Kada je Kolumbo, prilikom otkrića ove prelepe zemlje uskliknuo – To je najlepša zemlja koju su ikada videle ljudske oči - svi su znali da on u svojoj proceni ne greši! „Biser Antila“ zaslužno je dobio ovakav epitet zbog večnog osmeha, iza kog izbija neiskvarena ljubav, ples, sreća, pesma.

Republika Kuba je država i arhipelag u severnim Karibima koja se nalazi na istoimenom ostrvu. To ostrvo predstavlja najprostranije ostrvo zapadnoindijske skupine ostrva i uže pripada Arhipelagu Velikih Antila u Karipskom moru. Po popisu iz 2009. godine, Kuba ima 11 242 628 stanovnika. Ostrvo se nalazi na ulazu u Meksički zaliv. Država Kuba se sastoji od celog ostrva Kuba i manjih obližnjih ostrva - od kojih je najveće Isla de Juventud – Ostrvo mladosti (2.419 km²), izuzimajući zaliv Gvantanamo, vojnu luku koja je iznajmljena Sjedinjenim Američkim Državama od 1903. godine. Ostrvo Kuba je šesnaesto ostrvo po veličini na svetu.

Po ustavu od 24. februara 1976. Kuba je socijalistička unitarna republika. Kubanska komunistička partija ostaje jedina dozvoljena politička stranka i vodeća društvena sila u svim oblastima. Pravo glasa imaju svi državljani stariji od šesnaest godina. Zastava Kube ima pet plavih i belih linija koje predstavljaju pet regija na koje je Kuba bila podeljena u kolonijalno vreme. Crveni trougao predstavlja krv kubanskih heroja, a zvezda suverenitet zemlje. Grb Kube leži na štitu sa zlatnim ključem u gornjem delu koji simboliše ključnu poziciju Kube između dve Amerike. Izlazeće sunce simboliše rađanje nove nacije, a pet linija podeljenost Kube u kolonijalnom dobu. Kraljevska palma predstavlja jedno od prepoznatljivih obeležja Kube. La Bayamesa (Pesma Bajama) je himna Kube. Peručo Figeredo koji je učestvovao u bici kod Bajama je napisao pesmu.

Iako se Kuba nalazi u tropskom pojasu, njena klima nije tipično tropska, već je jedna od relativno ugodnijih klima u svetu. Male su razlike u dnevnoj i noćnoj temperaturi. Prosečna godišnja temperatura iznosi oko 24 stepeni celzijusa (zimi 21 a leti 27), a maksmalno dostiže oko 38 stepeni celzijusa. U avgustu, septembru i oktobru povremeno se javljaju uragani.

Zvanični jezik na Kubi je španski jezik, odnosno kastiljanski. Kubanski španski je uglavnom jednak južnoameričkoj verziji španskog, međutim postoje reči i izrazi koji su svojstveni samo njima – npr. amarillo (saobraćajac, jer saobraćajci na Kubi nose žute uniforme). Engleski je popularan, njegovo učenje u školama je obavezno, dok kubanci koji su pohađali školu za vreme bivšeg Sovjetskog Saveza govore i ruski. Najveći broj Kubanaca su katoličke veroispovesti. Santerija je religija koja je mešavina starih afričkih religija i katoličanstva, i široko je rasprostranjena na Kubi.

Havana je glavni grad, u kome, po popisu iz 2012. godine, živi 2,1 miliona stanovnika. Santijago de Kuba je drugi najveći grad sa oko 400 hiljada stanovnika, dok Kamagvej i Olgin broje približno 300 hiljada stanovnika.

Kuba ima veoma raznovrsnu floru i faunu. Ono što je veoma zanimljivo jeste da postoji oko 7 hiljada različitih vrsta biljaka, od toga polovina spada u ugrožene vrste i takođe 80% životinjskih vrsta koje su takođe ugrožene. Posebno je zanimljiva činjenica da na Kubi živi posebna vrsta iguane Cyclura nubila, koja je ujedno i najugroženija vrsta guštera koja postoji. Takođe postoji i posebna vrsta krokodila koji se i zove kubanski krokodil i može se naći samo u močvari Zapata.

Kuba je jedna od privlačnijih destinacija za putovanja prvenstveno zbog svoje klime, plaža i veoma bogate kulture i istorije. Privreda Kube se naglo razvija zbog turizma koji se svake godine sve više povećava. Sredinom devedesetih, turizam je postao primarna grana privrede u Kubi.
Mnogi zvaničnici iz Kube govore kako je turizam „srce kubanske privrede”. Smatra se da Kubu godišnje poseti oko 3 miliona turista od kojih su trećina Kanađani dok su ostali turisti uglavnom iz Evrope. U popularne turističke destinacije spadaju Varadero, Kajo Koko i Havana. Varadero plaže se smatraju najlepšim mestom na svetu. UNESCO je 1992. godine proglasio Varadero plaže kao najsavršeniju netaknutu prirodu na svetu.

Ono što je posebno zanimljivo je to da je Kuba jedna od dve države u kojima se ne prodaje poznato svetsko piće Coca-Cola. A sada, neke brojke i činjenice: Kuba je zemlja sa verovatno najvećim procentom pismenog stanovništva - neverovatnih 99,8 posto! Školovanje je potpuno besplatno od osnovnog do univerzitetskog nivoa. Doktor je jedna od najčešćih profesija na Kubi. Zatim, 85% porodica ne plaća rentu za stanove! Samo 5% Kubanaca ima pristup internetu, a da bi se Kubanci prikačili na Internet, potrebna je posebna dozvola, koja omogućuje pristup, u suprotnom kazne su i do pet godina zatvora. Mobilni telefoni nisu bili dozvoljeni na ostrvu sve do 2008. godine! Najpoznatija fabrika cigara Partagas nalazi se u Havani i od 1845. godine cigare su originalni kubanski suvenir. Na Kubi je stopa kriminala najniža na svetu. Ukoliko se nalazite na Kubi i stopirate, vladin automobil je dužan da vam stane.

Jedna od ključnih ličnosti u revoluciji Fidela Kastra na Kubi bio je Ernesto Gevara, poznatiji kao Če Gevara. On je simbol revolucije širom sveta. Sam Fidel Kastro je rođen na petak 13. CIA je planirala da ubije Kastra, dok je na njega pokušano 637 atentata. Kada je imao 12 godina, Fidel Kastro je napisao pismo tadašnjem američkom predsedniku Ruzveltu, u kojem ga je zamolio da mu pošalje novčanicu od 10 dolara "jer 10 dolara nikada nije video". Fidel Kastro je jednom prilikom procenio da je sačuvao 10 radnih dana godišnje zbog činjenice da ne troši vreme brijući bradu.

Sa Kube može otputovati samo najstariji član porodice i to samo ako mu neko izvan kupi kartu, ali ko bi poželeo da ode sa mesta poput Kube?

Autorka: Milana Veljko

Po čemu je to poznat i kako dospeti u Klub 27? Prvo i osnovno što treba obaviti za člansku kartu u ovom klubu je da umrete u 27 godini. Drugo je to da budete muzičar, možda i ne tako neophodna stavka. Ma koliko god ovo morbidno i strašno zvučalo, Klub 27 zaista postoji.

Jedni od začetnika ovog kluba su Aleksandar Levi, Brajan Džouns, Dženis Džoplin, Džimi Hendriks, Džim Morison, kao i Ejmi Vajnhaus... Tužno, ali istinito.

Aleksandar Levi je bio brazilski kompozitor i dirigent. Pohađao je časove klavira i kod Rusa i kod Francuza, a često su ga poredili sa Mocartom. Pisao je muziku spajajući klasičnih kompozicija sa tadašnjom popularnom brazilskom muzikom. Kada je umro, Sao Paulo, njegov rodni grad, dodeljuje prestižnu nagradu koja je nosila njegovo ime. Uzrok njegove smrti nikada nije određen.

Brajan Džouns je bio osnivač grupe The Rolling Stones. Bio je talentovan i svirao je svaki instrument koji je uhvatio u ruke, tako je rukovodio i bendom. To je trajalo sve dok se Džeger i Ričards nisu okuražili i počeli sami da pišu tekstove, a bili su majstori svog zanata, da se ne lažemo. Ali kako su šezdesetih godina uskočili u rokenrol vode, tako je i Brajan skočio u krilo droge i bluda. Takav način života nije zadugo trajao i postao je jedan od glavnih razloga što je bio izbačen iz benda. Nakon mesec dana van Stonsa, Brajan se utopio u bazenu u svojoj kući, i tako je dospeo u Klub 27.

Dženis Džoplin je bila kraljica bluza i roka, ali takođe i deo hipi buntovničkog pokreta šezdesetih godina. Dženis je bila i ostala jedna od najslavnijih džez pevačica prošlog veka. Vozila je porše, nosila lenonke i ostala zapažena po svom osmehu. Ali nažalost, kako je išlo sa Brajan Džounsom, tako je i Dženis poklekla nekontrolisanom konzumiranju alkohola i drogiranju. Njeno telo su našli u hotelskoj sobi, jutro posle koncerta u Los Anđelesu. Predozirala se heroinom.

Džoni Alen, iliti Džimi Hendriks, bio je američki muzičar, poznat po svojim solažama i zapamćen kao najtalentovaniji gitarista u istoriji rokenrola. Svirao je i pevao od psihodeličnog roka do ritam bluza, i ostao nenadmašiv. Osnovao je bend The Jimi Hendrix Experience 1966. godine, a na Vudstoku je bio glavna atrakcija. Umro je samo godinu dana nakon tog nastupa koji je ostao zabeležen u dokumentarnom filmu Woodstock Majkla Vodlija. Oko njegove smrti kruže razne teorije. Neki tvrde da je mešao tablete za spavanje i alkohol, a drugi su sigurni da ga je njegov menadžer ubio zbog novca.

Džejms Daglas Morison je bio pre svega pesnik, pa tek onda pevač i frontmen grupe The Doors. Dorsi su nastali 1965. godine, to je bila grupa najkontroverznijih rok ikona tog vremena. Tako je bilo jer je Džim pisao i pevao tekstove vezane za spoljnu politiku, socijalne probleme i psihologiju. Smrt Džima Morisona je bila šokantna vest kako za bend, tako i za fanove benda. Veruje se da je doživeo srčani udar, ali autopsija nije obavljena pa je to ostalo samo da se nagađa. Posle svih godine otkako je Džim umro, teorije gde i kada je bio sahranjen i dalje kruže različitim tokovima.

Čuvena Ejmi Vajnhaus, poznata po svojoj interpretaciji i dubokom glasu, bila je engleska pevačica i kantautorka soul i džez muzike. Pripisali su joj zasluge da je preporodila britansku muzičku scenu, a takođe je zbog svog specifičnog stila oblačenja i šminkanja poslužila i kao muza dizajneru Karlu Lagerfeldu. Bila je sjajan tekstopisac, ali su svi tekstovi izašli iz njenog poriva auto destrukcije i sklonosti ka alkoholu i narkoticima. Poslednji koncert je održala u Beogradu, ili bar pokušala da održi. Međutim, Ejmi je te godine već uveliko zaglibila u ozbiljne zdravstvene i mentalne probleme. Umrla je mesec dana nakon tog nesrećnog nastupa, kako kažu, razlog je bio trovanje alkoholom.

Ispričala sam vam ukratko o članovima Kluba 27, a ako niste čuli za neke od njih brzo guglajte ili poslušajte neku od njihovih pesama. I ko zna, možda Dženis i Ejmi ne bi ostavile ovakav trag za sobom da nisu živele tako kako su živele, ali verujem u to da bi i dan danas bile maestralne u svom zanatu.

Long live rock and roll, ali čuvajte svoje glave.

Autorka: Teodora Janković 

Ovo su oni romani koji su svima odnekud poznati, jer su naslovi toliko gnomske prirode da sigurno mogu i samostalno da postoje, pa onda tom logikom nekako mogu brzo i da uđu u podsvijest. Prohujalo s vihorom i Ptice umiru pjevajući – u kojoj tački oni nalaze svoj zajednički smisao postojanja? Sirova, tvrda zemlja što život znači u onom najbukvalnijem smislu, ona što ubija i rađa sebe i čovjeka svake godine po pravilima obnavljanja prirodnog ciklusa. Kako diše priroda, tako diše zemlja, a nju prati čovjek i ne da na nju – ne da prirodnim stihijama, ne da drugim ljudima! Zemlja gradi plantaže, rančeve, ideale, očekivanja, princip ženskog, haljinu ružinog pepela i uništava sve, ne odjednom, već po pravilima prirodnog ciklusa. Nekom za smrt treba samo jedan pravilan, cikličan krug, nekom nekoliko njih, ali suštna je uvijek ista – odumiranje.

