka Čačak,

Elektrotehnički fakultet Podgorica.

RAF je počeo da se takmiči na Elektrijadi od 2016. godine i do sada je jedini privatni fakultet koji je na njoj učestvovao. 

Kako je bilo živeti u nekedašnjem Beogradu? Kakvi su bili ljudi, svakodnevica, ljubav i moda? Mnogi željno tragaju za odgovorima na pitanja o idealizovanoj prošlosti u prestolnici, a odgovore daju filmovi, serije, odnosno njihovi autori koji iz sadašnjosti pokušavaju da rekonstruišu život i duh grada.

A šta je sa savremenicima? Zaboravili smo ih ih i zapostavili. Malo ko zna da je pesnik Vojislav Ilić imao brata Dragutina Ilića, proznog pisca koji je pored naučno-fantastične drame, istorijskog romana Hadži Đera, napisao i jedan neverovatan roman (i redak  dokument) o životu Cincara u starom Beogradu, o čemu se opet ne zna: roman Hadži Diša. U pitanju je priča u kojoj uspešni trgovac sanja da bude prihvaćen od strane grčko – cincarske zajednice u gradu, ženi se lepoticom, udovicom cincarskog porekla, a zatim mu se život dodatno komplikuje... To je istovremeno ljubavna priča, storija o karakterima, ali i neverovatna zabeleška o životu i mentalitetu Cincara koji gotovo nikoga nisu primali u svoje krugove.

Drugi zaboravljeni hroničar beogradski je Branimir Ćosić, autor koji  je tokom svog kratkog života uspeo da stvori samo nekoliko dela ali vrlo upečatljivih i značajnih. On u romanu Pokošeno polje prikazuje Veliki, dakle Prvi svetski rat u samom gradu, bombardovanja, pokušaje bega, a sve to iz vizure dečaka koji je njegov alterego. U drugom delu istog romana prikazan je međuratni Beograd, sasvim nalik na današnji – grad u kome vladaju korupcija, sila sumnjivih, a bogatih industrijalaca, razuzdanost i bahatost bogataške dece.

Pored toga Branimir je napisao i roman Dva carstva - delo o borbi tela i duše, materijalnog i spiritualnog, dobra i zla, a opet sve u duhu međuratnog doba. U osnovi je velika ljubav između glavnog junaka Srbe Mijuškovića, tipičnog predstavnika zlatne mladeži, i Radmile Karamarković, supruge arhitekte Miloša, stopostotnog ratnog invalida. U pitanju je intelektualističko i misticističko razmatranje pitanja dobra i zla, materijalnog i duhovnog. Sam pisac nakon nekog vremena priznao je da ga je ovaj roman doveo u ćorsokak i da više ne veruje sasvim u ideje koje je u njemu izneo.

Zbirka priča Kao protekle vode obuhvata njegova zrelija ostvarenja kraće forme u kojima opet posmatramo mlade ljude i njihove sudbine, dakle život i odnose tih dvadesetih i tridesetih dvadesetog veka. Raskrstio je sa misticizmom i prikazao realan život predratnih proletera, ispunjen mučnom borbom i teškim stradanjima.

Svi pomenuti naslovi godinama nisu reizdavani, stari primerci knjiga u bibliotekama pohabani su i na ivici upotrebljivosti, a imena ovih autora danas gotovo zaboravljena.

S toga, reizdavanje ovih dela i pisaca predstavlja jedini način da se vredne knjige vrate na našu scenu i u kulturnu baštinu, a kada su u pitanju Dragutin Ilić i Branimir Ćosić, ponovno izdavanje njihovi romana i priča vredan je doprinos za razumevanje naše prošlosti i Beograda u prohujalim vremenima.

Mingl ti ove nedelje preporučuje jednu sjajnu knjigu Svetla, kamere, ljubav pisca Stefana A.Garlanda.

Nema devojke na svetu koja ne sanja da postane glumica u Holivudu. Beograđanki Sari taj san se neočekivano ostvaruje. Nakon uspeha na kastingu poznatog svetskog režisera, ona odlazi u njoj nepoznati svet u kome je čekaju glamur i sjaj, ali i vatrena romansa sa popularnim mladim glumcem. Ali, da li je Sarin srećan kraj zagarantovan kao u holivudskim filmovima, ili život prate drugačija pravila?

Sara proživljava sve ono što podrazumeva odlazak iz zemlje, rastanak sa najbližima, najboljom drugaricom, svojim gradom, ali istovremeno uživa u avanturi upoznavanja novog sveta i života kakav je samo zamišljala ili gledala na TV-u. Ljubav sa mladim glumcem svakako je najsnažniji doživljaj koji je čeka u Holivudu, ali u toj vezi suočava se sa iskušenjima, nedoumicama, upoznaje sebe i fenomen ljubavi, dinamiku života...

Da ste pitali bilo koju osobu davne 1938. godine, kada je Konrad Zuse napravio prvi kompjuter, da li misle da će se jednog dana ljudi preko njega takmičiti na Olimpijskim igrama, verovatno bi vas gledali zabezeknuto, ili bi odmahnuli rukom i pitali vas da li ste popili svoje lekove za taj dan.

Nastankom i furioznim prodorom E-Sporta u svet onog pravog, čovečanstvo je takve reakcije učinilo suvišnim. O E-Sportovima smo pisali i ranije, OVDE.

Koliko god to nerealno zvučalo, sve više ljudi, maestralno orkestrirani od strane multinacionalnih kompanija poput Valve Entertainmenta ili EA Games-a, smatra da su profesionalne atlete i profesionalni gejmeri de fakto ista stvar, te sve više raste podrška i pritisak javnosti na Internacionalni Olimpijski Komitet da E-Sportovi budu deo ove fešte. 

Daleko od toga da IOC žustro protestuje ovakvoj izmeni, smatrajući da su itekako svesni finansijskih dobrobiti koje mogu uslediti uključenjem ovih takozvanih sportova u Igre, gledajući da E-Sports, od početka devedesetih do danas, gotovo eksponencijalno raste kako u popularnosti tako i u količini novca koj se obrće učešćem i prenošenjem takvih takmičenja.

Neke paralele mogu biti povučene izmedju pravih i E-Sportova, poput količine treninga uloženih u dobijanje rezultata, ogromni potovi za osvajače turnira, te sponzorstva koja slede za uspehom, ali ozbiljne moralne dileme oko toga da li mogu da se izjednače sedenje pred kompjuterom i rađenje nečega iz zadovoljstva i posvećivanje svog života fizičkom usavršavanju i takmičenju.

Autor: Marko Bataković

Kružok na temu Ima li feminizma u modi?, to jest okupljanje manjeg kruga ljudi koji diskutuju o određenoj temi i problematici, održan je 24. aprila u prostorijama Umetničkog prostora U10 u okviru i organizaciji Belgrade Fashion Week-a i MILICA magazina. Razgovor je otvorila Marija Radaković, modna novinarka i moderatorka razgovora, dok joj je u moderiranju kružoka pomogla i Dunja Jovanović. Tema kružoka bio je trend feminizma u modi, a učestvovale su Ana Stefanović, modna novinarka, Aleksandra Lalić, dizajnerka i Katarina Lončarević, teoretičarka feminizma.

Aleksandra Lalić je istakla da se kroz modnu industriju simbolično može prikazati težnja za ravnopravnost, dok Ana Stefanović smatra da moda jeste ogledalo društva, da ona ne zadaje pravac, već da reflektuje samo društvo i pojave u njemu. Sam odnos feministkinja prema modi, ističe Katarina Lončarević, nije ni pozitivan ni negativan. Ženski marš i pokret #MeToo doprineli su tome da moda odreaguje na dati trend i da počne sa proizvodnjom majica koje podržavaju feminizam, kao politički pokret (jedan od mnogih velikih brendova koji je podržao ovu kampanju jeste Dior). Dovodi se u pitanje realna feministička strana ovih majica, koja, razmatrajući sve aspekte problema, ne postoji. U pop kulturi, brojne pevačice su se izjasnile kao feministkinje, poput Lord, Majli Sajrus i Bijonse. Tokom 2014. godine, u okviru MTV Video muzičkih nagrada, Bijonse je izvela svoju pesmu Flawless, sa feminističkom porukom, a deo koji je izvela je iz govora nigerijske feministkinje Čimamand Ngozi Adiči. Katarina je istakla da je feminizam delimično deo mejnstrim kulture, ali da i dalje mnoštvo žena i devojaka ne zna kome je to ta majica namenjena, ko treba da je nosi, ko ju je napravio i na osnovu čega. Potrebna je prethodna edukacija, da bi sve to prešlo u STAV, a ne samo deo trenda koji se nosi određene sezone. Takođe, učesnice su istakle da kada bismo sve bile feministkinje, Dior ne bi postojao. Pored trenda majica sa feminističkim natpisima, modni časopisi i magazini nisu u dovoljnoj meri odreagovali na dešavanja, to jest svi modni mediji nemaju kritički odnos ka modnoj industriji. Regionalni časopisi imaju veoma mali broj analitičkih tekstova godišnje, dok publika zaista postoji i željno ih iščekuje. Kada pričamo o dizajnu, Aleksandra je istakla da joj je prevashodno potrebna inspiracija i da smatra da odeća ne treba da bude glavni motiv koji će privlačiti muškarce, već da žene treba da kreiraju za sebe.

Na samom kraju kružoka, diskutovalo se o tome kako ni jedna modna kuća ne može da bude feministička, ukoliko eksploatiše žene, kao i o poziciji osoba sa invaliditetom u modi.

Za veoma kratak vremenski period, mlade, talentovane i svestrane učesnice kružoka, uspele su da na interesantan način prikažu ovu važnu temu, pričajući o modi kao veoma važnom političkom pitanju, posebno u kontekstu u vezi sa feminizmom i feminističkim pitanjima. Pak, ostalo je još tema o kojima treba da se priča, a ovaj kružok je bio jedan od odličnih uvoda u dalja istraživanja o feminističkom pokretu u modnoj industriji.

Prisustvovali smo promociji proširenog izdanja knjige 1001 film koji moraš da vidiš pre nego što umreš. Za razliku od prethodnog izdanja u kojem je bilo zapisano samo pet domaćih filmova, u novom izdanju možete naći 15 jugoslovenskih naslova. Među tim filmovima možete pronaći i Kako je propao rokenrol, Kad budem mrtav i beo, Lepa sela lepo gore, Lajanje na zvezde, Underground… Ostatak ćete morati da saznate sami.

Na knjizi je radilo čak 85 autora, dok su za naše područije bili zaduženi Aleksandar Petrović, pevač Orthodox Celtsa i novinar, kao i muzičar Igor Blažević - iliti Prljavi inspektor Blaža. Njihove recenzije filmova su koncipirane esejski, kritički, ali napisani tako da provociraju čitaoca, kako je to rekao filmski kritičar Borislav Anđelić. On je takođe dodao da je cela knjiga jedna velika provokacija, jer vas konstantno tera na sukob mišljenja. Dok prelistavate knjigu često biste se zapitali: Zašto je baš ovaj film na listi? ili: Da li je moguće da ovaj nije ubačen?!

Promociji je prisustvovao i dramski umetnik Rastko Janković koga verovatno znate kao jedinog i problematičnog sina čuvenog Filozofa i Danice iz filma Lajanje na zvezde. Na samom kraju filma, u čuvenoj sceni, citirao je svog fiktivnog oca jednoj devojci, izjavljujući joj ljubav: Kako Tanjug javlja - ja te volim.  Rastko je na promociju došao spreman da nabroji i filmove za koje on smatra da bi valjalo biti na listi, ali naposletku se predomislio i rekao da je apsurdno nabrajti bilo koje naslove, jer u knjizi ima izbora na pretek. S tim što su se Aleksandar i Rastko složili da defitivno fali Copolin Drakula iz 1992. godine.

Bilo da vas zanimaju animirani filmovi, komedije, dokumentarci, SF ili čak noar filmovi, knjiga 1001 film koji moraš da vidiš pre nego što umreš je definitivno za vas. Od korice do korice je ilustrovana sa čak petsto originalnih filmskih plakata, pored koji možete naći citate reditelja, kritičara ili malo poznate činjenice i anegdote o filmu. Knjiga je prevedena na trideset jezika širom sveta i prodata u preko million i po primeraka. Definitivno važi za neizostavni i jedan od najboljih vodiča kroz raznoliki svet kinematografije.