Prohujalo s vihorom

Sutra ću misliti o tome. – riječi su koji Skarlet O’Hara uvijek daje kao odgovor na današnje probleme, jer je sutra uvijek sutra i stalno je jedan korak ispred onoga danas, gdje su i problemi mnogo teži, manje rješivi. Skarlet je ponikla iz zemlje koja joj je sve dala i načinala da bude sebi jedini smisao svog postojanja, zemlja joj je dala život van problema. Šta joj je oduzela? Nije ništa oduzimala, ali ju je natjerala da se bori za nju, da svoj svijet proširi izvan granica svog tijela, da ide široko dalje na granice one sirove, teške koja ju je izrodila. Pravila ne diktira majka – roditeljica, za nju treba da se izbori, a Američki građanski rat je taj koji nameće pravila i nagoni Skarlet da sutra misli o tome. Kroz njen lik je prelomljena priča o borbi Sjevera i Juga, o onome šta slijedi poslije rata, o borbi protiv ropstva i rasnoj diskriminaciji. To nije himnička priča borbe i pobjede dobra nad zlom ili priča o ujedinjenju, miru i harmoniji. Naprotiv, ne postoji pravda, ne postoje ljudska prava, ravnopravnost, već samo interesi i politička nadigravanja u kojima jedino opstaju načini kako iz svega izvući ličnu korist. Na najnižim nivoima javlja se romaneskna priča predstavljena kao baza za nadgradnju činjenica o plantažama pamuka bogatog Juga, o crnačkom ropstvu, o Jenkijima, o Kju kluks klanu i sl.

Ptice umiru pjevajući

Zemlja nije bila nikada gora do onda kada treba da da osnovnu egzistenciju, tada stradaju ruke, torzo, stopala, misao i na kraju strada nestajanje. Da li zemlja od ljudi pravi zemlju ili možda to radi želja za opstankom na istoj? Hronika Klirijevih priča svoju hroniku zemlje i priča nedovršena kazivanja o novim, mračnim strastima i tajnama porodice. Baš kao i u Prohujalo s vihorom princip ženskog se javlja kao osnovni pokretač radnje. Megina haljina boje ružinog pepela je ona što krši ustaljene etičke norme, vezuje ju za katoličanstvo, za jednog čovjeka svešteničkog reda. Dakle, tu ne postoji veza sa hrišćanstvom u onom najčistijem metafizičkom smislu, već u onom najčistijem čulnom, ljudskom smislu. Ako je katoličanstvo dogma u koju se ne sumnja i koja se poštuje, zašto onda najviša crkvena lica to krše? Postoji li nešto jače od ideala – crkve ili haljine ružinog pepela – žene? Valja li birati između ta dva? Postoje oba, jedno kao kanon drugo kao apokrif.

Autorka: Kristina Topić

Betmen je jedan od najzanimljivijih likova koji dolaze iz Zlatnog doba stripa, a interesovanje za priče o njemu samo je poraslo kroz bezbroj inkarnacija od njegovog prvog pojavljivanja 1939. godine u stripu Boba Kejna i Bila Fingera “Detective Comics #27”. Zašto toliko volimo ovog superheroja koji nema nijednu jedinu super moć?

Za početak, razlog možemo da potražimo u samoj ličnosti ovog junaka, koga mnogi psiholozi opisuju kao narcisoidnu osobu. Narcisoidne osobe su osobe koje su lako dopadljive i sviđaju se velikom broju ljudi. Baš kao osobe koje su veoma popularne u društvu (to, naravno, nije uvek slučaj). Neki od razloga za to jeste činjenica da ovakvi ljudi mnogo vole same sebe, te zbog toga uspevaju lako da manipulišu utiskom koji stvaraju kod drugih ljudi. Osim toga, ovakvi ljudi uspešno manipulišu uspesima i krivicom tako da okolnosti idu u njihovu korist. Uvek su oni ti koji su zaslužni za uspeh grupe, a nikada nisu ti koji greše, te kazne uvek snose drugi ljudi oko njih. Iako je to samo površinski, uklapaju se u stereotipne opise lidera, zbog čega su sposobni da okupe veliki broj ljudi oko sebe.

Razloge možemo da potražimo i u nama, kao publici. Jedno od mogućih objašnjenja naše povezanosti sa superherojima jesu arhetipovi i kolektivno nesvesno psihologa Karla Junga. Ovaj konstrukt predstavlja ideju da su tokom vremena ljudi izgradili kolektivnu psihologiju koja sadrži univerzalna iskustva i teme koje govore o tome šta znači biti čovek. Heroji sa kojima se najviše možemo povezati jesu upravo oni koji zadiru u ovo kolektivno nesvesno. Ovi likovi golicaju našu radoznalost i dodiruju našu psihologiju i tako nas dublje vezuju za priču.

Betmen predstavlja oličenje straha. Složićeš se, to je nešto što smo svi u nekom momentu iskusili i uporno pokušavamo da ga izbegnemo. Betmen radi upravo suprotno i strah pretvara u snagu. E, to je nešto što bi svaki čovek samo mogao da poželi. Kroz arhetipove i kolektivno nesvesno mogu se objasniti slični strahovi i reakcije koje deli veliki broj ljudi. Adekvatan primer za to jeste strah od mraka koji je jedan od kolektivnih strahova. On se razvija iz dečijeg straha koji se zove strah od Babaroge - stvorenja iz mraka koje želi da nas povredi. Ovaj strah prisutan je i kod odraslih, samo u malo drugačijem obliku. Betmen je njegova sušta suprotnost - živi u svetu punom straha, a ipak se bori protiv strahova celog čovečanstva, arhetipskih strahova. Jedan od arhetipova bitan za ovu temu jeste Senka. Ona predstavlja skup svih slabosti, besa i drugih životinjskih nagona. Kako bi postao/la svestan ovog dela sebe, moraš prihvatiti mračnu stranu svoje ličnosti. Svi su svesni da imaju Senku, ali smo u društvu učili od malih nogu da potisnemo ove porive i to je razlog zašto se većina ljudi plaši tog dela sebe. Betmen ne. On je čovek koji živi sa svojom Senkom. On se više ne plaši, već koristi svoju senku u svrhu sprovođenja pravde. Ovo mnogim ljudima pruža nadu da će se i oni sami osloboditi svojih strahova i naučiti da žive sa svojom Senkom.

Pored svega navedenog, Betmenova ljudskost je nešto što nas sve privlači i što nam omogućava da se povežemo sa njim. Njegova ličnost je njegova glavna moć, a njegova životna istorija je nešto što se bilo kome od nas moglo dogoditi. Način na koji su ga roditelji vaspitali i učili da pomaže onima kojima je to potrebno doprineo je tome da Betmen postane heroj, dok je reč super nešto što je on sam izgradio trudom i posvećenošću. On inspiriše i uverava da svako od nas može postići svoje ciljeve napornim radom. On nikada ne odustaje i to je njegova moć. To nas povezuje sa njim.

Autorka: Ana Ivanov

Li Strent i Brajan Klugman potpisuju režiju i scenario za ovo delo. Zanimljiv podatak predstavlja da su ga napisali još davne 1999. godine i pitali njihovog dobrog prijatelja Bredli Kupera da tumači glavnu ulogu, koji je prihvatio i održao svoju reč čekajući snimanje više od 10.godina. Mnogi poistovećuju radnju filma „The Words“ sa  Suterovim romanom "Lila, Lila" iz 2004. godine prema kome je snimljen istoimeni film "Lila Lila" poznatiji kao "My words, my lies, my love". Glavne uloge tumače Bredli Kuper, kao i Džeremi Ajrons, proslavljeni oskarovac, dobitnik Zlatnog globusa, ali i ostalih prestižnih nagrada. Od vodećih ženskih uloga, tu su Zoe Saldana i Olivia Vajld. Juna 2011. godine u Montrealu u Kanadi, počelo je snimanje filma „The Words“.

Budžet za film iznosio je samo 6 miliona, a zarada 11,5 miliona. Svetsku premijeru imao je na Sundance film festivalu. Film je prodat CBS filmu za 2 miliona dolara. Na snimanju se između Zoe Saldane i Kupera rodila ljubav koja nije dugo potrajala.

Radnja filma se vrti oko Rorija, mladog talentovanog pisca, koji želi da se vine u književni vrh, dok je još u cvetu mladosti. Piše, želi i trudi se, ali ponekad sve to jednostavno nije dovoljno, da ostvari svoj san. Kao i svi početnici, oživljavao je mnogo uspona i padova. Ponekad bi se učinilo da se pomeri s mesta samo za jedan korak napred, a onda se vrati dva nazad. Drugi važan akter je Dora, žena koju voli i njegova neizmerna podrška. Konačno je skupio dovoljno hrabrosti da je oženi i povede na medeni mesec u Pariz gde proživljava srećne trenutke. Kao i svi turisti opčinjeni Parizom želeli su da se medeni mesec nikad ne završi. I u želji da ponesu deo Pariza sa sobom, Rori spletom okolnosti postaje vlasnik jedne stare kožne tašne. Po povratku kući u torbi pronalazi stari rukopis. Onda se pojavljuje Džeremi Ajrons i kreće zaplet, koji ti neću otkrivati.

Film „Plagijator“ je odlična priča koja ulazi u srž ljudske psihe, prožeta trunkom ambicije koja svakim minutom sve više raste. Radnja filma ispričana je kroz tri priče. Iako su glumačku ekipu činili vrsni glumci, nagrade za ovaj film su izostale. Trideset kritičara ga je opisalo kao plitko i nedovoljno razvijeno delo, tako da ne nosi visoku ocenu. Stefan Holden  iz novina „The  New York Times“ pohvalio je film kao pametan, zabavan i predivan. Kris Pandofi iz „At a teater near you“ pohvalio je film  rekavši da je malo verovatno da bude cenjen od svih, te da zaslužuje da bude strukturno, emotivno i tematski analiziran.

Bilo da si pronalazač, advokat, doktor ili pokušavaš postati pisac poput Rorija i mene ne zaboravi da je lepo sanjati i boriti se za svoje snove, ali i znati postaviti granicu.  

Autorka: Mima Ryan

Fizičar i saksofonista Stefon Aleksander u svojim brojnim javnim predavanjima kao i knjizi "Džez fizike" zagovara ideju da Albert Ajnštajn i Džon Koltrejn imaju dosta toga zajedničkog. Aleksander posebno skreće pažnju na takozvani “Koltrejnov krug”, koji podseća na ono što bi bilo koji muzičar prepoznao kao “kvintni krug”, ali koji sadrži Koltrejnove sopstvene inovacije. Koltrejn je svoj crtež predao saksofonisti i profesoru Jusefu Latifu 1967. godine, koji ga je uključio u svoj čuveni tekst “Riznica skala i melodijski obrasci”. U tom tekstu Latif, kako što piše i u svojoj autobiografiji, vidi Koltrejnovu muziku kao “duhovno putovanje” koje “obuhvata probleme bogate tradicije autofiziopsihičke muzike”, i smatra da je Aleksander video “isti geometrijski princip koji je podstakao Ajnštajnovu” kvantnu teoriju.

Čak i opis deluje adekvatno. Muzičar i bloger Roel Holander ističe, “Telonijus Monk je jednom rekao 'Svi muzičari su nesvesno i matematičari. Muzičari kao što je Džon Koltrejn zaista su bili svesni matematike u muzici i svesno su je primenjivali u svojim delima”.

Koltrejn je takođe bio veoma svestan Ajnštajnovog rada i voleo je da često razgovara o tome. Muzičar David Amram pamti da mu je genije Velikih Koraka govorio da je “i sam pokušavao da uradi tako nešto u muzici”.