Godina koja je za nama bila je zanimljiva po izuzetno velikom broju objavljenih romana za mlade (oko 70), kao i po neuobičajeno malom broju romana za decu (manje od 40), pa se tako prvi put desilo da su romani za mlade bili skoro dvostruko brojniji od dečjih. U ovako bogatoj prošlogodišnjoj produkciji nije bilo lako izabrati dobitnike priznanja za najveće domete, pa je zato ovog puta, pored dobitnika priznanja, Knjigoskop objavio i spisak svih naslova koji su se našli u najužem krugu nominovanih.

Dobitnik priznanja za domaći roman godine za decu je Misija: Muzej Ivane Nešić (Kreativni centar), dok je za strani roman godine za decu proglašen Vidimo se u kosmosu Džeka Čenga (Dereta).

Priznanje za najbolji roman za mlade dobio je višestruko nagrađivani debitantski roman Endži Tomas Ta mržnja koju seješ (Urban Reads). Detaljan spisak svih dobitnika i nominovanih, s obrazloženjem odluka u svakoj kategoriji, nalazi se OVDE.

Pojam smene generacija zastareva

Trenutno se odasvud apeluje na rad s omladinom. Niko ne zna kakav je to rad, niko nema blage veze ko čini omladinu i šta će s njom. Kako Vi vidite savremenu omladinu?

Predstava da omladina, kao naša sutrašnjica, na neki način najavljuje budućnost, pa će zato onaj ko se s njom sporazume imati od toga dobit, deluje utemeljeno na nekakvom nepromenjivom toku stvari. „Detence pomilujem često i reknem „zbogom“ u taj mah: Ja tebi dajem moje mesto, ti bićeš cvet, ja biću prah“. Ali u sadašnjoj istorijskoj etapi ova, reklo bi se, odvajkada prisutna istina podložna je nekim korekcijama.

Pod jedan, naša starosna grupa mladih je malobrojna: to su plodovi demografske rupe 90-ih koja je, sa svoje strane, nasledila prethodnu demografsku uvalu iz Drugog svetskog rata. Ako pogledamo našu demografsku piramidu, iznova i iznova vidimo ta udubljenja – to su nerođena deca umrlih. Ta rupa se pomalo ravna kako godine idu i ravnaće se i dalje, ako u našem daljem istorijskom razvoju ne dođe do neke katastrofe, ali ipak postoji. 

Pod dva, pojam smene generacija zastareva. Ima jedna Kiplingova pripovetka „Amandman malog Toda“ iz njegove zbirke pripovedaka o britanskoj Indiji. Pripoveda se o tome kako je mali dečak nabasao na sednicu zakonodavnog veća kojoj su prisustvovali britanski administratori, i tamo je preneo negodovanje svojih slugu Indijaca povodom predloženog zakona, po kome bi bilo potrebno da se ugovor o zakupu zemlje sklapa na svakih pet godina, a ne na svakih petnaest, kako je bilo ranije. Nezadovoljstvo se svodilo na to da za petnaest godina dečak odraste i postane muškarac, dobije sina, pa za još petnaest godina taj sin je već muškarac, a otac je već umro; zemlja prelazi u ruke narednog radnika. Kad bi se ti ugovori sklapali na svakih pet godina, bili bi to izlišni rashodi, zbrka i trošak za razne dažbine i takse.

U tradicionalnom društvu, gde je životni vek kratak, smena generacija se odvija veoma brzo – jednom u petnaest godina. Mi se trenutno orijentišemo na period od dvadeset pet godina, ali situacija se menja: životni vek se produžava. U skladu s tim, produžava se i razdoblje aktivnog života, kao i razdoblje detinjstva. Ne očekujem da ću za dvadeset godina ući u „treće doba“, niti da će se moja deca ostvariti kao očevi i majke. Najverovatnije ću još raditi, a moja deca će se možda dalje školovati, tražiti sebe, neće imati svoje porodice i decu, i dalje će sebe smatrati omladinom.

Smena generacija je prilično usporena, tako da, gledano s čisto praktične tačke gledišta, ako želite političku vlast i uticaj, pozabavite se 40-godišnjacima. Ima ih mnogo, oni su mnogobrojna generacija, deca „sovjetskih bejbi bumera“, odavno su na društvenoj pozornici i još tridesetak godina će biti društveno, ekonomski i politički aktivni. S te tačke gledišta omladinu možemo nakratko ostaviti na miru.

I pored toga, dok još ne postignemo biološku besmrtnost, što nam je nedavno obećao Aleksej Kudrin u dogledno vreme za jedno 10-12 godina (doduše, ne u Rusiji),  smena generacija se ipak vrši. U vezi s tim za mene je važno istražiti generacijske vrednosti, porodične odnose, stilove roditeljstva, rodni ugovor i njegove izmene.

Pod pojmom „omladine“, „dece i roditelja“ svako podrazumeva nešto svoje. Treba imati u vidu da generaciju milenijalaca čine oni koji su ušli u fazu rane društvene zrelosti na međi milenijuma. To jest čine je rođeni krajem 70-ih – početkom 80-ih. Sadašnji 20-godišnjaci su tzv. centenijalci, generacija Z. Ove dve generacije se razlikuju među sobom. Korisno je imati u vidu da čovek od 45 godina može vrlo lako imati dete od 20 godina, jer je to društvena norma. Zato kad kažemo „roditelji“ ne bi trebalo da zamišljamo nekakve sede mudrace, trebalo bi da zamišljamo mlade u rasponu od 40 do 55 godina.

Trenutno su na našoj društvenoj pozornici aktivna tri demografska sloja. Ljudi 60+, rođeni 50-ih, zauzimaju najviši sprat upravljačke piramide. Imamo njihovu decu, generaciju 40+, rođene 70-ih. I imamo novu generaciju koja i čini omladinu – rođeni 90-ih i kasnije.

S tačke gledišta demografske statistike, naš demografski pad se završava sredinom dvehiljaditih. Od 2004. do 2014. zabeležen je visok natalitet. To su dve cigle u osnovi naše demografske piramide: oni koji trenutno imaju od 0 do 5 godina i oni koji imaju od 5 do 10. Kad oni uđu u fazu društvene aktivnosti, nastupiće interesantan trenutak. Sad se pozabavite 40-godišnjacima ako želite da se pripremite za političku budućnost, a za deset godina očekujte nove 20-godišnjake, biće ih mnogo.

Ako želite vlast, budite organizovani

Pošto sam politikolog, demografija i generacijske vrednosti me zanimaju tačno onoliko koliko se odražavaju na političke procese i političko ponašanje. Kada govorimo o političkim procesima i njihovim učesnicima, puka brojka malo šta znači. Ona jeste važna, jer su u pitanju birači, ali s tačke gledišta uticaja na političke procese nije važan broj po čoveku, već organizovanost strukture. To je opšti zakon i ne poznaje izuzetke.

Ono što je neorganizovano u političkom prostranstvu nema subjektivnost, a ono što je organizovano ima. Vlast uvek pripada organizovanoj manjini, ali umesto da kukate na gvozdeni zakon oligarhije (kako se to naučno zove), organizujte se, pa će vlast pripasti i vama. Vlast nije igla u plastu sena, može se pronaći u svim društvenim odnosima: u porodici, u ekonomskoj razmeni, u proizvodnji, u umetnosti. Ako želite vlast, budite organizovani. 

Omladine trenutno ima malo, ali s obzirom na to da naša civilizacija u celini ceni mladost i da smatra da je budućnost, sa svim onim što ona nosi, dobra stvar, učešće mladih u bilo kom procesu podiže njegovu vrednost. Ako su uz vas samo penzioneri, smatra se da vas je pregazilo vreme.

U stvari, ako uspete da privučete glasove i energiju penzionera, oni će vam dugo služiti kao političko gorivo za vaše potrebe i ciljeve. S omladinom je kao u šahu: kad na pravo polje postavite pravu figuru, tad vrednost vašeg poteza odmah raste desetostruko. 

Gde je konflikt generacija?

Televizija uz dozu panike shvata da je izgubila mlađu publiku, koja je otišla u nekontrolisane društvene mreže. Pritom znatan broj mladih se potpuno odriče društvenih mreža i aktivnog prisustva na internetu. Gde su i ko su oni?

Što se tiče panike, i te kako ste u pravu. Ona zahvata administrativni aparat, možda još ne u punoj meri. Kad neko od njih kaže da smo „izgubili omladinu“, da omladina niti gleda televizor, niti poštuje vlasti, niti izlazi na izbore, niti želi nešto drugo da radi; tu je omladina samo pseudonim sutrašnjice. U stvari, oni gore nemaju problema s omladinom, već s potonjom generacijom, sa svojom sopstvenom decom. Oni ih iz navike zovu omladinom, a to odavno više nije omladina. To su ljudi u fazi pune društvene zrelosti, lišeni pristupa polugama donošenja odluka i političkog predstavništva.

Trenutno sva istraživanja međugeneracijskih i porodičnih odnosa nam pokazuju interesantnu stvar. Naviknuti smo da smatramo konflikt generacija kao nešto što je dato prirodom: deca se uvek bune protiv očeva, tako funkcioniše život. Ne primamo k znanju do kog stepena su konkretni društveno-istorijski uslovi sposobni da taj konflikt izglade ili zaoštre.

Sada ćemo govoriti o veoma velikim zajednicama, unutar kojih će biti mnogo izuzetaka, zato ne pokušavajte da projektujete ova zapažanja na svoje porodice. U najširem smislu imamo sledeće stanje: ljudi rođeni 50-ih su veoma svojevrsno obavljali svoje supružničke i roditeljske funkcije. Ta generacija ima svoje posebne karakteristike: najvišu stopu razvoda i abortusa, model potonjih odnosa roditelja i dece, specifično polno ponašanje tokom 70-ih i 80-ih. Nećemo sada zalaziti u razloge, nećemo nikoga kriviti niti pravdati, prosto ćemo zabeležiti ovu sociološku činjenicu.

Ta generacija je imala 40 godina u trenutku raspada Sovjetskog Saveza. Jedan njen deo je doživeo taj događaj kao najveću političku katastrofu, a drugi pak deo kao otvoren prozor mogućnosti, to sad nije važno.

Važno je to da su etika i estetika, politika i ekonomija 90-ih umnogome postali odraz predstava o životu upravo te generacije. Kad se kaže da smo izgradili kapitalizam prema knjizi „Neznajko na Mesecu“ i prema karikaturama iz „Krokodila“, koje su predstavljale kapitalističko društvo, a odnose Crkve i države prema naopačke prevrnutim ateističkim brošurama i Jemeljanu Jaroslavskom, treba imati u vidu da su oni koji su sve to gradili imali sovjetsko vaspitanje.

Generacija rođenih 50-ih je vrhunac sovjetskog vaspitanja, oni su prošli čitav kurs ideološke indoktrinacije: od vrtića do visoke škole. Rat je zauvek izbrisao sećanje na prethodnu Rusiju prosto istrebivši svakog ko bi se mogao sećati bilo čega, pa je posleratna generacija postala produkt sovjetske vlasti.

Njihovi odnosi sa sopstvenom decom, da budemo precizni, znaju da budu zamršeni. Upravo se u njihovom slučaju konflikt generacija ispoljava maksimalno oštro. Žene i u manjoj meri muškarci preko 40 godina su osnovna klijentela psihologa i psihoterapeuta, a od njih zahtevaju da im isprave traume iz detinjstva.

Obično se smatra da su 40-godišnjaci i 50-godišnjaci uvređeni zbog odsustva društvenog i karijernog lifta: deca generala su porasla do generalskog zvanja, a rotacija nije izvršena. Nije samo u tome stvar. Veoma često je konflikt uslovljen time što su deca predstavnika te generacije odrasla u rasturenim porodicama s veoma specifičnim odnosima oca i majke. To su deca žena iz sovjetskog vremena s njihovim naročitim shvatanjem svoje uloge, svojih obaveza, svojih prava prema deci i prema sadašnjim i bivšim muževima.

Deca 50-ih već imaju svoju decu. A eto, među „decom“ i „unucima“ nema konflikta generacija, pri čemu se takva tendencija beleži ne samo kod nas. Izglađivanje konflikta generacija centenijalaca i njihovih roditelja je svuda primetno. To je svakako izolovan slučaj s tačke gledišta antropologije.

Ono što više od svega privlači pažnju istraživača jeste to da deca i roditelji govore jedni o drugima s poštovanjem i nežnopću, što i deluje kao najnormalnija stvar na svetu – ko još ne voli svoju decu, a obično i roditelje. Ali sredinom dvehiljaditih slika je bila drugačija. 

Sećam se kako sam čitala na LJ (LiveJournal – najpopularniji ruski blogerski sajt prim. prev.) zatvorene ženske teme i u meni se javio jeziv osećaj da ja jedina među svojim vršnjakinjama, a imala sam trideset godina u tom trenutku, razgovaram sa svojim roditeljima uopšte. Ljudi su imali jezive konflikte s roditeljima: ili uopšte nisu komunicirali ili su mrzeli jedni druge, čak su se i razgovori preko telefona završavali histerijom, suzama i bacanjem slušalice. Meni lično je to bilo grozno.

Tipično.

A u sledećem demografskom koraku to više nije tipično. Većina generacijskih istraživanja nosi marketinški karakter: jasno je da firme žele da saznaju kome i kako da prodaju robu i usluge. Pa ipak, mi politikolozi možemo iz njih izvući mnogo toga interesantnog. U istraživanju koje je sprovela Zberbanka postoji jedan interesantan momenat: jedna od malobrojnih zamerki koju deca imaju na roditelje je to što oni ne daju uputstva za život.

Jesu li i sami imali previše uputstava?

Možda su i sami imali mnogo uputstava, možda osećaju da se vreme menja isuviše brzo. Sa svoje strane, roditelji govore: „Ja ne znam kako, možda oni bolje znaju od mene.“ Obično se istraživanja o digitalnoj pismenosti i bitisanju na internetu bave činjenicom da prvi put u ljudskoj istoriji naredna generacija zna više nego prethodna. Učenje ide obrnutim redom i to je, blago rečeno, jak udarac za mozak, zato što je sva naša kultura zasnovana na činjenici da pređašnja generacija prenosi svoja iskustva sledećoj. 

Ovakav prenos iskustava karakteističan je pre svega za agrarno društvo, gde praktično nema inovacija, a iskustvo je važnije od umetnosti. Nakon što su jedan za drugim krenuli talasi industrijskih revolucija, dok su do tog vremena velika geografska otkrića već proširila ljudske vidike, dolazilo je do situacije da se naredna generacija bolje orijentiše u promenjenim uslovima od prethodne. 

Ali obično za to vreme dok bi se uslovi života menjali, nove generacije bi došle na red da odrastu i da postanu roditelji. Prvi put je zabeležena takva pojava u ovako kratkom vremenskom intervalu, što je veoma interesantan, nov i po mnogo čemu jedinstven fenomen.

Neurotičnu težnju da se detetu čim pre napuni glava znanjima i veštinama, kako bismo ga pripremili za život, zamenjuje osećaj da se ništa ne sme instalirati u njega, zato što ne znamo kako će se svet sutra okrenuti.

Ideja da do 21. godine naučiš sve što treba da znaš, a nadalje koristiš ta znanja kao pogon za rad, već izgleda utopijski. 

S jedne strane, vreme ide brzo, a pak s druge nema mesta žurbi: svima je jasno da ćeš neprestano učiti, ili ćeš podizati kvalifikacije ili ćeš ovladati novom specijalnošću. Baš zato se stvara želja da se ne protraće godine zajedničkog života s detetom na to da se ono nakljuka zlata vrednim znanjima, kao kad se kljuka gusan radi guščje paštete, i da se pritom kvare odnosi, već je bolje pružiti mu zalihu ljubavi, osećaja sopstvene vrednosti i prihvaćenosti, koja će ostati s njim.

Ne kažem sada da je to racionalna ili dobitna strategija: oni koji imaju najbolje obrazovanje iz mladosti i dalje su u prednosti, ne zato što su saznali za Periodni sistem Mendeljejeva, već zato što je kod njih u glavi formirano više veza između neurona prilikom spoznaje Periodnog sistema Mendeljejeva, i zato je njihov mozak bolje prilagođen za dalje učenje. 

Sada govorim samo o tome da se kod ljudi stvara nekakav osećaj da su ipak odnosi i ljubav najvažniji. Tako ja pružam svom detetu sigurnost, prihvaćenost, a iza toga stoji osećaj da dresiranje, kakvo su primenjivali roditelji prethodne generacije, više ne izgleda tako važno.

Kada ljudi na vlasti govore o raspuštenoj omladini, oni ne misle na omladinu. Oni su raspustili svoju decu. Ta formulacija važi za znatan broj ljudi tog uzrasta, ali hvala Bogu, ne za sve, jer ljudska priroda uzima danak.

Ko čini raspuštenu decu?

Oni kojih je porodila generacija 50-ih.

Ako govorimo o protestima omladine, onda to nisu protesti 20-godišnjaka protiv svojih roditelja. Generacija 20-godišnjaka i njihovih roditelja se ujedinjuje oko zajedničkih vrednosti, od kojih je najvažnija pravda. Njihov protest se različito ispoljava, u zavisnosti od uzrasta.

40-godišnjaci i stariji su privrženiji protestima zakonitim putem, što je dobro i efikasno. Ti ljudi se prijavljuju za posmatrače, obraćaju se sudovima, pišu tužbe, vešto okreću jedan resor protiv drugog da bi dobili ono što žele, organizuju strukture koje štite prava zatvorenika, žena, dece, obolelih ili bilo čija druga. Uspešni su u tim aktivnostima. Protest „unuka“ u većoj meri nosi haotičan karakter usled njihovog uzrasta.

Uprkos onome što se rado vezuje za ruski narod, nivo tolerancije na nasilje je kod nas nizak, ubrajajući i državno nasilje. Kod nas neko možda zna da kaže: „E da je vama Staljin...“, ali čim počnu stvarne manifestacije državnog nasilja, malo kome se to svidi. Tačnije, oni koji su protiv se daleko bolje organizuju i artikulišu od onih kojima je svejedno.

Aseksualnost je novi trend, a stopa nasilja se smanjuje

Počeli ste da govorite o moralu i vrednostima omladine. Dolazimo do protivrečne slike: s jedne strane, mladi snimaju brutalne klipove i kače ih na Jutjub, a s druge se pojavljuje mnogo vesti gde je neki školarac spasao nekog.

Često se citira natpis unutar jedne od egipatskih piramida kako današnja omladina neće da radi, ne poštuje bogove, starije, želi samo da se zabavlja itd. Bojazan povodom slabih moralnih nazora omladine i razvrata, velikog u poređenju s onim od ranije, je isto jedan od tradicionalnih društvenih mehanizama prenosa iskustava. Zanimljivo je da je u sadašnjem istorijskom trenutku ta tvrdnja najdalje od istine.

Svi podaci kojima raspolažemo, kako iz Amerike tako i iz Rusije, govore o tome da se sve više odlaže navlačenje omladine na one radnje koje su se nekad smatrale nezaobilaznim delom odrastanja.

Ljudi sve kasnije probaju alkohol, sve kasnije počinju da puše ili nikako ni ne počinju, sve kasnije počinju polni život. Generacija Z je uopšte daleko manje zainteresovana za seksualnu tematiku nego ijedna druga pre nje. Aseksualnost je novi trend i tek će se razvijati.  

Sva istraživanja svedoče o tome da je sadašnja omladina najispravnija moguća generacija.

Za razliku od autora natpisa iz Egipta, nas zapljuskuje poplava informacija. Život dece i tinejdžera je oduvek bio surov, ali su se takvi obredi ticali samo onih koji su u njima neposredno učestvovali.

Kroz odrastanje ljudi su zaboravljali na to, pojam nasilja je gubio svoje obrise, tolerancija na nasilje je bila daleko veća. Smatralo se da svi dečaci vole tuču, da je to normalno i ispravno. Da li sada neko tako smatra? Ne. Da li iz toga sledi da se dečaci više nikad neće tući? Ne, ne sledi, ali se sam odnos promenio, što utiče na ponašanje.

Prisustvujemo jako sporom odumiranju inicijacijskih obreda, koji su predviđali da se u uzrastu polnog sazrevanja sva mladež odreda izlaže nečemu što neće svi preživeti. Neko otpadne, a onaj ko preživi, obeležen ožiljcima iz borbe, ulazi u sastav plemena i smatra se punopravnim lovcem, hraniocem porodice, stiče pravo na seks, imovinu i autonomiju. Ti obredi su veoma duboko ukorenjeni u našu svest, oni čine radnju znatnog broja čudesnih bajki i većine umetničkih dela o odrastanju.

Sada da bi postao muškarac više ne moraš da ubiješ sebi ravnog čoveka. Postepeno iščezavaju i situacije kad moraš podneti to da budeš prebijen ili da prebiješ nekog. Nećemo sad govoriti kakve će biti posledice i čime će ti obredi biti zamenjeni, samo ćemo zabeležiti tu činjenicu.

Tolerancija na nasilje je kod nas sve manja, zato i činjenice na koje ranije niko nije obraćao pažnju postaju predmet rasprava i negodovanja, a uz to se zahvaljujući tehnici sve beleži i objavljuje.

Stvara se utisak da je svet monstruozno surov – devojčice istukle drugu devojčicu i okačile snimak na internet. Navedite mi razred u kojem devojčice ili dečaci nisu tukli drugu devojčicu ili dečaka! Samo što ranije niko nije imao telefone s kamerom.

Još uvek nismo svesni razmera smanjivanja nasilja, mi ga samo primećujemo. Uopšteno, globalno opadanje stope kriminala je jedna od zagonetki nad kojom lupaju glavu predstavnici svih društvenih nauka u isti mah.

Zašto su ljudi prestali da čine zločine? Postoje prilično egzotični pokušaji objašnjavanja ovog fenomena poput popravljanja kvaliteta benzina i smanjenja količine olova u izduvnim gasovima. Kao što je poznato, olovo podiže nivo agresije.

Po američkoj verziji, generacija zločinaca prosto nije ni rođena, zato što je pre trideset godina kontracepcija postala dostupna ugroženim slojevima stanovništva.

Statistika se nije popravila samo u dve kategorije zločina: sajber kriminal i, iz nekog razloga, krađe mobilnih telefona. Broj slučajeva uličnog huliganstva je jako smanjen, a jedan od navođenih razloga za to su igrice na kompjuteru.

Uopšteno, igrice na kompjuteru će nas sve spasti: em nova radna mesta, em simulakrumi rata za mlade. Kako će ljudska zajednica bez rata, kad je to bila osnovna preokupacija elite svake prethodne ljudske generacije, način rešavanja političkih konflikata, način ekonomskog napretka? Čime će se baviti politička vrhuška ako prestanu ratovi?

Istraživanja pokazuju da se omladina sve više interesuje za hranu. Jeste li obratili pažnju koliko dečaka i devojčica se uče kuvanju?

Ako je ranije „ići ćeš u kuvare“ bilo strašno prokletstvo, sada je obrnuto.

To je divno, kreativno i veoma traženo zanimanje, gde nas još neko vreme neće zameniti roboti. Sada, pri izboru zanimanja, potrebno je sebi postaviti pitanje: „Može li to da uradi robot?“ Ako može, nemojte se time baviti.

Zanimanje glavnog kuvara je u stvari jedno od najplaćenijih!

A to su i nove zvezde. Više niko ne želi da gleda drogirane rokere. Svi žele da gledaju Džejmija Olivera, koji tamo nešto kuva u društvu svojih petoro dece.

Odsustvo motivacije biće društvena prednost

Pritom se često govori o tome kako savremena omladina ima prilično nizak stepen motivacije. I sama osećam da ne mogu da kažem svojoj deci: „Uči i biće ti dobro, inače ćeš završiti kao đubretar“. Shvatam da ima ljudi čak i bez srednje škole koji su se izuzetno dobro snašli i lepo žive.

Odsustvo motivacije može biti izuzetna i nikad aktuelnija osobina generacije kojoj predstoji život u postindustrijskoj ekonomiji.

Zamislite da je automatizacija proizvodnje omogućila iznenadno pojeftinjenje svega oko čega su se ubijale prethodne generacije: nameštaja, bele tehnike, automobila, odeće, drugih materijalnih stvari; da zaista nakon vlasničke ekonomije nastupi upotrebna ekonomija; da nas naši potomci gledaju s blagim prezirom, zato što smo težili da prisvojimo deliće svojine i što smo ih vukli sa sobom.