Holander pažljivo analizira Koltrejnovu matematiku u dva teorijski bogata eseja, od kojih se jedan generalno odnosi na Koltrejnovo delo “Muzika i geometrija” a drugi specifično na Koltrejnov “Tonski krug”. Koltrejn nije mnogo u javnosti govorio o intenzivnom teorijskom radu koji stoji iza njegovih najpoznatijih kompozicija, verovatno zato što je želeo da one govore same za sebe. On je voleo da se izražava filozofski i mistično, pokazujući podjednaku fasciniranost kako naukom, tako i duhovnim tradicijama svih vrsta. Koltrejnov poetski način govora zaveštao je izvođačima njegovih dela širok spektar načina na koje se može posmatrati njegov krug, kao što je i džez muzičar Korej Mvamba otkrio kada je neformalno ispitao nekoliko drugih muzičara na Fejsbuku. Klarinetista Arun Goš je, na primer, u Koltrejnovim “matematičkim principima” video “muzički sistem koji je u vezi s božanskim”. To je sistem koji, kako on smatra, koji "deluje veoma islamski."

Latif se slagao sa ovim, a može biti da postoji i još nekoliko osoba koje su razumele Koltrejnov metod bolje nego što je on sam. On je godinama blisko sarađivao sa Koltrejnom i ostao je zapamćen nakon njegove smrti 2013. godine kao kolega, pa čak i mentor, posebno u svom ekumenskom prihvatanju teorije i muzike iz celog sveta. Latif je čak tvrdio da bi se Koltrejnovo kasno životno remek-delo “Vrhovna ljubav” možda nazivalo “Vrhovni Alah” da nije postojao strah od “političke reakcije”. Nekima ova tvrdnja može zvučati tendenciozno, ali ono što možemo videti u širokom spektru odgovora na Koltrejnovu muzičku teoriju, tako dobro spakovanu u njegov crtež, jeste da je njegovo viđenje, kako piše Latif, "muzičke strukture" za njega bilo koliko naučno otkriće, toliko i religiozno iskustvo. Za Koltrejna su i jedno i drugo predstavljali intuitivne procese nastale, kako piše Latif, “u mislima muzičara, apstrahovanjem iz iskustva”.

Autor: Džoš Džouns

Prevod sa engleskog: Ana Ivanov

Izvor: Open Culture 

Nije neobično da jedan afirmisani autor drži časove u srednjoj školi, ali da talentovani pesnik predaje đacima gimnastiku – a pritom se to ne dešava u antičko niti u prosvetiteljsko doba, nego u XX veku – složićete se, pravi je kuriozitet!

Godina je 1921, a za Miloša Crnjanskog se već može reći da je pesnik "Lirike Itake" i pisac "Dnevnika o Čarnojeviću", da je oformio književni pravac sumatraizam, da je oženio Vidu Ružić, te da je postao profesor gimnastike u Pančevačkoj gimnaziji (Gimnazija "Uroš Predić"). Za početak jedne književne karijere, to možda i nije tako loše, ako znamo kakvim su sve raznoraznim poslovima bili prinuđeni da se bave čak i oni pisci koji će docnije steći svetsku slavu.

Čongrad, Temišvar, Opatija, Beč, Ostrogon, Zagreb, Beograd, Pariz, Pančevo, Berlin, Rim, London... Crnjanski je za sebe govorio da je čovek bez zavičaja, jer tolike selidbe doprinele su da mu svaka adresa na kojoj je živeo bude podjednako bitna, iako ne podjednako draga. I još nešto je veliki pisac stalno govorio: da je odrastao u fudbalu i nikad nije mogao da ga zaboravi!

Premda nisu dugo potrajali i premda je pisac docnije o njima mrsko govorio, pančevački dani ipak zauzimaju značajno mesto u životu Miloša Crnjanskog, baš kao i bečke studije, berlinska diplomatija i londonska emigracija. Pančevo nije za Crnjanskog bitno samo zato što je ovde proveo dve godine radeći kao gimnazijski profesor, nego je za Pančevo vezan i poreklom, mada je pitanje koliko je Crnjanski mario za to, kad je „na doboš“ stavio porodičnu kuću samo da bi otišao u Pariz za svojom voljenom Vidom.

Crnjanski verovatno ne bi bio Crnjanski da se nije pronašao osoben način da se i materijalno utisne u istoriju Pančeva, i to urezivanjem svog imena u jednu od opeka na fasadi Evangelističke crkve.

Daleko od toga da je stanje u Pančevačkoj gimnaziji u godinama posle II svetskog rata bilo idealno, jer da jeste, valjda Crnjanski ne bi pisao svom prijatelju Ivu Andriću: „Možete misliti ko sve danas nije nastavnik!“ Crnjanski, doduše, dobija posao koji mu priliči, pa postaje profesor srpskog jezika, ali su mu, u nedostatku nastavnog kadra – dodeljeni i časovi gimnastike, a poverena mu je i dužnost „čuvara gimnastičke zbirke“, što mu ipak neće biti po volji, pa će pokušati da se što pre oslobodi, kako sâm kaže, „prevrtanja na spravama pred učenicima u hladnom dvorištu“. Uskoro će mu poći za rukom da više ne predaje gimnastiku, zahvaljujući lekarskom uverenju u kome stoji da je nastava gimnastike štetna za zdravlje Crnjanskog.

Međutim, umesto gimnastike, Crnjanski sada, uz časove srpskog jezika, drži i časove zemljopisa (geografije) i istorije, što izaziva još veću zabunu kad bude predložen da vodi ispit iz zemljopisa; ipak, pisac će biti dovoljno samokritičan da proceni kako nije stručan za tako nešto, pa će sâm moliti da mu pronađu zamenu. Očigledno nezadovoljan opštom situacijom u Pančevačkoj gimnaziji, Crnjanski je sigurno jedva dočekao da oktobra 1922. otpočne rad kao suplent beogradske Državne četvrte muške gimnazije, a da se na prethodno radno mesto nikada više ne vrati.

Ko dobro poznaje život Crnjanskog, zna da je za ime velikog pisca vezano i nekoliko afera, od kojih je sigurno najpoznatija ona kada je izazvao na dvoboj avijatičara i inženjera Tadiju Sondermajera. Jedna, iako ne toliko burna afera, desila se i za vreme boravka Crnjanskog u Pančevu. Profesor Vasa Putnik, kolega Crnjanskog, bio je optužen za nepristojnost prema učenicama, a u tužbi je bilo navedeno kako je jednu učenicu ne samo pitao da li joj se dopada novi profesor Crnjanski, nego joj čak napomenuo: „Sad se možete u njega zaljubljivati, ali vam to ne savetujem, jer je već okupiran.“ Tako se, ne svojom krivicom, ime Crnjanskog moralo naći na saslušanju profesora Putnika pred prosvetnom inspekcijom.

Možda su Crnjanskom bili dodeljeni časovi gimnastike zato što se za to pobrinuo „slučaj komedijant“, ali je moguće da sve to i nije bilo tako slučajno, pogotovu ako su nadležni znali da će afirmisani pisac biti na svom terenu i dok se bude prevrtao po spravama. Naime, iako se danas prvenstveno spominje kao pisac, ponekad i kao diplomata, tvorac lirsko-epskih "Seoba" bio je i strastveni sportista, prvenstveno fudbaler, a kako se čini, u jednom mu je periodu fudbal čak bio važniji od poezije.

Sa fudbalom se Crnjanski susreo već tokom gimnazijskih dana u Temišvaru, da bi zatim igrao u profesionalnom klubu železničara „Kanjiža“, a boraveći na Rijeci uoči Prvog svetskog rata, upravo će on izdejstvovati dozvolu da se dotadašnji kamenolom pretvori u fudbalsko igralište kluba „Viktorija“.

Fudbal je izgleda bilo jedino što je tokom pančevačkih dana držalo Crnjanskog u dobrom raspoloženju, to je i sâm priznao jednom prilikom. On je tada postao kapiten kluba „Banat“ i ostao zapamćen po elegantnim, inteligentnim i efektnim potezima, ali i po žustrom odnosu prema sudijama – i jedno i drugo, bez sumnje, u potpunom je skladu sa karakterom velikog pisca.

Tokom narednih godina, Crnjanski se još više uključuje u sportski život: jedan je od osnivača lista „Sportista“ i navijač kluba „Jugoslavija“, ali ne bavi samo fudbalom, nego i mačevanjem, boksom, skijanjem, veslanjem... U jednom intervjuu, povodom dobijene nagrade za roman „Seobe“, tada već proslavljeni pisac otvoreno kaže kako bi više voleo da zaigra za reprezentaciju nego da opet dobije nagradu Akademije nauka! I ta mu se želja donekle ostvarila – bio je uvršten u old-boy tim Jugoslavije.

Tokom londonskih emigrantskih dana Crnjanaski je imao priliku da gleda igru beogradske „Crvene zvezde“, pa se nakon povratka u Jugoslaviju 1965. i deklarisao kao „zvezdaš“, prvenstveno zato što je ovaj klub demonstrirao jednu visoku kulturu sporta, kako tvrdi u pesmi „Lament nad Beogradom“. Iako nije više tako često išao na stadione kao u mladosti, ostala je priča da je jedanput Miljan Miljanić poslao automobil da doveze Crnjanskog na „Zvezdinu“ utakmicu.

Iako je bio prinuđen da neko vreme drži časove gimnastike i da trpi malograđanske hirove umesto da traga za zvezvom u beskrajnom plavom krugu, ipak se ne može reći da je Crnjanski tako loše prošao ako se uporedi čak i sa nekim svetski poznatim autorima. Na primer, Franc Kafka je radni vek proveo kao službenik u Institutu za osiguranje radnika od nezgoda (na prvi pogled nespojivo: Kafka i kancelarija), Tomas Stern Eliot bio je računovođa za Lloyds Bank iz Londona, Vilijem Fokner upravnik pošte na univerzitetu, autor „Lovca u žitu“ Džerom Dejvid Selindžer radio je kao direktor zabavnog programa na luksuznom brodu, Harper Li je osam godina provela kao službenica na rezervacijama Eastern Airlines-a, dok je autor čuvenog „Borilačkog kluba“ Čak Palahnjuk bio i mehaničar, i dostavljač na biciklu, prao je i posuđe kad je morao... Ponekad nije ni tako loše baviti se raznim poslovima, jer je Stivenu Kingu kao inspiracija za roman "Keri" poslužilo uperavo to što je jedno vreme radio kao domar u srednjoj školi.

Profesor Crnjanski nije tako loše prošao ni u poređenju sa emigrantom Crnjanskim, koji je neko vreme radio kao knjigovođa londonske obućarske radnje, ali da se to nije desilo, srpska književnost bila bi siromašnija za jedan celoviti „Roman o Londonu“.

Autor: Dušan Milijić

Šta je feng shui? Gde je nastao i kada? Koje su oblasti za koje je on dobar? Ko nam može pomoći da primenimo feng shui ili da sredimo stan i svoj životni prostor kako bi ravnomerno cirkulisala pozitivna i negativna energija? Koliko košta feng shui? O ovome ali i mnogim drugim stvarima u redovima koji slede. Nadam se da ćeš pronaći nešto što možeš da primeniš u svom životu.

Feng shui je drevna kineska veština koja propisuje način življenja u stalnoj harmoniji sa samim sobom, ali i sa svojim okruženjem kako bi se osigurao boljitak i sreća. Ovo je tehnika uređenja životnog prostora, pravilnog osmišljavanja i uređenja prostora i nameštaja. Reč je o sistemu tehnika i znanja koja se mogu primeniti na svoje lično okruženje.

Učenje o ovom pojmu se oslanja na „či“, odnosno na tok energije, koja je svugde prisutna i cirkuliše kroz naš prostor. Da bi či bio što bolji potrebno je da mu napravimo krug za nesmetanu cirkulaciju. Mnoštvo i kvalitet či moći i energije utiče na dinamiku našeg života ali i na naše zdravlje.

Feng shui stručnjaci procenjuju gde treba da se nalazi neka zgrade, gde je energetski centar ili čvor či energije u nekoj zgradi, bavi se hranom, rasporedom nameštaja, oblačenjem, mišljenjem, međuljudskim odnosima i mnogim drugim stvarima u životu ljudi. Ova energija ima razne nazive zavisno od mesta. U Indiji se naziva „prana“, u Japanu „ki“, u Kini „ći“, ali svugde se radi o istoj stvari, o harmoniji života u korist čoveka.

Kako ti je raspoređen nameštaj u stanu? Da li je dnevna soba pretrpana nepotrebnim stvarima iako bi baš tu trebalo da ih ima najmanje? Stan ili kuća u kojoj boravimo ne treba da bude krcata nameštajem, posebno „čvorište energije“ mora imati dovoljno prostora za cirkulaciju. Poželjno je da se iznad prostora gde se stalno sedi (fotelje, stolice, dvosed) ne nalazi ništa okačeno tipa slika ili goblena, okači ih na neko drugo mesto.