Možda će im ujutru dronovi po narudžbini dostavljati kapsule s odećom, a uveče će ih uzimati. Neće imati svojinu, živeće kao podstanari. Objektivno će biti siromašniji od nas, ali će njihov kvalitet života biti na višem nivou.

To zvuči kao paradoks sve dok ne probamo da se osvrnemo na neki pređašnji istorijski period i da uzmemo radi poređenja razmere potrošnje i kvalitet života tadašnje elite.

Aristokratija je imala krune od brilijanata i dvorce koje mi nemamo, ali zato nisu imali mogućnost da popravljaju zube, umirali su rano od strašnih bolesti, deca su im skapavala kao muve, fizički su nenormalno patili, živeli neudobno u hladnim prostorijama pod promajom, nisu imali kanalizaciju niti vodovod, bilo im je teško da se okupaju – sve u svemu, da si bio ne znam ni ja kakav car, grof ili nadvojvoda, s naše tačke gledišta je tvoj kvalitet života i komfora bio čudovišno nizak.

Ako se taj proces nastavi, ako da onakve rezultate kakve sada opisuju futurolozi ekonomije, onda će odsustvo motivacije za trku za novcem, u cilju da se novac zgrabi i time obezbedi sebi lep život, biti veoma dobra stvar.

Odsustvo takve motivacije biće društvena prednost, zato što će čoveku biti potrebna motivacija druge vrste: motivacija za samoostvarivanje, za ispoljavanje onog jedinstvenog u sebi, onog što ne može zameniti robot.

Rad u našem današnjem shvatanju postaće nepotreban, zato što će se od tvog rada samo pogoršati ekološka situacija, a tvoja umetnost će pak stvoriti višak vrednosti, od čega zavisi dalji napredak čovečanstva.

Da se izrazim malo prostije, odsustvo motivacije je izuzetno vredna osobina za ljude kojima predstoji život u društvu, gde je njihov posao nepotreban. Da se ne bi osećali odbačeno od zajednice i beskorisnim, oni moraju imati drugačiju psihologiju, drugačiji mentalni sklop. Cilj njihovih napora ne sme biti skupljanje poenčića i stvarčica. Oni moraju mirno primati ostvariva postignuća, dužnosti, nagrade, novac; takoreći, statusne simbole.

Vidimo kako čovečanstvo malo po malo ide prema tome. Uvek treba gledati zemlje Prvog sveta i njihovu avangardu, zato što one zadaju norme koje će zatim biti opšteprihvaćene. Tamo vidimo pedeset Cukerbergovih sivih dukseva, skandinavizaciju ponašanja elita, skromnost u javnosti i smrt demonstrativnog konzumerizma, koji je svojevremeno donela sa sobom buržoazija kada je postala vladajuća klasa.

Po zanimanju dobar čovek

Nastaje problem novog doba: kako i čime zabaviti ljude čiji je posao nepotreban. Deluje da će život bez rada, sa zagarantovanim dohotkom od države, biti divan san, ali u stvari se čovek od toga razboljeva i umire. Istraživanja pokazuju da kod ljudi koji izgube posao proces samodestrukcije počinje daleko ranije nego što se javlja materijalna potreba.

Čovek mora biti uključen u zajednicu, potrebno mu je priznanje, potrebno mu je da se oseća važno i korisno, da radi nešto od vrednosti, potreban mu je smisao. Kad bi mu neko dao novac i rekao: „A sad idi i nemoj ništa da radiš“, on bi počeo da boluje, vene i da uništava sebe.

Čuveni ekonomista Robert Skidelski, bivši član britanskog parlamenta, rekao je da je jedan od zadataka nove epohe da svi nauče da žive onako kako je živela nekad samo aristokratija, a da pritom ne polude. Deluje da to nije nikakav problem, ali je to u stvari jako veliki problem.

Rešavaće ga generacija koja je, hvala Bogu, ravnodušna na drangulije i bahaćenje, koja će najzad skinuti taj jaram sa svoje duše, koja već sada govori da je porodica najvažnija vrednost, da je zasnivanje porodice veće postignuće od uspeha u karijeri, da su odnosi najvažniji; koja ceni komunikativne veštine.

To je potpuno ispravno, zato što famozna efikasnost odlikuje robota, a za čoveka ona postaje sve manje potrebna.

Sećate se onog sovjetskog izraza: „Ne postoji dobar čovek po zanimanju“? Sada dolazimo do društva gde drugog zanimanja ni nema: postoji samo zanimanje dobrog čoveka, a sva ostala mogu biti automatizovana.

Od čoveka se traži komunikacija s drugim ljudima, uspostavljanje i održavanje odnosa, organizacija ljudi. U prvi plan izbijaju osobine menadžera, ali ne u smislu da se iscedi maksimum iz radnika, već da se doprinese zajedničkom radu, na radost i zadovoljstvo onih koji su uključeni u rad.

To postaje izuzetno važno i u tom smislu nova generacija izgleda veoma perspektivno. Ko god je uopšte razgovarao s 20-godišnjacima, taj je oduševljen njima, mogu to da potvrdim kao profesor.

Vrednost porodice će samo rasti

Brišu se granice između „muškog“ radnog i „ženskog“ kućnog prostora. Porast vrednosti porodice i porodičnih vrednosti je doveo do toga da žene ne žele da ostavljaju svoju decu, ali isto tako ne bi da ostave ni posao. Velika dilema „porodica ili posao“ ostala je iza nas u 20. veku: to je problem industrijske ekonomije, kad ti je posao ili da sediš u kancelariji ili da stojiš u fabrici. Sve više ljudi radi od kuće i odlazi na sastanke čisto malo da prošeta obuću.

Vrednost porodice će samo rasti, zato što sve više ljudi živi kod kuće. Rad na daljinu i razvoj servisa dostave nas vraćaju kućama. U 20. veku čovek, da kažeš, nije ni bio kod kuće: ujutru ode u fabriku, dođe uveče, za godišnji ode u sanatorijum, pošalje decu na tri meseca u pionirski kamp i ni u snu nije bilo mogućnosti videti ko živi kod njega u stanu. S jedne strane je to jačalo porodične odnose, a s druge ih je razaralo, kako za koga.

Sada ljudi žive kod kuće i stavljaju odnose s ukućanima u prvi plan, što nekako podseća na tradicionalno društvo: koliba i preslica, samo što umesto preslice imamo kompjuter. A kad se budu pojavile vertikalne farme i kad budu hranile naše gradove, naselja će dobijati sve veću autonomiju.

Videćemo još i kakvu umetničku naseobinu ili staroveračka sela, koja ni u čemu ne oskudevaju: dobijaju struju iz solarnog panela na krovu, a vodu crpe iz izrađene bušotine.

Drže vertikalne farme na kojima uzgajaju hranu za sebe, doleće im dron i donosi sve šta im je potrebno, a da i ne govorimo da sve to mogu da odštampaju na 3D štampaču, koji im je odmah tu. Život u gradovima će se i te kako promeniti.

Nemate li pritom osećaj da su redovi za ajfone i nekakve specijalne patike dokaz povećane potrebe za potvrdom svog društvenog statusa?

To je pustolovina, jedan doživljaj. Ranije se čovek klonio fizičkog rada, zato što je to bilo prokletstvo i usud nižih od sebe. Što se više penješ po društvenoj lestvici, to manje radiš i jedeš više masne hrane. Bilo je veoma lako odvojiti bogataša od siromaha: bogataš je imao duge nokte, bele ruke i posebnu odeću, koja je pokazivala da za njega nije rad, a u skroz tradicionalnim društvima orijentalnog tipa imao je i veliki stomak (mogao je sebi da priušti mnogo masnog mesa!).

Sada se sve preokrenulo: siromah je debeo, a bogataš je mršav. Trčimo i skačemo s namerom, bavimo se fizičkim radom i dižemo težine da bismo bili zdravi. Baš kao što i stajanje u redu, prokletstvo svih Sovjeta, nešto što im je vadilo džigericu, činilo ih agresivnim i u svakom pogledu im razaralo živote, sada postaje vrhunska zabava. Pazite, mi svi stojimo zajedno, za nas je to avantura, ljudi specijalno kupuju karte da bi se uključili u pustolovinu.

Nekoliko puta sam čula od ljudi koji organizuju te pustolovine da se kod omladine razvija zavisnost kao od droge.

Bez obzira na onlajn svet, bez obzira na moje čuvene kompjuterske igrice, ljudska priroda se nije promenila: čovek je zoon politikon, potrebna mu je interakcija sa svojom vrstom. Interakcija u onlajn svetu nije ništa gora od interakcije u oflajn svetu, ali čovek želi da ostvaruje kontakte i u stvarnosti. Pustolovine ne daju toliko adrenalin, koliko pružaju osećaj timskog rada.

U stvari, upravo je to razlog zašto se ljudi bave humanitarnim radom, političkim aktivizmom; zašto se učlanjuju u neprofitne organizacije. Mnogi misle da ljudi tamo odlaze da bi se žrtvovali, što je veoma opasna zabluda. Onima koji gaje takve iluzije o humanitarnom radu će se u profesiji dešavati loše stvari.

Potrebno je shvatiti da ljudi tamo odlaze radi oksitocina, hormona sreće koji se luči pri uspešnoj zajedničkoj delatnosti. Onaj ko je osetio sladak ukus uspeha u interakciji s drugima će se još vraćati po njega.

Sve u svemu, trebalo bi da škola pokaže taj eksperiment. „Nisam znao, saznao sam i uspeo“. Kad bi neko posedovao dovoljno talenta za pedagogiju da sprovede takav eksperiment pred učenicima, deca bi obožavala školu. Veliko je zadovoljstvo raditi ono što ti dobro ide.

Prinudno eksponiranje kao sredstvo pritiska

Dobili smo potpuno idealnu sliku savremene omladine. Kakvi su njihovi problemi, tamne strane?

Ljudi koji zlonamerno gledaju na tekuće sociokulturne procese nazivaju kulturu u povoju kulturom slabosti, kao suprotnost kulturi snage, koja je bila pre nje.

Šta možemo loše reći o kulturi slabosti? Ona pravi od žrtve fetiš i samim tim podstiče ljude da se proglašavaju žrtvama kako bi dobili privilegije. Smanjujući stopu nasilja, naročito fizičkog, ona fabrikuje nove oblike nasilja, među kojima bih prvo izdvojijla prinudno eksponiranje.

U društvu o kome govorimo postoji termin „auting“. Postoji kaming aut, kada ti pričaš o sebi, a postoji i auting, kada ja kažem da si ti takav i takav. To je sredstvo pritiska novog doba. Što je paradoksalno, ispostavlja se da se u novom društvu, kao i u tradicionalnom društvu, sve gradi na reputaciji. Svačiji život nam je pred očima, sve je otvoreno, zapisano i može biti objavljeno, podaci nisu postupni samo državama i korporacijama, već i običnim ljudima.

Zna se sve o tebi još od trenutka kad je mama ušla u grupu mamâ i rekla: „Nešto nas danas muči pampers“.

Da, baš tako, i tvoja fotografija s pampersom i bez njega neće nikad nestati s globalne mreže i pratiće te čitavog života. Prema tome, reputacija je sve, a slom reputacije zatvara svaku društveno-profesionalnu perspektivu. Ne možete reći: „Neka bude, ja sam đubre i nedolično se ponašam, ali sam zato profesionalac“.

Nikome ne treba tvoj profesionalizam. Ti prodaješ nekakav proizvod čiji je centralni element tvoja ličnost. Ako tvoja ličnost izaziva odvratnost i gađenje, onda ne možeš reći: „Da, udario sam ženu po zadnjici, ali sam dobar glumac“. Nije bitno kakav si glumac, ljudi dolaze da te gledaju na filmu i moraju da imaju dobar odnos prema tebi. Ako oni imaju loš odnos prema tebi, neće ići na film gde ti glumiš, ima mnogo drugih filmova gde glume dobri ljudi.

Pomalo viktorijanski odnos.

Već smo pominjali specifičan odnos mlade generacije prema seksualnoj sferi. Moramo priznati da smo krenuli punom parom u kulturu koja prema seksualnosti ima sumnjičav odnos, ako ne i negativan.

Bilo bi za sve nas bolje kad bi norme zadavala stara dobra razvratna Evropa, ali njih u savremenom svetu zadaje Amerika, a Amerika je puritanska zemlja. Amerikanci su bukvalno nekoliko decenija, od kraja 60-ih, prolazili kroz stanje kada se seks smatrao nečim dobrim, a ne lošim, i očigledno im se nije svidelo.

Sada vidimo kako se američko društvo na svoje veliko zadovoljstvo vraća paradigmi gde seks predstavlja nešto loše. Dok su bili puritanci, govorili su da je to grešno, a sada govore da je to opasno. Seksualno opštenje postaje opasno s raznih aspekata: pod jedan, nikad ne možeš biti siguran da tvoje ponašanje neće biti prepoznato kao nasilje, a pod dva, otvaraš se drugome, a da ne znaš kako će on postupiti. Toga je bilo uvek, ali sada rizici nadjačavaju prednosti.

Uz dostupna tehnološka sredstva, narednim generacijama će ideja povezivanja s drugim čovekom radi doživljavanja orgazma delovati grozno. Naravno, kod njih će se ceniti odnosi, ali će se seks manje ceniti. Tako da, kako stoje stvari, nevinost i uzdržanost biće nam sve u životu.

Biće manje agresivni, ali uporniji u pozivanju na svoja prava

Moguće je da će prema našim pojmovima nova generacija biti plašljivija. Svaka naredna generacija će sve teže ići protiv društva. Ljudi imaju potrebu da se žrtvuju, ali kad se na tvojim društvenim odnosima gradi toliko toga, a nivo komfora je tako velik, ta potreba će se ređe realizovati.

Ako gledamo s političke tačke gledišta, odsustvo jasno izražene motivacije da se ostvare pobede i dostignuća, kao i društveni konformizam, mogu ih učiniti pasivnijim građanima. Ali s druge strane, ideja o maksimalnoj vrednosti samoizražavanja i samorealizacije, a ne gomilanja materijalnog, radiće protiv tendencije koju sam opisala: još je lakše napraviti konformistu od čoveka koji je spao samo na materijalni stimulans. Čovek koji shvata da neće biti uspešan u društvu ako ne razvija svoju ličnost, i koji svoju ličnost ceni više od svega, biće manje agresivan, ali će pažljivije motriti na svoje granice i upornije će se pozivati na svoja prava.

Sada internetom cirkuliše tekst o devojci s detetom, koju su smestili u bolnicu, kako je ona tamo povela borbu za svoja prava, zato što joj se nije dopalo ophođenje prema njoj.

Deca rođena 90-ih postala su roditelji i za njih ponižavajući i agresivan odnos nije normalan. Najvažnije je da se norma menja.

Bilo šta može ući u normu: žrtvovanje prvenca, ritualno ubistvo, sveta prostitucija, genocid. Čovek je toliko plastično biće da se zavisno od uslova i društvenih uputstava može ponašati kao anđeo, a može i kao krajnje đubre (i to jedan isti čovek). U psihološkim eksperimentima poput Stenfordskog, kad se ljudi oblače u zatvorenike i čuvare, oni počinju da rade neviđene stvari. Kada treba dati elektrošok onome koga ne vidiš ljudi doguraju i do smrtonosnog napona, ili bar tako misle.

Obično se ti rezultati interpretiraju tako da je svaki čovek u duši krvožedna životinja. Ni nalik. U stvari nam ti eksperimenti govore da je čovek beskrajno adaptibilan, da on poštuje pravila. Takva je naša psihička norma: kakva su pravila, takvi smo i mi, zato je izuzetno važna promena pravila, promena pojma o tome šta je prihvatljivo. Ako vidimo smanjivanje tolerancije na nasilje u svim vidovima, ne možemo, a da se ne obradujemo opštem trendu.

Glavni princip roditeljstva je kao i u medicini – ne naškodi

Koliko godina imaju Vaša deca? Da li biste podelili s nama koju životnu mudrost po pitanju interakcije u porodici?

Moja deca imaju 9, 5 i po i 2 godine i 3 meseca. Još sam u jednoj idiličnoj etapi kad se od mene ne traži naročit roditeljski podvig za održavanje odnosa. U tom smislu je dobro imati mnogo dece, zato što, kako bi to sjajno formulisao moj muž, sve srećne porodice liče na farmu ili mali rasadnik.

Čim imate više od dvoje dece, tu skoro da nema privatnog života, to je jedno preduzeće. Višak ruku umnogom olakšava život, odnosi se izgrađuju na osnovu nužde na prilično zdrav način: vas je mnogo, ja sam sama, imamo nešto da uradimo, to svi shvataju i svi se uklapaju.

Pritom što to s logističke strane komplikuje život, s moralne ga olakšava. Mislim da možda ljudi koji se zatvore nasamo sa svojim jedincem, koji razmišljaju o njegovom razvoju, komunikaciji s njim, o slobodi njegove ličnosti, vode u nekoj meri teži i napetiji život.

Koje najvažnije veštine i kompetencije biste ostavili deci? Aleksandar Arhangelski je govorio da ono najvažnije čemu on želi da nauči studente jeste umeće delovanja na razne načine i traženje izlaza u novim situacijama. Ne možemo im pružiti sveobuhvatna znanja, zato što će se ona izmeniti, ali ih zato možemo naučiti da se adaptiraju na promene.

Kao neko ko je odrastao u porodici pedagoga mogu reći sledeće: pedagozi ni sami mnogo ne veruju u vaspitanje, a i te kako veruju u nasleđivanje. Lepa je to stvar vaspitanje, ali dete će kad poraste biti nalik na svoje roditelje. Prosto živimo svi zajedno i pošto su moja deca ujedno i muževljeva, u principu ne smatram da su ona nešto gluplja od mene. Oni sami će razviti svoje veštine. 

Nimalo ne verujem u ideju konkurencije između ljudi: ljudi su različiti i imaju različite želje, zato ako oni konkurišu za jedan predmet, najverovatnije jednome od njih taj predmet nije potreban, samo što još nije to dokučio. Ima jedna Hofmanova novela, zove se „Izbor neveste“. Imala nevesta tri prosca, pa sva trojica htela da se ožene njom. Zatim je došla vila i predložila svakome da ispuni njegovu želju. 

Čitalac se zapita: kako to, svi žele nevestu?! Na kraju jedan dobija nevestu, drugi novčanik u kom nikad ne zafali novca, a treći knjigu koja se po želji pretvara u bilo koju drugu. Jedan je voleo devojku, drugom je bio potreban novac, a treći je želeo beskrajnu biblioteku, a pritom su sva trojica bili konkurencija oko jedne te iste neveste. Mislim da je ta lažna nevesta zapravo vodilja ideje lažne konkurencije.

Ne verujem da se dečica mogu tako izdresirati da jedni drugima budu konkurencija. Praksa pokazuje da glavne prepreke na putu ka životnom uspehu i sreći nisu nedostatak veština i znanja, nečega što se može steći, već vlastite psihološke deprivacije. Smetaju nam anksioznost, strahovi, opsesivno-kompulsivni poremećaj, sklonost k anoreksiji i tome slično. Ako nema ničeg takvog, ako čovek psihološki bude dovoljno zdrav i stabilan, postići će sve što želi.

Čini mi se da sam za decu uradila sve što je najvažnije: rodila sam ih najboljem mogućem ocu, odgajam ih u stabilnoj porodici gde ih niko ne dira, a ako neko sa strane pokuša da ih dirne, neću odobriti takvo ponašanje. Takoreći, to je sve. Princip „ne naškodi“ je elementaran, kako u medicini tako i u roditeljstvu.

Lako je naškoditi; čovečanstvo je nakupilo dosta iskustva u takvim stvarima, a prilično teško je izvesti dete iz odrastanja neokrznutim, usput mu ne zabadajući prste u osetljiva mesta. Radije bih pripazila na to. Što kažu, kako god da se ophodite prema njima, vaša deca će naći na šta da se požale terapeutu. Prihvatam tu činjenicu, nek se žale terapeutu. Oni čija je mama bila kod kuće će se žaliti kako je mama sve vreme prisutna i kako ih kinji. Oni čija je mama bila na poslu žaliće se kako im je nedostajala i falila...

Ponekad se bojiš da ne smeš ni da podvikneš deci da ne bi odlazila kod psihoterapeuta za 15 godina. 

Aristotel je govorio – čuvajte suze svoje dece da bi mogli da ih proliju na vašem grobu. Ne terajte ih da plaču dok ste živi, nek plaču kad umrete.

Mi koji pripadamo ovoj civilizaciji ne bismo želeli da i tad nešto posebno plaču: umrećemo, pa ćemo umreti, nije to ništa strašno, a oni nek dalje žive srećni. 

Razgovarala Ana Danilova (decembar 2017). Sa ruskog preveo Marko Jevtić

Mesto gde se leti dan ne završava, a zimi ga skoro i nema, gde možeš napolju da se kupaš u vreloj vodi dok ti hladan vetar šiba u lice, gde ćeš iskusiti doživljaj i kontrast koji samo priroda može da da – dobrodošao/la na Island!

Island je ostrvska zemlja u severnom Atlantiku. Glavni grad Islanda je Reykjavik. Značenje imena glavnog grada je grad u kojem se puši te on ustvari predstavlja sedište svih dešavanja na Islandu. Island zauzima površinu od 103 000 m² mada svi Islađani žive uz obalu. Razlog za takvim načinom života je unutrašnjost Islanda koja je ispunjena pokretnim ledenim masama koje nastaju na mestu gde se sneg godinama taloži i ne može da se otopi, odnosno glečerima, a Island je čak i dom najvećeg glečera u Evropi sa površinom od otprilike 9000m^2.  Čak i samo ime zemlje upućuje na tako nešto – Ice land odnosno ledena zemlja.

Zemlja na Islandu je dosta mlađa od evropskog kontinenta. Njena starost se procenjuje na 20 do 30 miliona godina dok je evropski kontinent duplo stariji. Upravo je zato priroda tamo veoma nestabilna, neobična i lepa te nije ni čudo što Island nosi epitet zemlja vatre i leda. Pored glečera u unutrašnjosti, Island je dom velikom broju vulkana. Oko 130 vulkana se nalazi na Islandu, a najveći i ujedno najpoznatiji vulkan zove se Halka. Njegova poslednja erupcija je bila 2000. godine, ali nije bila ni približno katastrofalna kao ona što se dogodila pre više od 200 godina. Tokom erupcija vulkana Laki 1783. godine život je izgubilo oko 25% populacije Islanda i smatra se najvećom zabeleženom erupcijom vulkana u istoriji čovečanstva. Vulkanske erupcije na Islandu se u proseku dešavaju na svake četiri godine. Priroda je uvek tu da nas podseti na to da, bez obzira koliko lepa bila, ostaje neukrotiva.

Ipak, Island je dugo bio nenaseljena zemlja, čak do devetog veka. Prvi stanovnik ostrva je bio norveški starešina Ingolfur Arnarson, a potom su na njega došli norveški, keltski imigranti. Zanimljivo je to da zemlja koju su utemeljili upravo Vikinzi danas nema ni vojsku ni mornaricu, čak šta više vatreno oružje na Islandu uopšte nije dozvoljeno, gde je stopa kriminala gotovo na nivou statističke greške.

Pored lednika i vulkana na Islandu se takođe mogu videti i polja lave, kao i mnogobrojni gejziri. Svakako jedan od najzanimljivijih je gejzir Strokkur. On na svakih deset minuta izbaci vodu i paru u visini od čak 25 metara! Takođe, Island je poznat po nebeskim predstavama kao što je Aurora Borealis odnosno fenomen severne svetlosti. Ali, ono što je turistima najzanimljivije je Plava laguna. Plava laguna je geometralna banja koja nudi uživanje u toplim mineralnim bazenima čije dno pokriva vulkanska lava. Voda je stalno zagrejana na 37-39 stepeni tako da uživaš u toplom bazenu dok je temperatura oko tebe otprilike 5 stepeni. Zanimljivo je to da je Plavu lagunu sasvim slučajno otkrio radnik lokalne fabrike koga je privlačila tirkizna boja te vode. Odlučio je da se okupa u njoj, svidelo mu se te mu je to prešlo u dnevnu rutinu da bi vremenom otkrio da su njegovi problemi sa psorijazom potpuno nestali. Naučnici su potom potvrdili lekovitost te vode i danas je ona prepuna turistima. Takođe, Island važi za zemlju sa najvećim brojem bazena, oko njih 160, čak i pored činjenice da vetar tamo konstantno duva te sve zgrade imaju neobične prozore sa izuzetno velikim oknima, a u njima su prozorčići i jedino se oni otvaraju.