Na primer goblen stavi u hodnik, a neku lepu sliku ubaci u svoju spavaću sobu. Ali pazi da i tu ne pogrešiš. Ako želimo da naša ljubav cveta i da bude srećna, u spavaćoj sobi nećeš držati slike tužne porodice, bivšeg/bivše, tužne pejzaže, već nešto što asocira na spajanje, na ljubav. Slike sa motivima zaljubljene porodice, sliku sa patkama, dva anđela ili sliku dva goluba. Sve stvari koje se nalaze u spavaćoj sobi treba da odaju harmoniju spajanja. Uvek uparite jastuke, stavite dva ista jastuka, uvek ostavite jednu fioku stočića praznu i par ofingera u ormanu jer time pokazujete da u vašem stanu ima mesta za još jednu osobu, a time i u svoj život prizivate ljubav. Neka na noćnim stočićima pored kreveta budu dve lampe i krevet ako je moguće da bude sa jednim dušekom, jer dva izazivaju razdor ili pucanje veze/braka. Izaberite nežne boje posteljine i sobe kao na primer roze ili lila, jer one simbolišu nežnost a crvena će podstaći strast.  Krevet odmaknite malo od zida i neka ima prostora sa obe strane jer time takođe pokazuješ da želiš nekoga u svoj život. Takođe. krevet ne bi smeo da se nalazi preko puta vrata već negde na jugozapadu sobe. Ako se spavaća soba graniči sa kupatilom, krevet bi morao da bude dijagonalno od vrata kupatila, a daska šolje uvek mora biti spuštena. Čudno zvuči, ali tako kaže feng shui.

Naš životni prostor podeljen je na sektore i svaki sektor odgovara nekoj sferi našeg života. Sektor 1 ili severni deo stana kroz dobar protok energije utiče na uspeh u karijeri, sektor 2 ili severozapadni deo stana zadužen je za naše ljubavno carstvo, sektor 3 ili istočni deo naše zgrade odgovoran je za naše zdravlje, sektor 4 ili jugoistok jeste sektor novca pa je zato najbolje da se tu nalazi radni sto i da tu obavljamo poslove koji nam donose priliv novca.

Ako želiš da središ svoj životni ili radni prostor po feng shui-u, možeš da unajmiš nekoga da uradi to za tebe, ali znaj da ćeš morati da izdvojiš poveću sumu novca. Za početak, možda možeš samostalno da istražiš šta je to što bi u tvom stanu moglo da bude preuređeno, a da odgovara pravilima feng shui-a.

Autorka: Katarina Ninković

Mnogo filmova i serija kako domaćih tako i stranih snimano je u Srbiji, ali najviše u njenom glavnom gradu - Beogradu. Mingl ti otkriva na kojim su sve lokacijama snimani poznati filmovi i serije!

U Beogradu su snimani sledeći domaći filmovi:   

• ,,Balkanski špijun“ - kuća Ilije Čvorovića nalazila se iza Zvezdinog stadiona (ulica Serdar Jola), ali je srušena.
• ,,Šejtanov ratnik“ - deo filma sniman je u dvorištu sa velikom kamenom vilom u Zemunu, ulica Pregravica, bivša Maksima Gorkog (ulica u kojoj je vagon tzv. Balkan ekspres).
• ,,Rane“ - groblje na kom je sniman veći deo filma zapravo nije groblje već pomoćni teren FK Bežanija (na brdu iznad glavnog terena, na kojem su postavljeni spomenici)
• ,,Kad porastem biću kengur“ u celosti je sniman na Voždovcu u ulici Vojvode Stepe (bioskop, crkva, kladionica, krov zgrade...).
• „Šešir profesora Koste Vujića“ sniman je na Skadarliji.
• ,,Tito i ja“ scene sa đacima i maršalom su snimljene u ETŠ ,,Nikola Tesla“  u učionici broj 21 u prizemlju.
• ,,Tesna koža 1“ - kuća Mite Pantića nalazi se u ulici Vojvode Dobrnjca br. 38, kuća je i danas ista kao i 1982. godine.
• ,,Munje“ - scena u kojoj Deda Mraz pljačka apoteku snimana je u Kičevskoj ulici na Vračaru, a scena u kojoj je Nebojša Glogovac prerušen u policajca snimana je kod Hrama Sv. Save.
• Kod stare Weifertove pivare, snimana su naša četiri kultna filma: Ko to tamo peva, Maratonci trče počasni krug, Skupljači perja i Balkan ekspres.

U Beogradu su snimane sledeće domaće serije:

• ,,Grlom u jagode“ - snimana je u Krunskoj broj 54 na Vračaru, a delovi serije snimani su u Tašmajdanskom parku, oko Pete beogradske u Ilije Garašanina.
• ,,Bolji život“ - zgrada u kojoj je snimana serija nalazi se u kraju koji se naziva Kopitareva gradina, a tu se takođe odigrava i radnja serija ,,Porodično blago“ i ,,Ulica lipa“.
• ,,Kamiondžije“ - scena u kojoj Paja i Jare idu u školu odigrava se u OŠ ,,Siniša Nikolajević“ na Crvenom krstu.
• „Mješoviti brak“ - kuća Čađenovića je kod Učiteljske kolonije na Paliluli, u ulici Stojana Novakovića 24.

Italijani su u Beogradu studio Avala filma na Košutnjaku koristili za snimanje brojnih televizijskih projekata, a među italijanskim rediteljima koji su snimali u Beogradu našla su se i neka poznata imena poput Lambeta Bave (serija Imperija 2001) i Ljiljane Kavani (film Ajnštajn 2008).

Prvi strani filmovi snimljeni u Srbiji s ozbiljnijim pretenzijama bili su ,,Zatamnjenje“ (2006) Olivera Parkera i ,,Braća Blum“ (2008) Rajana Džonsona. Američki igrani film „3 dana za ubistvo“ režisera Džozefa Mekginta Nikola sniman je takođe u Beogradu, a glavna lokacija filma bio je srušeni hotel „Jugoslavija“. Bolivudski blokbaster „Oopiri“, rimejk francuskog filma „Nedodirljivi“, sniman je na ulicama našeg glavnog grada.

Druga poznata lokacija je Novi Sad u kom su snimani mnogi svetski filmovi kao što su: ,,The Journey of a Portrait“, ,,Kelly is Heroes“, ,,Rat i mir“, „The Raven“, „Trekkies 2“ , ,,Intouchables 2“ i mnogi drugi.

Ovo su još neke lokacije:

• Plaža iz filma ,,Varljivo leto“ nalazi se u Čortanovcima, a gradske scene snimane su u Sremskim Karlovcima.
• Film „Lajanje na zvezde“ sniman je u Sremskim Karlovcima kod Karlovače gimnazije, a scena u parku snimana je na Kalemegdenu (deo koji ide ka ZOO vrtu).
• Film ,Pljačka Trećeg rajha“ sniman je na Plavincu kraj Smedereva u vili Obrenovića.
• Film „Tilva Roš“, koji je imao svetski uspeh, snimljen je u Boru i pretvorio je ovaj grad u srpski Holivud.

Ovo su samo neke od filmskih lokacija u Srbiji, ali se iskreno nadamo da smo ti otkrili neke tebi zanimljive i nepoznate!

Autorka: Dunja Banjac

Japanska istorija se deli na sedam osnovnih perioda - senši, genši, kodaj, čusej, kinsej, kindaj i gendaj - zapravo na: praistorijski, protoistorijski, stari, srednjovekovni, rani moderni, moderni i savremeni period. Lično ne mogu da se odlučim za omiljeni, jer mi je tradicija Japana možda čak i jedna od najzanimljivijih i lepših istorija nekog naroda. Tako da ću se u ovom tekstu fokusirati na nekoliko perioda i naravno interesantnijih činjenica o Japanu.

Tokom ledenog doba Japan je bio spojen sa kopnom Azije, omogućavajući lakšu migraciju i selidbu japanskog stanovništva na japanski arhipelag iz prostora današnje Kine i Koreje. Kada se ledeno doba završilo i kada je počelo globalno otopljavanje došlo je do nastanka jomonske kulture. Obeležava je prelaz iz mezolitičkog u neolitički način života i prva industrija keramike u svetu. Smatra se da je jomonska populacija preteča proto-japanske i Ainu populacije. Ova populacija je prva naselila današnja japanska ostrva. Oni govore Ainu jezikom, a reč „ainu” na njihovom jeziku znači „čovek”. Tačan broj Ainu ljudi nije utvrđen danas. Većina njihovog naroda ili krije svoje poreklo ili ne znaju da su deo Ainu populacije, najčešće zbog toga što su njihovi preci hteli da ih zaštite od rasizma.

Tradicionalna Ainu kultura se znatno razlikuje od savremene japanske kulture. Za bojenje kože su koristili čađ, a odeću su pravili od kore bresta - dugih rukava, obmotane oko struka, a donji veš je bio napravljen od japanskih tkanina. I muškarci i žene su nosili minđuše napravljene od vinove loze. Njihovu tradicionalnu kuhinju je činilo pretežno meso, od medveda do ribe, kao i proso, bilje i povrće. Za razliku od današnjih Japanaca, Ainu narod nikada nije jeo sirovu ribu ili meso, uvek su ga kuvali ili pekli. Tokom obeda muškarci su koristili štapiće, a žene drvene kašike. Danas u Japanu postoje samo nekoliko restorana Ainu kuhinje, u Tokiju ili na Hokaidu.

Šintoizam, što znači „put bogova” iliti „božiji put”, je japanska autohtona (urođena) religija. Ova religija sadrži animizam (isto kao kod Ainu naroda), politeizam i šamanizam. Božanstva (kamiji) šintoizma su duhovi prirodnih sila. Iz verovanja u prabožanstva sestre i brata, Izanami i Izanagi, nastala su ostala božanstva. Verovali su da su ti bogovi stvorili Zemlju mešanjem okeana nebeskim kopljem od dragulja i japanskih ostrva, na kojima je vladao unuk boginje Sunca Amaterasu. Veruje se takođe i da svaka planina u Japanu ima svog boga. Najpoznatija planina je Fudži, sveta planina ovog naroda čija je boginja Sengen-Sama. Jedan od najpoznatijih šintoističkih hramova se nalazi na planini Fudži. Japanski hodočasnici se u zoru penju na planinu da gledaju izlazak Sunca kao vrhovno božanstvo.

Pored brojnih religijskih festivala ispred hramova, a u Japanu ih ima mnogo, jedan od najinteresantnijih i poznatijih je festival hanami (gledanje cveta). Ovaj festival zvuči i izgleda magično, a datira još od epohe Heian, kada je tadašnji car smestio svoje goste u hlad pod trešnjin cvet. Japanskom narodu ovaj cvet predstavlja simbol čistote, morala i sreće. U japanskoj kulturi se pojam trešnjinog cveta i samuraja simbolično povezuje vrlo često. Veruju u to da ovaj cvet predstavlja prolaznost, melanholiju i graciozno umiranje na samom vrhuncu snage, baš kao i samuraji. Jedan od kodeksa samurajskog života je to da se umire u najjačem i najlepšem momentu života, a ne u propadanju i bolestima koje starost nosi. Samim tim, latice trešnjinog cveta postaju simbol samurajskog ideala.

Posle čitanja ovog teksta toplo i graciozno vam preporučujem knjigu, kao i film, „Memoari jedne gejše”. Ako ste ipak strateški tip ili ljubitelj filozofije nećete pogrešiti ako u šake uzmete knjigu Mijamoto Musašija „Knjiga pet prstenova”.

„Možda jedan celi život nije dovoljan da se nađe idealan trešnjin cvet”, japanska je izreka.

Autorka: Teodora Janković

Zemlja koja se nalazi na krajnjem Dalekom Istoku, poznata kao nekadašnji deo Kine, danas je jedna od supermoći, koja se samo za dva-tri veka podigla iz izolacije do vrha ekonomskog, tehnološkog i ratnog uspeha. To je Japan.

Po državnom uređenju, ova država je ustavna parlamentarna monarhija sa carem na čelu (za razliku od nas, imali smo kralja). Zanimljivo je da jedine osobe koje ne moraju da se poklone caru su učitelji, sledeći poslovicu da je i caru potreban učitelj da bi postao to što jeste.

Japanci su ljudi koji se oslanjaju na vlast i bez nje ne bi mogli da funkcionišu. U njihovoj kulturi, svi imaju neki rang, bio on napisan na papiru ili samo prenošen sa kolena na koleno.

Njihov jezik ima tri pisma: hiraganu (njihovo uprošćeno pismo), katakanu (pismo koje koriste za pisanje stranih reči) i kanđi (ovo pismo je izuzetno slično kineskom jer je nastalo od njega i ima preko osam hiljada znakova, od kojih Japanci znaju hiljadu-dve). Njihov jezik takođe sadrži primese iskazivanja poštovanja, žaljenja, sramote itd. Drugačije ćeš se obraćati svom nadređenom i nadređenom iznad tvog.

Ova zemlja poznata je po mnogim neobičnim zanimljvostima i njenim običajima, tako da bi bilo dobro da nabrojimo neke od njih. Pre svega, ako želiš ikada da posetiš Japan, treba da znaš neka pravila.

Ne smeš da duvaš nos u javnosti. Kada jedeš njihove supe, trebalo bi da srčeš jer tako iskazuješ poštovanje kuvaru. Ako posećuješ nečiju kuću, povišeni pod označava da ćeš morati da se izuješ. Pozdravljaj ih formalno, bez grljenja, ljubljenja itd. Nisu ljudi koji pokazuju prisnost.

Osim ovoga, njihova kultura je po mnogim tačkama posebna. Svi znamo samuraje. Ipak, teško ko zna da su oni bili dosta kulturniji od srednjovekovnih vitezova, za koje se kaže da su bili oličenje lepih manira i ponašanja, kao njihove virtuoznosti. Samuraji su bili plaćeni mačevaoci (njihov mač nosi ime katane). Uglavnom su bili lutalice koje bi obavljale poslove za koje su dobijali novac.

Samuraji su bili veoma opasni. Postojalo je pravilo da su mogli da ubiju deset ljudi BEZ razloga, jer jedan život samuraja nosio je vrednost desetoro seljaka. Ovo je okrutno, ali dokaz ranga, još jednom. Oni su mogli da uđu u nečiji klan, i tako postanu plaćenici posvećeni samo jednom gospodaru, ali retko ko je to radio. Ipak, bili su daleko plamenitiji od vitezova. Pre svega, nisu smatrali da ih njihov status odvaja od celog društva, dok su vitezovi bili razularena gomila koja je mislila da je vlast koju imaju najveća na svetu i zbog toga se nisu kontrolisali.

Danas Japan ima preko 130 miliona stanovnika. Više od pedeset hiljada stanovnika ima preko sto godina, od čega su 87% žene. Natalitet je previše nizak, više ljudi ima ljubimce nego decu. Ovo je zbog činjenice da je Japan veoma skup, pa oba supružnika moraju da rade. Skoro cela populacija je pismena, a ova nacija voli knjige, od onih trivijalnih do ozbiljnih. Ovom zemljom vlada kapitalizam, i njihov bruto proizvod je drugi u svetu, odmah nakon SAD. Ova zemlja ima najniži stepen ubistva, ali zato visok stepen samoubistva.

Već je poznato da su Japanci veliki gurmani. Svi su čuli za suši i sašimi, ali takođe treba da se zna da ova država ima jedan od najmanjih stepena gojaznosti. Njihova voda je bakteriološki ispravna i može se piti, ali ipak uvoze veliku količinu vode iz Evrope. Samo četrdeset posto hrane koja se proizvede u Japanu se tamo i iskoristi.

U Japanu postoje dve glavne religije: šintoizam i budizam. Dok svi znamo na kojim principima budizam leži (duhovno prosvetljenje, demijurg i ciklus), šintoizam je religija koja je mnogobožanska. Oni imaju mnogo bogova, za sve stvari u životu nekada su se molili drugom bogu i širom cele zemlje postoje hramovi i kućice za njih. Postoji vrhovni bog, sedam bogova sreće, i bog katastrofe. Ipak, osim njih postoje i manji bogovi koji nisu toliko poznati ili važni.

Japan godišnje zadesi preko 1 500 zemljotresa, i relativno često čujemo da je neki zemljotres razorio deo Japana. Sastavljen je od preko 6 800 ostrva. Više do sedamdeset posto Japana se nalazi pod vulkanima.

Još neke zanimljivosti:

• Taširođima ostrvo je ostrvo mačaka;
• Narom jeleni hodaju slobodno;
• japanski diplomata Čiune Sugihara spasao je šest hiljada Jevreja za vreme Drugog svetskog rata tako što im je isporučio turističku vizu;
• prve gejše bili su muškarci;
• kabuki je njihovo pozorište u kome glume samo muškarci;
• smatra se da Japan bio naseljen još pre pedeset hiljada godina;
• mnogi parovi u Japanu slave katolički Božić kao Dan zaljubljenih;
• imaju i Dan zaljubljenih 14. februara kada devojke daju čokoladu, i Beli dan mesec dana kasnije, kada osoba koja je dobila čokoladu uzvraća poklon;
• japansko posmatranje sakure u rano proleće zove se Hanami (hana znači cvet, dok mi označava glagol gledati);
• Mlade u Japanu se zovu hanajome, čime se označavaju žene lepe poput cvetova

Autorka: Marija Jović

Neki imaju psa, neki mačku, neki zlatnu ribicu, a verovali ili ne postoje i ljudi koji imaju neobične tako reći egzotične kućne ljubimce. No kakav je to zapravo neobičan ljubimac? Nije to nikakvo magično stvorenje koje ima tri noge, četiri oka i dva repa. Ono što ih čini egzotičnim, odnosno neobičnim je to što su drugačiji od svojih predaka i ne potiču sa naših prostora. Feretke, ježevi i činčile nekad su se smatrali egzotičnim ljubimcima. No, oni su domaći i razlikuju se fizički i mentalno od svojih predaka.

Počnimo od ježa, koji je u poslednje vreme popularan član domaćinstva u Srbiji. Jež je mali, bodljikavi stvor, omiljen svima još iz Ježeve kućice. On je bubojed, a životni vek mu je u proseku 5-7 godina. Ono što je važno da znaš ukoliko želiš da imaš ježa, jeste da se on ne slaže najbolje sa psima. Stoga, ni ne pomišljaj na ježa ako već imaš psa, koji se vrlo lako može naći u blizini tvog malog bodljikavog ljubimca.

Zatim, tu je i degus – veliki glodar koji po izgledu sličan činčili ili zamorcu. Ovi glodari su društveni pa se preporučuju domaćinstvima sa puno članova. Ako želiš nekog ljubimca koji je privržen vlasniku, možda možeš razmisliti o letećoj veverici. Tu su i prerijski psi, koji se ne razlikuju puno od običnih pasa, osim što se obično rađaju u proleće. Veoma su društveni i zahtevaju dosta vremena sa vlasnikom.

Na listi legalnih egzotičnih kućnih ljubimaca našla su se i ova predivna stvorenja poput Fennec lisice i domaće lisice. Ipak, skupa je to zabava, pa je za lisicu potrebno izdvojiti od 2000 do 7000 dolara. Lisice poput arktičke ili crvene, nisu pripitomljene i mnogo su jeftinije u odnosu na srebrne, pa tako one koštaju od 200 do 400 dolara.

Iako su nam prva asocijacija za neprijatan miris, tvorovi mogu biti iznenađujuće dobri ljubimci. Treba im omogućiti odgovarajuću ishranu - običnu hranu za pse, voće i povrće, ali i vreme van kaveza, jer su veoma živahni.

Možda za ne verovati, i bubašvabe mogu biti nečiji ljubimci. Ako se odlučiš za ovakav tip ljubimca, treba da znaš da su jednostavne za održavanje i da žive u proseku oko 3 do 5 godina.

I naravno, nezaobilazne tarantule. Ako ti se ova vrsta ljubimaca mota po glavi, treba da imaš u vidu da nisu baš sve tarantule pogodne za početnike. Meksičko crveno koleno, Čileanske ruže i Kovrdžava kosa tarantula, odlični su za početnike. Nisu agresivni, lako se prilagođavaju i hrane se insektima.

Tu su zatim i Bengal i Savana mačke. Savana mačke su mešana rasa Several i domaće mačke i veoma su skupe. Bengal mačke su u osnovi  domaće mačke, ukrštene sa genima azijske leopard mačke. Kad smo već kod mačaka, postoje ljudi koji su spasili izmučene lavove iz cirkusa i sada brinu o njima u svom dvorištu. Držanje divljih životinja, posebno ugroženih vrsta zabranjeno je u mnogim državama, a između ostalog i u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Naravno, zabrana se ne odnosi na članove vladarske porodice i osobe koje  poseduju zvaničnu dozvolu. Anel Simon iz Južne Afrike spasila je jednog lava koji je bio neizmerno zahvalan i ostao u domu svoje štićenice. Naravno, u početku je imala problema sa komšijama, jer, priznaćeš, nije baš prijatno kad ti se divlja mačka od 120 kg mota po kraju, ali su se vremenom navikli. Timba je veoma umiljat, i odlično se slaže i sa njenim psom Dizelom. Čim vidi da se neko približio njegovoj vlasnici, odmah seda između njih. A niko nije toliko lud da se zameri jednom lavu. Zbog svog ljubimca, Anel ima povremeno probleme s mužem, jer nastane zbrka ko će deliti krevet s njom. Naravno, ako Timba uleti prvi, zna se ko  gubi.       

Kao smo kod neobičnih ljubimaca, javne ličnosti, posebno holivudske, su tu da iznenade. Bokser Majkl Tajson ima poprilično veliku družinu golubova. Glumica Kristen Stjuart poželela je da ima vuka, a njena majka joj je tu želju ispunila, te je glumicu za 24. rođendan obradovala hibridom vuka i psa. Glumica Riz Viterspun svojoj veseloj družini koju broje nekoliko svinja, koza i pasa obogatila je mini magarcima Tonkijem i Honkijem. Na svojoj farmi u Nešvilu, Nikol Kidman udomila je nekoliko alpaka. U dvorištu svoje raskošne vile, plejboj Hju Hefber čuva paunove, flamingose i različite vrste majmuna. Leonardo Dikaprio je svoju ljubimicu, džinovsku kornjaču, kupio na Kalifornijskom sajmu reptila za 400 dolara. Ukrasna kokoška po imenu Coco Chanel ljubimica je glumice Tori Speling.                                                          

Kako su zvezde kapriciozne, od njih ništa nije neočekivano. Naravno, ovo se dešava i našoj zemlji, samo u manjoj meri. Među najpoznatijim neobičnim ljubimcima kod nas su iguane, zmije, tarantule, a jedna baka u svom stanu čuva svinju.

Naposletku, imaj na umu da kućni ljubimci nisu igračke, i da ponekad nije ni potrebno da izdvajaš novce da bi neku životinju negovao i voleo. Uvek možeš jednostavno da usvojiš jednu od brojnih napuštenih životinja. Važno je da ga voliš i brineš o njemu onako kako zaslužuje, a svaki je neobičan na svoj način.  

Autorka: Mima Ryan

Da li znaš šta znači prokrastinacija?

Ako prvi put čuješ za ovaj pojam, ne daj da te to zavara, prokrastinacija ti je bliža nego što možeš da zamisliš.

Ova fensi reč ni manje ni više služi da označi pojam odlaganja. Najčešće odlažemo neke obaveze koje u nama izazivaju određeni stepen neprijatnosti ili teskobu (anksionznost) u zamenu za manje neprijatnu radnju u nadi da će svaki sledeći dan biti pogodniji za obavljanje  one koju smo odložili.

Svako od nas je barem jednom došao u ovakvo iskušenje. Sigurno ti se barem jednom desilo da pišeš domaći za školu u poslednjem trenutku ili nešto slično tome.

Da li si znao da oko 20% ljudi spada u hronične odlagače posla? I dok mnogi u prokrastinaciji vide opasnost od loših rezultata i posledice na dalje razvijanje karijere, neki prokrastinaciju ne vide kao jedini i osnovni izvor problema. Nasuprot tome, dok je izvestan procenat uspešnih ljudi naviknut na redovan rad, dobar deo takođe uspešnih ljudi spada u tzv. kampanjce.

Po mišljenju psihološkinje Mary C. Lamia, emocije igraju krucijalnu ulogu u ljudskoj motivaciji. Ljudi su motivisani da urade nešto u onoj meri u kojoj su spremni da uključe pozitivne a isključe negativne emocije. Oni koji su skloni prokrastinaciji su motivisani emocijama koje se aktiviraju neposredno po približavanju roka dok su s druge strane, ljudi koji su naviknuti na redovan rad bivaju motivisani samim zadatkom koji automatski izaziva određene emocije.