Island ima najstariji parlament na svetu Althing osnovan 930. godine, a ono što je najzanimljivije je da su u njemu od samog početka potpuno pravo učešća imale i žene. Sloboda koju žene tamo uživaju najbolje dokazuje činjenica da one nisu u obavezi da kada se udaju preuzmu muževljevo prezime, a i Island je prva zemlja koja je imala ženu premijerku. Takođe, kod Islađana je zanimljivo da prezime dobijaju po imenu oca, te će se osoba čiji se otac zove recimo Jon prezivati Jonsson.

Islađani generalno važe za neformalan narod, jedni druge zovu isključivo po imenu, ali su veoma obrazovani. Smatra se takođe da prosečan Islađanin pročita četiri knjige na godišnjem nivou što je mnogo više nego u drugim zemljama. Ipak, većina njih veruje u vilenjake. Pored klime koja se kod njih bukvalno menja u minuti olakšavajuća okolnost im je da nemaju komarce. Na celom Islandu postoji samo jedan komarac kog čuvaju u tegli sa alkoholom. Takođe, oni su jedan od naroda koji baš zna šta znači reč sloga. Kada ih je zadesila ekonomska kriza iz koje je bilo gotovo nemoguće se izvući, oni su se ujedinili, smenili one koji su ih u tu situaciju i doveli, odbili da plaćaju dugove koje nisu napravili i sve privatne banke izbacili iz države odnosno nacionalizovali ih. Svakako narod na koji se treba ugledati.

Smatra se da je Island zemlja koja je poslužila kao inspiracija za roman Put u središte zemlje, a takođe služi kao jedna od lokacija gde se snima popularna serija Game of thrones. Ali nije jedino priroda Islanda u toj seriji. Čuveni strongmen, poreklom sa Islanda, Haftor Julijus Bjernson, tumači lik Gregora Klegejna u istoimenoj seriji.

Island je svakako zemlja neverovatne, neobične lepote koju vredi posetiti. Hiljade ljudi godišnje se zaljubi u nju. Zašto sledeći/a ne bi bio/la baš ti?

Autorka: Milica Zubac

Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.

Šta su e-sportovi, kako je igranje igrica iz ubijanja vremena i jednog od najomraženijih hobija od strane roditelja preraslo u unosan posao i koliko to utiče na formiranje budućnosti mladih?

Video igre broje i po više od nekoliko desetina miliona igrača širom sveta, te je stoga organizovanje turnira i kompetitivno igranje bio sasvim logičan sled događaja. Formati video igara u kojima se održavaju svetska prvenstva su MOBA (Multyplayer Online Battle Arena), FPS (First Person Shooting), RTS (Real Time Strategy) i borilačke igre.

Razvoj e-sportova započinje ranih dvehiljaditih kada su veliku popularnst stekle video igre Counter strike i Warcraft. Televizijski programi počeli su sa prenosima turnira koji su ubrzo privukli veliki broj gledaoca, ali i igrača. Zajednice igrača su se širile, turniri su od lokalnih prerastali u regionalne, a potom i svetske. Worlds 2016, svetsko prvenstvo video igre League of legends može se pohvaliti sa 43 miliona posmatrača, dok je ovogodišnji Intel extreme masters održan u Poljskoj imao čak 46 miliona posmatrača onlajn.

Ovi podaci svedoče o veoma velikoj popularnosti e-sportova među mlađim generacijama, ali i o činjenici da su oni stvorili potpuno novo tržište. Nagradni fondovi na svetskim prvenstvima dostižu cifru i do milion dolara, a poznati klubovi koji se bave tradicionalnim sportovima počeli su da sastavljaju timove koji će ih predstavljati u ovoj novoj grani sporta.

Naravno, postavlja se pitanje šta su zapravo e-sportovi i mogu li se zaista nazivati sportovima. Ozbiljna polemika vodi se oko ovog termina. Glavni protiv argument jeste činjenica da sportovi podrazumevaju fiziču aktivnost, dok su igrači video igara gotovo potpuno pasivni. Video igre posmatraju se često sa prezirom, ali profesionalni gejming zahteva možda i više odricanja od uobičajenog sporta.

Profesionalni igrači video igara, gejmeri, sate provode u „treninzima“ što individualnim, što timskim (ukoliko je u pitanju timska igra), potom, budući da mnogo vremena provode za računarom propisani su im i treninzi u teretanama ne bi li održali fizičku kondiciju i britkost. Drugi deo se odnosi na mentalne procese. Od igrača se očekuju brzi refleksi, strategijsko planiranje i da budu uvek nekoliko koraka ispred protivnika te konstantno usavršavanje i iznalaženje novih tehnika, dakle iziskuje se psihička stabilnost i visoka inteligencija.

Iako većina roditelja ne bi želela da im deca jednoga dana za život zarađuje igrajući video igre, e-sportovi se nezaustavljivo šire. E-sportovi postali su način da se na manjim turnirima ili od strimovanja zaradi i više nego pristojan džeparac. Pojedine strimere na jutjubu igleda i do nekoliko stotina hiljada ljudi. Strimovi su zabavni zato što strimeri komuniciraju sa svojim gledaocima koji im često doniraju novac i pretplaćuju se na njihove kanale.

Video igre postale su značajan deo popularne kulture, one su, razume se, zadržale ono što je njihova osnova, a to je zabava! Godišnje se održi u svetu desetine konvencija koje okupljaju zaljubljenike u video igre i kosplej, održavaju se tribine i predavanja, promocije i takmičenja. Mladi širom sveta prihvataju i uživaju u ovakvom načinu provođenja slobodnog vremena. Ostaje nam da sačekamo i vidimo koliko će se „kultura“ video igara razviti i koliko će se zaista promeniti čovekovo shvatanje sporta, kulture i kreativnosti.

Autorka: Bojana Cvejanov

Beskućnik. Bankrot. Usamljenik. Bog.

Upoznajte Jata! Vaše lično božanstvo koje uslišava želje za siću i ispunjava ih u najkraćem mogućem roku. Skoro.

Na ovaj oglas možete naići ako krenete ulicama nekog ušuškanog japanskog grada.

Noragami je priča o jednom zaboravljenom božanstvu koje pokušava da preživi u modernizovanom Japanu. Jato, bog lutalica pokušava da sakupi novac i sebi izgradi svetilište, ali to nije nimalo lako, budući da je on prilično nepoznat ljudima i ima malo vernika koji bi mu ostavljali ponude, da bi uslišio njihove molitve. Međutim, sve se menja kada pristane da odgovori na molitvu srednjoškolki Hijori.

Noragami je topla priča o prijateljstvu i lekcijama koje život donosi. Ovaj anime predstavlja sjajnu priliku da se upoznate sa šintoizmom, japanskom religijom i mnogobrojnim bogovima koji su našli način da opstanu u modernom dobu. Pored Jata, srećemo i bogove siromaštva, bogatstva, mudrosti koji su svi pomalo komični na svoj način, ali i bogove smrt i katastrofe koji su nekada harali svetom, a sada su zaboravljeni i pritajeni.

Noragami predstavlja pravu malu kulturološku poslasticu. Do sada su izašle dve sezone od po trinaest epizoda, a najavljena je i treća. Anime je vrlo brzo stekao veliku popularnost, a Jato je svojim šarmom osvojio srca publike, stoga je preporučujemo i vama, kao idelan mali predah. 

Autorka: Bojana Cvejanov

New Orleans, Louisiana, hiljadu osam stotina i neka godina, mali zamračeni bar na njegovom obodu, sposoban da primi svega desetak gostiju, oslobađa scenu lokalnim izvođačima koji će veoma uskoro izazvati revoluciju u muzičkoj industriji.

Tako zamišljamo početak velikog džeza (jazz). Srce ovog novonastalog muzičkog pravca ostaje u ovim zadimljenim lokalima dok njegov glas nastavlja da se širi munjevitom brzinom.

Uslovno rečeno akademska definicija ovog muzičkog pravca bila bi: Jedan od žanrova američke muzike koji se javlja u New Orleans-u u periodu od 1900. pa na dalje koje karakteriše jak, ritmički obrazac, improvizacija, prepoznatljive tonske boje i performansne tehnike i istačkani i skraćeni ritmiči obrasci. No, mnogi se neće složiti s ovom definicijom jer je isuviše uska za definisanje nečeg kao što je sam džez, pre svega zbog njegove duge i burne istorije. Džez zapravo predstavlja najznačajniju formu muzičkog izražavanja u američkoj kulturi sa vanserijskim doprinosom muzičkoj umetnosti. Od nerazgovetnih početaka u New Orleans-u pre više od jednog veka do jednog od najprepoznatljivijih muzičkih pravaca 20. veka.

Čovek koji je među prvima kročio na džez scenu, unevši u istu izvesne promene i kome današnja džez scena mnogo duguje jeste Louis Armstrong. Talentovan ne samo za sviranje, već i za pevanje Armstrong je prosto plenio energijom, svuda gde bi se pojavio. I pored toga što je važio za glavnog baju na muzičkoj sceni, mnogi njegovi poznanici veličali su ga kao ličnost i čoveka. 1964. godine snimljena je njegova najprodavanija ploča Hello, Dolly!

Tokom godina, na muzičkoj sceni pojavila su se još mnoga bitna i velika imena poput Duke Ellinghton (koji nezvanično nosi titulu jednog od najboljih kompozitora u svetu džez muzike), Glenn Miller, Benny Goodman, Charlie Parker kao i mnogi drugi. Bez izuzetka, tu je i slavni Frenk Sinatra.

Kako su se menjala imena, tako je dolazilo i do većih i manjih promena na džez sceni, razvili su se mnogi pravci i njihove manifestacije unutar samog džeza kao što je npr. bio swing.

Džez danas

Kako džez funkcioniše u 21. veku? Mnogi imaju običaj da o džezu pričaju u prošlom vremenu, kao i o mnoštvu kvalitetnih stvari danas, pogotovo starije generacije. Koliko je zaista realno oživeti i održati džez ili bilo šta drugo što se izrodilo iz bunta u svetu novokomponovane stvarnosti i izmenjenih vrednosti? Da li džez zaista muzika prošlosti?

Sva sreća, reklo bi se, pa bunt iznedruje bunt. Današnji izvođači u potpunosti su se posvetili redefinisanju džeza u 21. veku uspostavljajući aktivan odnos prema ostalim muzičkim pravcima.

Kamasi Washington, autor albuma The Epic, ujedno i jedan od saradnika na projektima poznatih izvođača poput Kendrik Lamar-a, u svom teoretisanju na temu nasleđivanja džeza, između ostalog izjavio je sledeće:

So what had I done? The Epic is undeniably a jazz album, and it definitely works in the 21^st century. Is it the double rhythm section, the strings and choir? No, those are just tools. What I did is the same thing every musician who has ever made an album that has made an impact did: I made the rules instead of following them. I’ve been doing that since I was a teenager. My spirit was free while making The Epic; my life experience is the driving force behind it, and that’s why people relate to it. In the end, we made music that is deserving of a name — but not music that fits into an imaginary box created by a name. So how can we make jazz work in the 21^st century? I have two words for jazz musicians: do you!

Pod sloganom Džez vizije na 33. Beogradskom Džez festivalu predstaviće vam se veliki broj talentovanih vizionara, kako domaćih tako i gostujućih.

Za više informacija od događaju, programu i izvođačima pogledajte ovde.

Izvori:

A passion for jazz

Hundred years of jazz and history of the genre through the ages

Kamasi Washington Talks Jazz in the 21st Century

Evo nas na početku još jedne školske godine. Za nekog će ova godina biti novi početak, a za nekog završetak, mada svaki kraj nosi novi početak. Sklapaju se prijateljstva, biraju partneri za školsku klupu, padaju prvi osmesi, poljupci, čuvaju se male i velike tajne. Ali zašto pričam o školi kada treba da vam preporučim film? Upravo, jer ćete se uz film The Duff prisetiti školskih dana. The Duff nije klasična teen priča o smotanoj princezi koja traži svog princa i želi da proživi svoju bajku, ne postoji čak ni klasičan princ koji je obično okarakterisan kao lep i ne preterano inteligentan, a ni klasična veštica koja baca zle čini i nudi te otrovnom jabukom.