Takođe, ukoliko prođe rok, neuspeh koji sledi nije rezultat prokrastinacije. Nasuprot usprešnim prokrastinatorima postoje ljudi koji se izlažu neuspehu i koji često nisu motivisani svojim emocionalnim reakcijama da završe zadatak budući da se rok približava. Iako su ovi ljudi itekako skloni tome da za svoj vlastiti neuspeh krive upravo prokrastinaciju, pravi razlog za njhov neuspeh je često uzrok dubljih emotivnih kontradikcija koje negiraju. Tako da, zaključuje ova psihološkinja, prokrastinaciju ne bi trebalo upoređivati sa neuspehom, kao što ni delovanje ,,na vreme’’ ne treba nužno povezivati sa uspehom.

I dalje ostaje pitanje, ukoliko smo u velikoj meri skloni odlaganju, kako da ovu naizgled lošu naviku preokrenemo u potpunosti u svoju korist?

Koliko god odgovor zvučao sarkastično, tajna je u dobroj organizaciji. Dobro organizovana iliti struktuirana prokrastinacija iziskuje dva koraka.

Prvi korak jeste uspostavljanje hijerarhije među obavezama, od ,,najbitnijih’’ do najmanje bitnih. Ovi manje bitni zadaci mogu biti bilo šta, zapravo nešto što inače ne bi radili da ne postoji nešto primarnije od toga u tom trenutku. Tako prokrastinacija nikada ne podrazumeva apsolutni nerad. Obavljanje manje bitnih zadataka je i dalje rad, i manje bitni zadaci takođe predstavljaju posao.

Ova hijerahjija nam je neophodna iz razloga što kada ona ne bi postojala i kada bi se na našoj listi nalazilo samo nekoliko stvari, podjednako važnih, izbegavanje istih bi podrazumevalo da ne radimo apsolutno ništa.

Drugi korak jeste mudar odabir tih nekoliko „najbitnijih” obaveza koje će se nalaziti na vrhu naše liste. Idealna situacija bi podrazumevala da pre svega to budu zadaci koji imaju krajnji rok (ali ga zapravo nemaju) i da su zaista izuzetno bitni zadaci (a zapravo nisu).

Istina da struktuirana prokrastinacija definitivno iziskuje savladanu veštinu samoobmanjivanja ali na kraju krajeva, prokrastinatorima je ova veština i više nego poznata s tim što, loše strane prokrastinacije na ovaj način postaju nešto što je pre svega lično a onda i društveno korisno.

Izvori:

Getting things done, procrastinating or not

How to procrastinate and still get things done

Autorka: Jana Staniševski

Kada se povede polemika o velikim rediteljima koji su u jeku svog stvaralačkog procesa (pored poletnog Xaviera Dolana) uvek se nađe mesta za Denisa Vilneva, Darena Arafonskog i Vesa Andersona. Svaki od njih ima svoj fazon, Wes sa izuzetnim koloritom, specifičnom scenografijom i vickastim dijalozima, Dolan sa specifičnim pogledima na svet, Vilnev je mračan, a Arafonski filozofski nastrojen.

Paul Thomas Anderson je zasigurno, svima u vrhu ove liste. Hitovi kao što, su  „Boogie nights”, „Magnolia”; „The master” i „Inherent vice” su probudila interesovanja u mnogima. Ali naravno, jedan naslov se izdvaja, film koji je klasik u  svakom pogledu - drama o svemu (ne)ljudskom pod zastrašujućim nazivom There will be blood.

Prvi znak koji garantuje pre svega ovacije gledalaca je Danijel Dej Luis u glavnoj ulozi, jedan od najvećih ako ne i najveći glumac ikad, dobitnik čak tri nagrade američke filmske akademije.

Danijel igra svog imenjaka Danijela Plainvjua, čoveka koji započinje bušenje nafte po Americi. Film prati ne samo njegov uspon, već i razvoj Amerike, religije i civilizacije. Na početku vidimo crne, mračne scene u kojima se nazire nafta ali i smrt onih koji je traže. Plainvju usvaja dete svog poginulog radnika i odgaja ga.

Za njega sve ima svoju ulogu, sve je samo oruđe koje će mu poslužiti da se popne do vrha, on nikom ne veruje, njegova mržnja izbija iz naboranog čela dok formalnim tonom razgovara sa sirotinjom kojoj je sve na prodaju. Na izgled ljubazan, porodičan čovek je u stvari zver koja ne veruje i ne pripada nikome, mrzi ljude i njihove potrebe, ali sa neviđenom lakoćom, gospodski poslovno ispunjava sve norme i u pratnji svog sina sklapa poslove kupovine zemlje.

Slušajući američke pastorale u prikrajcima sa svojim sinom prividno lovi prepelice, dok u stvari traži površinsku naftu. Kada je nađe, govori im kako će kupiti zemlju zbog zdravlja svog sina i kada bude provaljen, ponosniji je nego ikad i čvrst pri svojim stavovima, jer je najjači u prostoriji.

Znaš ono nadmudrivanje pogledom, telepatskim procesima, čitanjima misli, e pa tako se u filmu odnose Eli i Danijel. Eli je sveštenik koji želi da osnuje svoju crkvu „Trećeg otkrovenja“. Njegove propovedi su svojevrsni performansi koji su emocionalni, pa zato i izuzetno mobilizatorski. Danijel ga naravno ne podnosi i krši dogovor o blagosiljanju nove bušotine, što bi moglo opravdati nadolazeće nesreće.

Danijel će nas odvesti kroz putovanje prožeto nabijenim odnosima i gorkim emocijama. Njegova mržnja deluje tako oštro, njegovo telo poput strune, dugi prsti i sve što je na njemu govori da taj čovek želi da se raširi koliko god je to moguće.

Ono što je zaista zanimljivo u svom ovom epskom proputovanju kroz tri bliska ali možda i ključna perioda u razvoju Amerike, jeste to što se onostrano nikada ne personifikuje u filmu, već ostaje da mi poverujemo u transcendentno ili u slučajnosti.

Uloga irskog genija, Danijel Dej Luisa, raste kako film odmiče, pa tako na kraju imamo jednog sebi svojstvenog lika, koji uživa izgubljen u svom luksuzu, i vidi konkurenciju u svom sinu. Takoreći, jedini koji ga je porazio je Eli, kada ga je osramotio pred čitavom pastvom. Danijel je sve to lako podneo, gledajući ispred sebe u projekat velikog cevovoda koji će naftu preneti čak do mora.

Cela američka istorija, industrijalizacija, građenje infrastrukture i civilizacije kakvu danas znamo, zasnovana je na ovom filmu. Čovek je u suštini baš ovakav kakvog ga prikazuje Paul Thomas Anderson.

Zanimljivo je da se Paul Thomas Anderson dosta mučio sa scenarijom, čak je i prvobitni naslov filma trebao glasiti „Nafta!“. Jednog dana, Anderson se dokopao romana Antona Sinklera i prvih 150 strana knjige pretvorio u izvanredni scenario. Rečenica kojom Danijel objašnjava drenažu zemljišta (I drink your milkshake!) u poslednjoj sceni filma je korišćena u senatu 20-ih godina prošlog veka. Takođe, ovaj film je velikom mukom snimljen, jer su se finansije prikupljale čak dve godine zbog tvrdnji filmskih studija da projekat nije toliko snažan da postane veliki film.

Pored nagrade za mušku ulogu, film je dobio Oskara i za izvanrednu fotografiju, to jest poigravanjem senki, svetla i crne nafte, što fotografija po definiciji i jeste.

Postoje i legende koje kruže o ovom filmu, kao što je na primer ona da je Dej Luis maltretirao članove ekipe filma, da nije mogao da izađe iz lika, ali to je ubrzo demantovano od strane Andresona. Takođe, Paul Dano, koji igra propovednika Elija, upao je u tu ulogu popuno neočekivano, a to je i jedina greška u filmu, što on glumi oba brata (ali se može reći da su oni blizanci), ali svakako ova zanimljivost daje na značaju ulozi Elija.

Ako neko prati rad Andersona, zna da je on veliki obožavalac i prijatelj benda Radiohead. Džoni Grinvud, klavijaturista Radioheada, uradio je muziku za film, koja savršeno prikazuje unutrašnjost i dvosmislenost zategnutih emocija.  

Slava filmova sa ovih prostora se meri po prisutnosti replika u našem svakodnevnom govoru. Ako se to primeni i na Ameriku, „Biće Krvi“ i „Pijem tvoj milšejk“ su često korišćene fraze, pogotovo u nedeljnicima.

Film „Biće krvi“ je velika ljubav kritičara, jedan od njih ga je proglasio i drugim najboljim filmom svih vremena (iza Kazablanke). Ali svakako se čini, da putovanje kroz ljudsku zlobu, religiju i pohlepu ima svoje obožavaoce i tek će postati veliki klasik, koji će se proučavati na studijama psihologije, filma i religije.  

Autor: Bogdan Panajotovski

Sport, kao vid fizičke aktivnosti koji najčešće sadrži takmičarski element, postoji od pamtiveka. Skoro svaki „klasični“ sport ima nekog svog pretka, koji je postojao još u antičko doba. Međutim, XX vek je doneo nešto sasvim novo u svet sporta, a to su ektremni sportovi. Njhovoj popularizaciji doprineli su TV i internet. Jedino tome slično što je postojalo i pre tzv. modernog doba su španske koride, iako se rivalstvo sa bilo kojim živim bićem ne podvodi pod definiciju ekstremnog sporta.

Mnogi tvrde da je njihova pojava, velikim delom, utemeljena na činjenici da u dvadesetom veku već uveliko nije bilo kuge, gladi, kolere i sličnih nedaća koje su opstanak činile neizvesnim. Ljudima je, posledično, bilo potrebno postojanje nečega što bi im moglo podići adrenalin. Drugi, pak, tvrde da je pridev „ekstremni“ ništa drugo do marketinški trik, koji je prolazio kod omladine s kraja osamdesetih i početka devedesetih godina prošlog veka. Popularizaciji ekstremnih sportova je medijski najviše doprinela X games, ekstremna verzija Olimpijskih igara, 1995. godine.

Ono što distinktivno razlikuje ekstremne sportove od klasičnih je odsustvo rivalstva sa drugim učesnicima. Ovde se, ustvari, rivalstvo svodi na nadmetanje sa samim sobom – testiranje granica vlastite snage i izdržljivosti, a epitet „ekstremni“ najviše se odnosi na upravo takve uslove – sneg, led, u nekim sportovima čak igra sa vatrom, velike visine, velike dubine i slično.

Spisak ekstremnih sportova se iz godine u godinu i iz decenije u deceniju konstantno širi. Nabrajanje je zato uvek nepotpuno i svodi na najpoznatije, a to su: bandži džamping, snoubording, skejtbording, motokros. Pored ovih, koji su vrlo dobro poznati, postoje i:

1) Vojni fitnes – najčešće se praktikuje u Britaniji, a podrazumeva trčanje po kiši i izvođenje serije sklekova. Treneri su najčešće bivši ili aktivni vojnici;

2) BASE jumping – kako sama engleska skraćenica nagovešćuje (B – building/zgrada, A- antena/stub, S – span/most, luk, kupola, E – earth/zemlja), podrazumeva vid ekstremnog sporta u kome padobranac skače sa nepokretnih objekata, a većina BASE skakača su padobranci koji inače skaču iz vazduhoplova;

3) Wakeboarding – sportista se kreće po površini vode, stojeći na daski koja je vezana za konopac;

4) Bodyboarding – ili ono na šta mnogi misle pod pojmom „surfovanje“, vodeni sport gde pojedinac manevriše daskom i prilagođava se talasima.

Postavlja se pitanje – zbog čega se sve ljudi odlučuju na bavljenje ektremnim sportovima? To je pitanje kojima su se neurolozi često bavili. Objašnjenje se, ugrubo rečeno, svodi na to da ove aktivnosti povećavaju lučenje adrenalina, hormona izazvanog u nesvakidašnjim i ugrožavajućim situacijama. Nekim ljudima, jednostavno, neurohemijski procesi koji se odvijaju pri bavljenju ektremnim sportovima, prijaju. Emotivno gledano, sav taj proces ih može veoma lako dovesti do stanja euforije. Naravno, mnogim ljudima je to teško zamisliti kao prijatno, ali adrenalinski zavisnici funkcionišu drugačije.

Pored ovog hormona, luči se i dopamin. Upravo zbog povećanog lučenja dopamina, ljudi se, pri bavljenju ovakvim vidom fizičke aktivnosti, nekontrolisano smeju i vrište. Delovanje dopamina izaziva sličan efekat kao uzimanje alkohola, psihoaktivnih supstanci ili seksualni odnos.

Velika prednost svakog ekstremnog sporta je prevazilaženje strahova. Često se dešava da ljudi, koji imaju paničan strah od npr. visine, nakon suočavanja s njim – i to putem bandži džampinga – taj isti strah, ostave iza sebe.

Svakako, početnici u ekstremnim sportovima se prethodno pripremaju za bavljenje i najsigurnijom varijantom ovog sporta. Pripreme podrazumevaju situacije koje bi mogle imati na njih isti emotivni efekat kao bavljenje ekstremnim sportom, kako bi se lakše s njima suočili u presudnim trenucima.

Naravno, početnici i iskusni ektremni sportisti imaju različit odnos prema riziku. Početnici, i pored svih tehničkih osiguranja, često se plaše grešaka koje su vezane za ljudski faktor. Stoga se i odlučuju za manje rizične, pa i manje ektremne, uvodne varijante ovog tipa sporta. Iskusni se, s druge strane, odvažuju i na daleko više. Njima je, svakako, lakše da se oslanjanju na svoju uvežbanost, sposobnost i spremnost. Međutim, često sebi podižu kriterijume i biraju sve više i više rizične uslove, situacije ili okruženje.

Bili zavisnici od adrenalina ili ne, okušati se makar jednom u nekom ektremnom sportu je iskustvo koje vredi imati. Naravno, uz to da doza opreza bude uvek veća od doze adrenalina.

Autorka: Tijana Papović

Čik, nabrojte nekoliko sela u Španiji! Može i u Češkoj. Ili Grčkoj, Rusiji? Sve nam je to prilično daleko i nepoznato i upravo je to i glavno značenje izraza španska sela. Ipak, zbog čega baš španska, a ne grčka, ruska, kineska?

Poreklo izraza španska sela nalazimo u Nemačkoj. U srpski jezik ovaj izraz stiže zajedno sa Geteovim romanom Jadi mladog Vertera. Početkom dvadesetog veka, kada je knjiga prevedena u svakodnevni govor ušao je i frazeologizam. Smatra se da je sam izraz nastao stapanjem dvaju izraza koja su bila u upotrebi u Nemačkoj u XVIII veku, a oba su označavala nepoznate, daleke i teško razumljive stvari. Prvi izraz je češka sela (bohmische Dörfer), proneli su ga vojnici prilikom prolaska kroz Češku, jer su im slovenski nazivi sela bili nerazumljivi i teški za izgovor. Drugi izraz u doslovnom prevodu znači sve mi je to španski (das kommt mir spanisch vor) i ponovo se odnosi na nešto daleko i strano. Stapanjem ova dva izraza dobili smo španska sela koja su se odomaćila u našem jeziku i čujemo ih i dan danas! Španska sela su lep primer uticaja književnosti na svakodnevni govor i samo dokazuju koliko čitanje i prevođenje obogaćuje jezik.

Svaki jezik ima neka svoja sela. Izrazi koji se koriste da opišu nešto nepoznato i nerazumljivo uglavnom u sebe uključuju upravo neke udaljene geografske pojmove ili strane jezike. Tako u Španiji postoji izraz sve je to arapski, u engleskom jeziku čuje se meni je sve ovo grčki, a mi umemo reći kako ništa ne razumemo kao da govori kineski. Ovi izrazi su zanmiljivi i zato što mogu oslikavati stanje poznavanja drugih kultura i shvatanja sveta jednog naroda uopšte.

Ipak, iako je informatička era u punom jeku i sve informacije su „na tacni“, španskih sela još uvek ima, a pored njih masovno niču i Potemkinova sela. Ovo je još jedan izraz koji datira iz XVIII veka. Potemkinova sela dobila su naziv po Grigoriju Aleksandroviču Potemkinu, ruskom državniku iz vremena vladavine carice Katarine. Potemkin je bio zadužen za organizaciju caričinog putovanja na Krim, te je tom priliko sagradio sela duž druma kojom je carica putovala. Naravno, sela su bila lažna, prikazivala su blagostanje i privid idile u Rusiji; vreće su umesto žitom bile punjene peskom, a tvrđava koja je sklepana za ovu priliku srušia se prilikom prve malo ozbiljnije oluje. Potemkinova podvala je, razume se, raskrinkana a pokušaj sakrivanja problema i prikazivanja lažnog blagostanja pročuo se daleko van granica carevine te je tako i usvojen izraz Potemkinova sela.

Međutim, čini se da se ni nakon dva stoleća ništa nije promenilo, budući da su ova sela sve češća. Potemkinovim metropolama sasvim slobodno možemo nazvati Fejsbuk i Instagram. Na ovim društvenim mrežama svakodnevno se objavljuju fotografije sa letovanja, zimovanja, iz restorana, butika i sl., u pokušaju odašiljanja poruke koliko je život korisnika lagan i idiličan. Sredstva javnog informisanja nisu odmakla od društvenih mreža te smo zasuti nepotrebnim informacijama, statistike se „šminkaju“ a izjave intervjuisanih lica često bivaju stavljane van konteksta i sve sa jednim ciljem. 

Ništa nismo naučili od grofa Potemkina, čim se pojavi malo jača oluja - ode naša tvrđava! A da bismo mogli  da gradimo sigurne tvrđave, prvo moramo izaći i iz španskog i iz potemkinovog sela.

Autorka: Bojana Cvejanov

Kako reagujemo kada u svojoj blizini primetimo govor mržnje ili nasilje? Da li svi šetamo ulicama sa slušalicama na ušima, stavljajući preko očiju naočare kroz koje ništa ne možemo videti, a preko usana lepljive trake da slučajno ne izgovorimo glasno ono što nam se ne dopada i time iskoračimo iz mase onih koji nikada ništa nisu uradili?

Po tom principu funkcioniše svet koji je kreiran filmom prikazanim na reigonalnoj promociji u Podgorici u bioskopu Cineplexx.

“Održana je regionalna promocija filma “SIGEMBR” i projekta “Balkan bez mržnje”. Ja sam, kao koordinatorka iz Crne Gore, prezadovoljna, prije svega timskim radom NVO 35 mm i partnerskih organizacija i ono što je moglo da se vidi jeste zadovoljstvo učesnika samog projekta. Takođe sam zadovoljna odzivom, jer u publici nisu bili samo mladi ljudi, već različite generacije, što mi se jako dopada. Film je znači uspio da približi te generacije i nadam se da će ih podstaći na razmišljanje o generacijskom jazu, koji je, takođe, još jedan od povoda za mržnju.”, istakla je Kristina Ćetković koordinatorka projekta “Balkan bez mržnje” nakon promocije.

Film se bavi temom ksenofobije, u kome likovi izražavaju najopisnije oblike mržnje prema svemu što im je nepoznato i drugačije, pri čemu glavni lik ne pronalazi u sebi snagu da se bori protiv toga. Ovim desetominutnim ostvarenjem prikazan je potencijalni scenario, koji lako može postati deo našeg iskustva, ukoliko se na vreme ne probudimo, dok gledaocu ostavlja prostora da razmisli o tome koja su eventualna rešenja ovog problema.

Poruka mladima: U redu je ako nisi saglasan/na?

Tokom proteklih par meseci organizovan je niz projekcija, koje su pratile radionice na kojima su mladi iz različitih zemalja kroz diskusiju izražavali svoja mišljenja i pokušavali da pronađu odgovore na pitanja kao što su: Postoji li lek za “Kseno-virus” i da li smo možda i sami, ne znajući to, zaraženi?

“U suštini, ono što sam definitivno primjetila na radionicama je koliko zapravo mladi ljudi traže ovako nešto, a da toga nisu ni svjesni, jer u toku radionica prosto izbiju neki njihovi problemi vezano za vršnjačko nasilje, za nerazumjevanje sredine, za online prostor, za sve više rastući broj problema vezanih za različite sredine i različite medije. Negde ni sami ne shvataju koliko su im potrebne ovakve stvari. Koliko im je potreban neko da im da vjetar u leđa i da im kaže - zapravo je u redu da nisi saglasan sa nekim stvarima koje primjećuješ u svojoj svakodnevici i da se boriš protiv njih. Zaista, imali smo fantastičan odziv i fantastične reakcije od mladih ljudi. “- navodi Anđela Đurašković, članica NVO 35 mm.

Ivana Srećković, takođe članica NVO 35 mm, istakla je da, iako smatra kako ova tema nije potpuno nova da se ljudi najčešće njome neće pozabaviti sve dok im se na neki način ne ukaže na postojanje problema:

“Prosto tema “Govor mržnje” je nešto što se pokreće već neko vrijeme, ali vidjela sam da, dok ljudima ne pustite nešto ovako oni ne razmišljaju o tome. Tek kada dođu na neku ili promociju ili prezentaciju (da pogledaju film u ovom slučaju), počnu da razmišljaju da li je to nešto što ja radim, da li je nešto meni bilo urađeno, kako sam trebao da reagujem?“

Kako se snimao SIGEMBR

Film je nastao tokom desetodnevnog treninga u Prčnju na kome je bilo između trideset i trideset pet učesnika iz sedam različitih zemalja.

“Tokom trajanja treninga smo se, prije svega zabavili, ali smo i dosta toga naučili. Naučili smo nešto jedni o drugima, kao i o različitim “backgroundima” ostalih zemalja i učesnika i to smo sve iskoristili kako bismo napravili ovo što smo danas prezentovali. Što se tiče samog snimanja, naglasila bih da je film amaterski, tako da smo svi radili na stvaranju, prije svega ideje, a zatim i na pisanju scenarija, preko glume, snimanja, montaže i na kraju do promocije u svim ovim zemljama. “- nastavlja Srećković.

Prema rečima Anđele Đurašković neverovatno je koliko toga su uspeli da urade za samo deset dana, dok je prvih nekoliko dana bilo predviđeno za “team building” radionice, koje smatra izuzetno važnim u smislu upoznavanja učesnika.

“Upravo zahvaljujući tome negde smo se dovoljno upoznali da bi znali na šta možemo da se oslonimo kod onog drugog i podelili se fino u timove tako da u svakom momentu možemo da funkcionišemo zajedno i da se nadopunjujemo međusobno. Mogli smo da radimo danju, ko je tako želeo, ili noću, ko je želeo da radi noću. Zaista bilo je vremena, prostora i razumevanja za sve.”

U nastavku, Ćetković je istakla kako će nastojati da u narednom periodu obezbede sredstva kojima bi projekat mogao biti nastavljen snimanjem nastavka filma, a kako bi time bili prikazani potencijalni načini kako se mržnja može zaustaviti.

“Ono na šta smo mi ponosni jeste da je ovaj film iskorišćen kao jedno sredstvo za učenje o zajednicama bez mržnje.“

Projekat je sproveden u saradnji sa Asocijacijom GEYC iz Rumunije, Centrom za omladinski razvoj PRONI iz Bosne i Hercegovine i omladinskim organizacijama Identities iz Italije, Green Spirit iz Grčke, Seiklejate Vennaskond iz Estonije i Idejnet klub iz Srbije, a uz finansijsku podršku programa Evropske unije Erazmus +.

Dvorci, letnjikovci, balovi, grofovske porodice, legende o raskoši i nesrećnim ljubavima - sve ovo ćete naći u Vojvodini! Srbi su se na teritoriju Austrougarske monarhije počeli naseljavati u sedamnaestom veku, kada je teror Turaka dostigao svoj vrhunac. Dve velike seobe dovele su stanovništvo na prostor nepregledne ravnice i u sasvim drugačiju, evropsku kulturu. Narod je ubrzo uhvatio korak sa životom u monarhiji te je počeo da šalje decu u školu, zanatlije i trgovci su putovali i izlazili na dobar glas i na taj način se počeo formirati srpski građanski sloj. Bogatiji građani stekli su plemićke titule i ugled i tako se utopili u krem austrijskog plemstva. Iako su godine aristokratije prošle, dvorci, letnjikovci i parkovi ostali su da svedoče o minulim vremenima, a mnogi svojim izgledom i danas plene. U Vojvodini još uvek postoji oko šezdeset dvoraca i letnjikovaca, neki su potpuno restaurirani i pretvoreni u muzeje, dok su drugi u ruševinama i čekaju da budu obnovljeni.