Pa šta onda postoji?

Dafovka Bjanka Pajper koju tumači sjajna Mej Vitman. Bjanka živi svoj uobičajeni život srednjoškolke, sve dok ne sazna da je smatraju dafovkom tj. dežurnom neuglednom drugaricom. Zapravo duff jeste neko ko ne pripada istom nivou prema srednjoškolskom rejting sistemu kao grupa njenih drugarica. Bjanka moli Veslija njenog prvog komšiju i zvezdu ragbi tima da joj pomogne da se izdvoji iz mase i skine etiketu sa sebe. Kako vreme odmiče Bjanka shvata da smo svi nečiji duff. The Duff je savremena priča u kojoj se svako može pronaći, humor nije usiljen, a su replike sjajno napisane i izvedene. 

The Duff je američka teen komedija koju je režirao Ari Sandel, scenario napisao Džoš Cagan po romanu Kodi Kiplindžer, muziku Dominik Levis, a producirali ga Susan Cartsonis, McG i Mary Viola. The Duff je prvi film koji je distribuirao Lionstage.

Neki godinama čekaju da saznaju sudbinu svog rukopisa, koji verovatno leži na dnu nečije ladice u izdavačkoj kući. Neki se nadaju da će baš njihov rukopis ugledati svetlost dana i krasiti izloge obližnjih knjižara. A nekima se sreća itekako osmehne pa njihov rukopis dobije i filmsku verziju. Upravo takvu sreću imala je Kodi Kiplindžer koja je The Duff napisala sa svojih sedamnaest godina. Producentkinja Lejn Bišop saznala je za roman Duff kada je videla delimično zavšen rukopis u kancelariji Džoane Volp izdavačice iz Njujorka. Bišopova je bila opčinjena romanom i zatražila je prava za snimanje filma. 

Kao što sam na početku pomenula, Bjanku tumači Mej Vitman. Ono što producenti nisu znali jeste da je Mej Vitman bila i glavni izbor autorke romana. Malo pre nego što je njena knjiga objavljena, objavila je post o tome koga bi izabrala za glavne uloge. Gledajući Mej u seriji Roditelji i deca  pomislila je da bi ona bila savršena za Bjanku. I na kraju joj se želja ispunila, Mej je maestralno dočarala lik Bjanke.

Obično su glavni muški likovi okarakterisani kao lepi i popularni sportisti, ali lik Veslija uopšte nije takav. Vesli je emotivan, dubokouman, ima sposobnost da vidi ispod površine svojih vršnjaka. Mladom i talenovanom glumcu Robiju Amelu pripala je čast da tumači Veslija.

Medison Morgan je ta zla popularna devojaka. Još jednu zanimljivu činjenicu predstvalja to što je Medison izmišljena za potrebe filma. Većina Bjankinih borbi je unutrašnja, što je malo teže preneti na filmsko platno bez korišćenja naracije i tako je nastala glavna Bjankina suparnica. Medison  koju tumači mlada i talentovana glumica Bela Torn. Okej priznajem, u početku sam bila skeptična, kad sam videla da tumači zloću, jer je poznata po ulozi slatke dobrice. Ali je dokazala da može igrati i opaku devojku. Čak toliko dobro da je dobila nagradu. Medison je devojka koja misli da joj sve pripada, pokušava da zabeleži svaki svoj korak i postane mlada rijaliti zvezda. Zvuči poznato? Takođe, ponižavajući druge ona nadograđuje svoju nesigurnost. Ono čega Medison nije svesna jeste da je i ona nečiji duff.   

The Duff je priča koja obećava, a pred Kodi je svetla budućnost. Probila je led. Nadam se da će nas uskoro obradovati novim romanom ili filmom rađenom po njenoj knjizi.

Okupi društvo, napravi kokice zavali se u omiljenu fotelju ili kauč i pogledaj Dežurnu neuglednu drugaricu.

Šta mogu da ti obećam? Da nećeš ostati ravnodušan/a, da ćeš se nasmejati Bjankinim dogodovštinama možda čak i vratiti u školske dane ukoliko i sam/a nisi već u školi, ali i razmisliti o tematici filma. Možda si i ti bio/la nečiji duff. 

Autorka: Mima Ryan   

Dok sam razmišljala o tome šta ću sve nabrojati u ovom tekstu, ostala sam zatečena sopstvenim godinama. Možda zvuči kao da imam 30 godina, a ne 16, ali imam osećaj kao da sam još juče maštala o srednjoškolskim danima i svemu onome što me čeka u tom periodu života.

No, bilo kako bilo, u ovih 16 godina mog boravka na Zemlji, ponešto sam i naučila. Nije sve shvaćeno, niti će ikada biti i to je skroz okej.

1. Jedino ti roditelji žele uvek samo dobro.

Oni su naši, kakvi god da su. I vole nas, koliko god se nekad čini suprotno. Jedino su oni spremni ceo život da nam pružaju bezuslovnu pažnju i ljubav. To su naši koreni, to je naše poreklo i naše blago. Samo svaki dan da sednemo i izdvojimo 45 sekundi da izrazimo svoju zahvalnost, biće dovoljno da se jednog dana ne kajemo.

2. U redu je reći ne.

Još jedna stavka koju sam naučila jeste da je sasvim u redu reći ne. Ne znam šta je to toliko urokljivo i katastrofalno u vezi s tom rečcom, ali nekada ju je definitivno teško (nemoguće) izgovoriti. Ne želimo da se izdvajamo iz društva pa kad oni piju votku, moramo i mi piti votku, zar ne? U redu je odbiti i staviti sebe na prvo mestu u svom životu – jer je ipak to tvoj život. Ako ti se ne ide napolje, u bioskop, do šoping centra, pa nemoj ići! Poenta je da sam/a sebi budeš prioritet i nemoj da se bojiš da ćeš izgubiti prijatelje ili koga god takvim ponašanjem. Nećeš, nećeš izgubiti nikoga ko ti je (pravi) prijatelj.

3. Čitanje je važno.

Čitanje ne podrazumeva samo sedenje u udobnoj fotelji, ispijanje čaja i neobavezno prelistavanje štiva. Čitanje nije dosadno i pasivno, a još manje beskorisno. Kad god čitamo, mi na taj način usvajamo nove informacije, učimo nove stvari i širimo vokabular. Veoma je važno pronaći vreme za ovu, novim generacijama, ne tako zanimljivu, delatnost.

4. Trud se uvek isplati.

Iako je ovo shvatanje za neke veoma diskutabilno, ja se do sada nikada nisam uverila u suprotno. Istina, nepravda postoji i uvek će je biti, ali smatram da time ne treba da se bavimo i da razmišljamo na način kako smo „oštećeni“ od strane nekoga ili nečega, jer nije na nama da sudimo o tome. Takođe, mislim da i kada imamo osećaj da nam je učinjena velika nepravda, da je to samo trenutno stanje i da će posle izvesnog vremena doći sve na svoje mesto. Verujem u determinizam i jednostavno težim uvek ka boljem, jer uvek može bolje.

5. Hedonizam je precenjen.

Da, lepo je nekad (u 99% slučajeva je lepo da se ne lažemo) dići noge na sto, uključiti tv ili pustiti najnoviju epizodu omiljene serije na laptopu i pretvoriti se u sastavni deo sofe na narednih nekoliko sati. I u redu je presedeti ceo dan igrajući igrice na računaru ili nekoliko dana ne raditi apsolutno ništa što je u vezi sa našim svakodnevnim obavezama. Ali nije u redu u potpunosti se prepustiti neradničkom načinu života. Da bismo stvarno umeli da cenimo slobodno vreme i opuštanje, smatram da je potrebno da se potrudimo i istrošimo u školi, na fakultetu ili poslu. Sve što je prekomerno i konstantno ubrzo postaje dosadna rutina, bez imalo svoje draži (koju itekako poseduje). B a l a n s.

6. Ponekad treba zadržati mišljenje za sebe.

Kada je reč o ovoj stavci mislim da nema potrebe za nekim preteranim objašnjavanjem. Jednostavno treba proceniti kada možemo i koliko je poželjno da iskažemo svoje mišljenje, kao i kada je bolje da ga zadržimo za sebe, sve u zavisnosti od situacije. Drugim rečima – treba naučiti kontrolisati se.

7. Sreću ne treba pasivno čekati.

Uvek me je čudilo kako je većina ljudi spremna da upropasti svoj život zbog toga što ih je neko ostavio, napustio, razočarao itd. Slažem se da je divan osećaj kada se osećaš voljeno i sigurno pored neke osobe, ali takođe mislim da nema lepšeg osećaja na svetu od onog kada se pronađeš u nečemu i shvatiš da si lično ti odgovoran za svoju sreću. Moraš upoznati sebe, otkriti šta je to što voliš i ne voliš, u čemu uživaš i pronalaziš mir. Jer svi ćemo jednog dana biti prepušteni isključivo sami sebi i u takvoj situaciji će nam jedino preostati da crpimo inspiraciju iz onoga što volimo i što zavisi jedino i samo od nas. Tako da radite na sebi, pronađite se i neće vam trebati dečko/devojka da bi vaš život dobio smisao.

8. Sve što je trenutno „moderno“ ne mora da znači da je dobro.

Ova stavka se preklapa sa drugom stavkom. Mislim da ni o ovome ne treba puno da se polemiše. Treba imati svoj ukus i svoj stil, bez obzira da li se to nosilo/radilo/slušalo pre 30 godina ili je po poslednjoj modi. U više slučajeva su simpatičniji oni koji se na neki način izdvoje od mora jednoličnih ljudi koji kao da se međusobno takmiče. Tako da, ne trebamo se stideti sebe i moramo biti slobodni da iznesemo svoju suštinu na najbolji mogući način.

9. Čini kako osećaš.

Mislim da je poprilično samoobjašnjiva rečenica iznad, ali da pojasnim. Treba da težimo ka tome da u životu radimo ono što volimo, jer koliko god to bilo neperspektivno (možda) toliko je to jedini smer u kojem treba da se krećemo. Ako nešto volimo radićemo na tome sa više želje i entuzijazma. Samo je bitno biti strastven u vezi sa nečim, pa makar to bilo skupljanje plastičnih ambalaža po keju. You do you.

10. Suze su ok.

Plakanje je češće dobra stvar nego loša i, s vremena na vreme, svima potrebna.

11. Empatija, kulturno izražavanje, stid i doza pomalo misterioznog šarma se još uvek cene.

Koliko god godina imali, nikada neće biti razumljivo i prihvatljivo da nekoga omalovažavamo, ismevamo, budemo napadni, prosti i bezobrazni.

12. Granice vlastitih mogućnosti se nalaze u našoj glavi.

Kao što i sama rečenica kaže – sami sebi postavljamo ciljeve, samim tim treba da imamo svest o tome kolike su naše mogućnosti i nikada ne trebamo da osporavamo tu činjenicu kada naiđemo na prepreku. Upravo tada dolazimo do njene suštine.

13. Treba poštovati tuđe vreme.

Mnogo puta sam se susrela sa ljudima koji žele drugima dati do znanja da su „bitni“ tako što će ih, žargonski rečeno, „staviti na čekanje“ u bilo kom smislu. To je apsolutno apsurdno shvatanje. Smatram da su takvi ljudi prvenstveno nesigurni u sebe, a potom i svoje postupke.

14. Dostojanstvo možemo jedino sami sebi oduzeti.

U životu u svemu treba imati granice. Kada ih jasno postavimo prvo sebi, pa onda i drugima, nikada nećemo doći u situaciju da se osećamo poniženo.

15. Mens sana in corpore sano.

Ili na srpskom – u zdravom telu, zdrav duh. Možda ova stavka i nije baš omiljena ljubiteljima slatkiša i grickalica ali je izuzetno, i z u z e t n o, bitna. Ukoliko nemate zdravstvenih problema, nemojte dozvoliti sebi da izgledate onako kako ne želite samo zbog  toga što ne umete reći to famozno NE! Radite na svom telu, neterajte se pa, ukoliko ne trenirate ništa, barem jednom nedeljno izdvojte vreme i istrčite, uradite vežbe za noge, ruke, stomak...makar oko ovih stvari možete lako pronaći motivaciju.

16. Uživaj u godinama u kojima si sad.

Ne treba se nervirati oko malih stvari, a često ni one velike nisu toliko velike koliko mislimo da jesu. Vreme brzo prolazi i umesto nerviranja u sobi, bolje je izaći napolje na kafu sa nekom dragom osobom, pročitati dobru knjigu ili uvesti neku novinu u život. Na kraju dana, jedina stvar koja je bitna je sreća.

Autorka: Sara Kajtes

Ko bi rekao da se u starim beleškama telefona može pronaći nešto zaista dragoceno?

Datum, 15. maj 2016. godine. Freedom writers (2007). Čuvajte svoje stare beleške, zaista mogu da vas vrate na pravi put.

Već po navici otvaram Youtube i IMDb. Samo jedan verodostojan trejler i rečenica koja osvaja.

A young teacher inspires her class of at-risk students to learn tolerance, apply themselves, and pursue education beyond high school.

I ja se odmah setim citata Nelsona Mandele – Obrazovanje je najmoćnije oružje koje možete upotrebiti da promenite svet!

Za minut sam već izguglala preko kog onlajn sajta da pogledam film i pustila isti. Pre nego što sam otišla da ga gledam, rekla sam drugarici – Ovaj film ima tendeciju i dobar potencijal da mi postane omiljeni. Možda i da mi promeni život. Pišem ti posle utiske!

Narednih dva sata i dva minuta cela moja pažnja mu je posvećena; mir i tišina... dva sata i dva minuta kasnije...

Zašto nisam ranije otkrila ovaj film i ovu priču? Zašto mi o ovome niko ništa nikada nije rekao? Gde  li je proletelo vreme pre ovoga?

Film je baziran na istoimenoj knjizi – Pisci slobode. Pored ogromnog plusa što je Hilari Svank jedan od glavnih likova, film se tiče tinejdžera koji su živeli u rasno podeljenoj gradskoj zajedici i koji su „već navikli na nasilje“, zbog vremena provedenog u životu u nasilju i u pritvoru za maloletnike. Erin (Hilari Svank) dolazi na svoj prvi posao kao profesor jezika i književnosti u srednjoj školi Wilson u Kaliforniji. Učionica 203 je sastavljena od „različitih mešavina” – uglavnom su to emigranti iz zemalja zahvaćenih ratom, učenici iz porodica prepunih zlostavljanja, zanemarivanja, koje su često povezane i sa bandama. Ona je za njih „još jedna isuviše premlada i bela, koja neće izdržati ni mesec dana“, dok su oni okarakterisani kao „nesposobni da išta nauče“. I, šta je sledeći korak? Predati se i odustati ili započeti „borbu protiv vetrenjača“?

Odbacivši standardni nastavni plan i program, sama je kreirala svoj, i samo uz podršku svoga oca, krenula u misiju realizovanja istog. Okrenuvši se toleranciji, podstakla je učenike da počnu da pišu dnevnike. Da počnu glasno da govore nešto više o svom životu, o svom bolu, o svemu što im fali, da bi se mržnja vremenom smanjivala, utišavala i prešla u nešto mnogo veće – u poštovanje. Baš kroz te dnevnike, ona “isuviše premlada i bela” je došla do srca buntovnika. Uz razne mini ekskurzije, obavezne lektire za čitanje i mnoge druge aktivnosti, buntovnici su polako počeli da odrastaju i na drugačiji način posmatraju svet oko sebe. Počeli su više da se zalažu za istinu, pravdu, obrazovanje i ono najbitnije – za sebe.

Ono što je zanimljivo jeste što je, na osnovu ove priče, napisana knjiga, film i pokrenuta fondacija! Ko bi rekao da jedna priča može ovoliko da promeni svet? Ko bi rekao da ova priča može sve da nas natera da se zapitamo gde je to naš položaj u svetu? I, da nismo svi mi po malo “pisci slobode”?

Autorka: Milana Veljko

Po mom mišljenju tog 25. oktobra, ovo je bio samo još jedan romantičan odlomak iz romana. Obično ne sudim po koricama, po dve random rečenice, ali bila sam poprilično ravnodušna. Po mišljenju moje najbolje drugarice, to je bila baš ta knjiga u moru drugih, obmotana papirnom trakom i mašnom. I baš ta knjiga iznenađenja, završila je u mom vlasništvu. Doduše, bila sam, koliko skeptična, toliko i uzbuđena, u želji da dođem kući i saznam šta se krije ispod tog papira.

I, kao što možete da vidite, godinu dana kasnije pišem o njoj, sa nekim posebnim osećajem. Ne osvoji me baš svaki roman, čak sam u poslednje vreme počela dosta kritički da se odnosim prema pisanoj reči, razmišljajući u jednom potpuno drugačijem pravcu. No, savršen zaplet i još bolji rasplet ovog romana, otkrivanje tajnih povezanosti likova, sklapanje slagalice i još mnogo toga me je ostavilo zaista samo sa rečima hvale.

Kroz dve potpuno nesvakidašnje pripovesti o ljubavi, iskazuju se i dve bolne priče o gubitku. Po nekom nepisanom pravilu, ljubav uvek mora da boli, zar ne? Jedan običan vojnik, koji je preživeo borbe u Velikom ratu, odlučuje i uspeva da pobegne iz radnog logora, ali ga potom čekaju velike, hladne i okrutne divljine Sibira. U pohodu i misiji ga drži samo jedno – slika, osećaj, emocija poljupca, što mu je motiv, inspiracija i potpora kroz čitav rat. Sa druge strane, zbog velike saobraćajne nesreće, ljubavni par biva zauvek rastavljen. Leo, koji je izgubio svoju devojku Eleni, prvo pokušava da vrati sećanje na sam čin nesreće, a potom vremenom počinje da okrivljuje sebe za istu. No, uz pomoć jednog drugog saznanja koje će ga nepovratno promeniti, on polako uspeva da se izbori sa očajanjem.

Ovu polu-autobiografiju Deni Šajnmana ne čini fantastičnom samo paralela i povezanost dveju priča. Zasnovana je na istinitoj priči Šajnmanovog dede, koji je, kao i jedan od protagonista ovog dela, bio austrougarski vojnik zarobljen od strane Rusa, i koji se vratio kroz tri godine svojoj ljubavi. Tuga za gubitkom voljene osobe potiče od Denijevog gubitka svoje devojke, koja je poginula u sličnoj autobuskoj nesreći u Južnoj Americi 1992. godine. Pored neverovatne povezanosti i u realnom svetu, ovaj roman priča i o prijateljstvu, odanosti i podršci i daje i primere sa kojima možemo da se poistovetimo, ali i one iz kojih učimo.

Ono što je mene posebno zasenilo jesu crteži. Crteži i njima propraćeni pasusi pre svakog novog poglavlja. Oni često i nemaju veze sa samim poglavljem, već predstavljaju beleške protagonista o ljubavi, prolaznosti, upoređivanju ljudske i životinjske ljubavi, njenom iskazivanju i slično. To još više podstiče misiju knjige – odlazak u drugi svet, u kom preispituješ svoje postupke, razmišljaš o takozvanom smislu, trudiš se da budeš što bolji, razmišljaš o ljubavi i shvatiš da je beleška br. 103 odgovor na sve:

„Svaki trenutak bez ljubavi je izgubljeno vreme.“

- Taso

Autorka: Milana Veljko

Kampovanje je jedna od tema o kojoj si do sada sigurno već puno puta čuo/la. Jedna od prvih asocijacija sigurno su šuma, šator i ukusni mančmeloui otopljeni na logorskoj vatri.

Iako već posle ovih asocijacija kampovanje zvuči idilično, kao i svaka vrsta putovanja i odmora i ono ima svoje kako prednosti, tako i mane. Ono što bi svakako trebalo imati na umu pre nego što se uputiš na kampovanje jeste šta ti je sve neophodno da poneseš. Nemoj se pakovati na brzinu i dobro razmisli pre nego što zatvoriš torbu jer ako si rešen da doživiš pravo kampersko iskustvo, civilizacija ti verovatno neće biti na dohvat ruke.

Neke od osnovnih stvari koje su ti neophodne ukoliko planiraš da provedeš noć u prirodi pored šatora su sledeće: pošto dno šatora samo po sebi nije preterano udobno, obavezno ponesi i vreću za spavanje. Pored toga trebaće ti baterijska lampa (ne zaboravi rezervne baterije), upaljač ili šibice, kanap, makaze ili već neka druga vrsta sečiva i lepljiva traka (you never know). Naravno, vodi računa o tome da se dobro obučeš i poneseš dovoljno klope. Obzirom da ćes deliti stanište sa raznim insektima, opremi se nekom kremicom protiv svraba i ujeda.

Hranu uvek možeš poneti od kuće ali vodi računa o njenoj svežini. Iskusni kamperi tvrde da kuvanje na logorskoj vatri ima poseban šmek i da je to nekada, najbolji deo kampovanja.

U nastavku imaš nekoliko ideja šta sve možeš da spremiš i u koje doba dana:

Doručak

Ručak/Večera

Užina

Mingl te poziva da se informišeš na vreme i budeš spreman/a za sledeću sezonu!

Ukoliko si za međunarodne kampove poseti Međunarodni volonterski kampovi u Srbiji.

Gledamo ih dok govore, plaču i smeju se, gledamo ih kako se kreću, skaču i padaju, gledamo ih kada se rađaju i umiru, gledamo ih u svim životnim situacijama, stanjima tela, duše i duha – gledamo ih dok glume… Kako to čine?

Pre fizičke transformacije, glumci se danima, mesecima, ponekad čak i godinama pripremaju za predstojeću ulogu. Glumac pre svega treba biti psihički spreman i dovoljno sposoban kako bi na što bolji način uradio ono što se od njega očekuje.

Suština glume je potisnuti sebe da bi mogli postati neko drugi. Svest o tome da ubeđenje gradi karakter, kao i sećanje na vreme kada nisu imali izgrađen karakter glumcima pomaže da shvate da se najpre moraju psihički vratiti u svoje detinjstvo i početi da razmišljaju kao deca. Po sposobnosti da se vrate u takvo stanje meri se kvalitet glumca. Predrasude i ubeđenja lika nekada su vidljivi iz samog teksta gde lik ističe svoje ideale, dok se u drugim slučajevima karakter poprima uživljavanjem u svaku misao iskazanu u tekstu, mozaik misli se sklapa i dobija se karakter.

Značajni ruski glumac, teatrolog i režiser, Konstantin Sergejevič Stanislavski razvio je svoj čuveni Sistem. Načela koja nosi njegova ideja dramskog pozorišta počivaju na shvatanju da je za jednog umetnika najpre potrebno obrazovanje. Smatra da se samo obrazovanjem može dati zamah i opravdanje umetničkim talentima. Zbog toga i danas u pozorištu dominira jedna njegova misao: Obrazovati talenat znači tek ga načiniti umetničkom snagom.

Glumci sa sobom nose i veliku odgovornost. Oni nisu tu da šalju poruku, nego da postavljaju pitanja i da besmislu koji ih okružuje jasno stave tu etiketu. Oni sa scene govore otvoreno o problemima, nekad duhovito, a nekad potpuno suprotno.

Prema tome, osoba koja želi da se bavi glumom, pre svega treba da bude svesna sebe i svojih mogućnosti. Treba da neguje i nadograđuje sve svoje talente, jer glumac je dobar onoliko koliko zna. Ne sme da zapusti sebe, svoj um, svoje telo. I uvek treba teži ka višim ciljevima.

Istina je da glumci u Srbiji žive isto kao i većina stanovnika, teško. Ali ono što je zabrinjavajuće jeste to što ova država ne prepoznaje važnost negovanja kulture. I tu ide glavno pitanje, u kom pravcu ide ova država, kada je u pitanju kultura? Šta joj je važno? Sa čime će se ponositi, čime će pred svet?

Iako je gluma jedan od najkompleksnijih i ujedno najneizvesnijih zanimanja, smatram da je privilegija baviti se tim poslom. Kada imate tu moć da nekoga rasplačete, nasmejete ili naterate na razmišljanje, to je umetnost. I pored svih poteškoća, uspona i padova kroz koje dramski umetnici prolaze tokom svoje karijere, smatram da je to posao koji ispunjava čovekovu dušu i koji je vredan žrtvovanja.

Gluma je psihički doživljaj od kojeg se širi duša. Charlie Chaplin

Autorka: Sara Kajtes