Dvorci porodice Dunđerski spadaju u najpoznatije u Vojvodini. Fantast, koji je izgradio Bogdan Dunđerski nalazi se blizu Bečeja. Ova građevina potpuno je restaurirana i pretvorena u hotel, naravno, zadržala je autentičan izgled plemićke rezidencije s početka dvadesetog veka i otvorena je za posetioce. Uroš Predić bio je dobar prijatelj Bogdana Dunđerskog i sasvim je bilo prirodno što je baš njega Bogdan odabrao kao ikonopisca za svoju kapelu koju je sagradio na imanju. U ovoj kapeli i danas se održavaju krštenja i venčanja, a kao i sam dvorac proglašena je za kulturno dobro. Ono po čemu je Fantast još poznat je i ergela, koju je u amanet ostavio grof Dunđerski. Ergela dvorca ponosi se tradicijom odgoja rasnih konja, a postoji i škola jahanja.

U Kulpinu nalazi se još jedan deo imanja porodice Dunđerski. Ovaj dvorac pretvoren je u poljoprivredni muzej i otvoren je za posetioce. Nekada je pripadao porodici Stratimirović, jednoj od najuglednijih srpskih plemićkih porodica u monarhiji. Od porodice Stratimirović posed je u 19. veku kupio Lazar Dunđerski i još uvek se mogu videti delovi rodoslova porodice Stratimirović i porodice Dunđerski. Imanje se sastoji od velikog i malog dvorca, a mali potiče još iz osamnaestog veka. Oba zdanja su spomenici kulture od velikog značaja.

Zobnatica kraj Bačke Topole bila je u vlasništvu spahijske porodice Terlei i potiče iz devetnaestog veka. Porodica Terlei bavila se uzgojem konja, a ta tradicija održana je do danas. Zobnatica se može dičiti rasnim konjima, ali i dvorcem koji je u odličnom stanju. Građevina pripada talasu poznog klasicizma, proglašena je kulturnim dobrom i otvorena je za posetioce.

U samom centru Bačke Topole nalazi se zamak Kaštel koji je bio u vlasništvu porodice Krajevih. Izgrađen je 1806. godine, a u temelj zgrade uzidano je srce Kraja Pala, glave porodice, koji je poginuo u bici kod Pešte. Za Krajeve vezana je priča o porodičnom prokletstvu. Pošto je sin Kraja Pala odlučio da napusti vojnički poziv na porodicu je pala kletva, te je pod sumnjivim okolnostima na godišnjicu smrti oca umro Krajev sin, a godinu dana kasnije i unuk. Ovim se loza Krajevih ugasila. Ipak građevina je ostala do danas, restaurirana je i mogući su obilasci dvorca.

Dvorac Lazarević sagrađen je u devetnaetom veku, nalazi se u Velikom Središtu. Na imanju se nalaze dva dvorca, jedan iz šezdesetih godina devetnaestog veka, a drugi je izgrađen početkom dvadesetog veka. Oba su proglašena kulturnim blagom, iako su u lošem stanju i čekaju na restauraciju. Za porodicu Lazarević i sam dvorac vezana je legenda o staklenoj bolesti. Priča se da su članovi porodice bili razmaženi i rasipni, te da su leti naručivali staklo iz Pančeva da bi se sankali. Ovakav luksuz i rasipanje koštali su članove porodice. Jednog letnjeg dana staza za sankanje je prsnula u milione komadića i staklo su počeli da nalaze svugde po kući, dvorištu, hrani. Kaže se da se komadići srče i dan danas nalaze svugde u okolini dvorca.

Ečka je vlasnica dvorca Lazar koji je poznatiji kao Kaštel. Devetnaestovekovno zdanje danas je pretvoreno u hotel i proglašeno je za kulturno dobro. Kaštel je bio u vlasništvu porodice Ornonkur, a na ovom dvoru svirao je lično Franc List! Pored Lista, ovde je bio ugošćen I grof Esterhazi. Istoriju dvorca upotpunjuje i priča o nesrećnoj ljubavi najmlađe grofove kćeri i glumca koja se tragično završila. Veruje se da duh mladog glumca i dalje obitava u kuli dvorca, a da park i šuma kompleksa deluju lekovito na ranjena srca.

Novi Sad se može pohvaliti bogatom arhitekturom, stoga ne propustite da prošetate kraj Vladičanskog dvora i Jodne banje. Oba zdanja sagrađena su početkom dvadesetog veka i plene svojim izgledom. Dok se Vladičanskom dvoru posetioci mogu diviti samo spolja, Jodna banja je otvorena za posetioce.

Patrijaršijski dvor i Dvor bogoslovije su biseri Sremskih Karlovaca. Patrijaršijski dvor je otvoren za javnost, u njoj se nalazi muzej SPC. Danas je ona rezidencija sremskog vladike, izgrađena je na samom kraju devetnaestog veka.

Muzej destrukcije i Pinova vila su imena pod kojima je poznata vila Danijel. Ovo zdanje potiče iz pedesetih godina devetnaestog veka, mešavina je gotskog stila i romantizma. Promenila je nekoliko vlasnika kroz svoje postojanje i sve vise gubila svoj sjaj i izgled. Ova zgrada je deo kulturnog nasleđa, ali zbog nebrige preti joj urušavanje i umesto spomenika kulture, ona je samo još jedan dokaz nebrige. Nalazi se u Zrenjaninu.

Vojvodinu krase mnogi drugi dvorci. Neke je zadesila sudbina vile Danijel, dok se drugi lepo održavaju i restauriraju. Većina spahijskih kuća je posle 1945. godine pretvorena u administrativne zgrade i biblioteke. U tu svrhu su izmenjene, ali je većina sačuvala autentičan izgled. Ljubiteljima legenda o dvorcima preporučujemo knjigu Snovi zatravljenih kula Milana Belegišanina u kojoj će naći legende o vojvođanskim dvorcima i porodicama koje su u njima živele!

Autorka: Bojana Cvejanov

Kako slovenska, tako i nordijska mitologija potiče iz perioda paganizma i sastoji se iz priča o snažnim bogovima, silama prirodne, mitskim bićima i drugim legendama. Nordijska mitologija je mitologija germanskih naroda, provlači se kroz period pokrštavanja Skandinavije i nastavlja da živi i u savremenom dobu.

Da bismo shvatili nordijsku mitologiju moramo početi od njihovog poimanja nastanka Sveta i same kosmologije. Kao i kod većine drugih kultura kosmos iliti fizički svet nastaje iz Haosa - u nordijskoj mitologiji Ginnungagap. U njemu se rađa drvo života zvano Yggdrasil koje će vremenom pustiti svoje grane tako da drži devet svetova. U pitanju je drvo jasena, slično kao što je kod Slovena hrast.

Devet svetova:

Asgard - je dom Aesira, vrhovnog panteona bogova.

Alfheimr/Ljosalfheimr - dom svetlih vilenjaka. Prikazani kao plemenita viša bića, svetliji nego sunce kada se gledaju.

Niðavellir/Svartalfheim - dom mračnih vilenjaka. Prikazani kao mala tamnoputa bića koja žive u mraku ili ispod zemlje. Naučnici i dalje istražuju da li su bili poistovećeni sa patuljcima jer se u sagama često poklapaju ili žive jedni uz druge.

Midgard - svet ljudi, iliti planeta Zemlja.

Vanaheimr - dom Vanira. Oni i Aesir su dva plemena bogova sličnih karakteristika, ali iz različitih svetova. U jednom trenutku došlo je do rata, mešanja takozvanih klanova, tako da kada se gleda panteon bogova ima ih iz oba klana.

Nifelheim - svet leda i snega. Jedan od prva dva sveta nastala iz Haosa.

Muspelheim - svet vatre i lave. Drugi nastao svet iz Haosa. Mešanjem ova dva sveta dolazi to stvaranja “pare stvaranja”, iz kog se rađa Yggdrasil koje će na kraju držati sve ove svetove.

Helheimr - svet gde idu bezčasni mrtvaci. Njim vlada boginja Hel, ćerka boga Lokija. U ovom svetu postoji mesto koje se zove Náströnd (obala leševa) gde su odlazili oni koji su u životu ili ubili van rata, načinili preljubu ili prekršili dogovor, što su ti tri najgora greha.

Sad kada imamo osnovnu ideju kako su zamišljali Svet, možemo da pričamo i razumemo neke od važnijih bogova i figura u nordijskoj mitologiji.

Odin - Vrhovni bog. Kao i kod Slovena bogovi su imali više domena nad kojima vladaju i često su se preplitali. Tako je Odin bog lečenja, smrti, znanja, bitke, poezije. Prikazan je kao starac duge brade i bez jednog oka sa kopljem i dva vuka, Geri i Freki (Proždrljiv i Pohlepan), i dva gavrana Huginn (Misao) i Muninn (Um), jašući pastuva sa osam nogu. Oko je dao kao žrtvu da bi dobio svu mudrost. Njemu je posvećen praznik Yule koji se slavi oko zimske ravnodnevnice, taj praznik označava prolazak Divljeg Lova. Veruje se da za taj praznik mrtvi, predvođeni Odinom, jure po nebu kao velika vojska, predskazuju rat i nemire i odvlače svakog ko ih vidi da im se pridruži.

Thor - Sin Odina, je bio bog grmljavine po kojoj je i dobio ime. Bio je predstavnik oluje, munja, hrasta, snage i zaštitnik ljudi. Prikazivan je jarko crvene kose i brade. Nosi čekić, zvani Mjölnir, sposoban je da smrvi sve planine.

Loki - Nekad prikazivan kao bog, nekad kao džin, a nekad i kao oba. Njegov odnos prema bogovima se menja iz priče u priču, Loki je nekad na njihovoj strani, a nekad pokušava da ih prevari. Može da menja svoj oblik, pa se pojavljuje i kao losos, kobila, foka, muva, pa čak i kao starica. Njegov dobar odnos sa bogovima prestaje kada je umešan u smrt boga Baldra, Odinovog sina, boga ljubavi. Bogovi ga zarobljavaju i vezuju u creva njegovih sinova.

Freyja - boginja ljubavi, seksa, plodnosti, zlata, rata, smrti i magije. Donela magiju među Aesire. Jaše na kočiji koju vuku dve mačke, a prati je divlja svinja. Ona vlada nad nadgrobnim poljem zvanim Fólkvangr.

Týr - bog zakona i herojske borbe i rata. Kao bog rata prihvata medovaču, meso i krv kao žrtvu. Takođe verovalo se da ko urezbari runu Tiwaz (strelica na gore) na svoje oružje borbu posvećuje Týru i samim tim ishod borbe je na njegovoj strani. Prikazan je bez jedne ruke.

Druga važna bića:

Jörmungandr - srednji sin Lokija. Prikazan kao enormna zmija. Kada ga je Odin oteo od Lokija i bacio u veliko more, koje okružuje Midgard, on je porastao toliko velik da je obavio Zemlju i zagrizao svoj rep. Kada je pustio rep započeo je Ragnarök u kome će se boriti protiv boga Thora.

Fenrir - Lokijevo dete, kao i Jörmungandr. Prikazan je kao veliki vuk. Nakon što su bogovi saznali za proročanstvo da će Fenrir porasti do neizmerne veličine, i imati velikog udela u Ragnaroku, bogovi ga zarobljavaju. Za vreme Ragnaroka dolazi do bitke izmedju njega i Odina u kojoj on ubija Odina, ali sam biva ubijen od strane Odinovog sina Víðarr, boga osvete.

Ragnarok - Sumrak bogova, iliti niz budućih događaja uključujući veliki broj bitaka, smrt nekoliko vrhovnih bogova, kao i potapanje Sveta u vodu. Nakon čega će se Svet ponovo roditi čist i plodan.

Samo deo ove izuzetno interesantne mitologije možeš naučiti iz istorijske TV serije The Vikings, koju vrlo toplo preporučujem. Ako nisi fan serija ili jednostavno nemaš vremena, trk do biblioteke po istorijsko štivo pa uporedi čija je to mitologija interesantnija.

Autorka : Teodora Janković

Svakodnevno ih upotrebljavamo, ali da li dovoljno znamo o njima? Šta su parfemi? Kako nastaju? Koji sastojci su najbolji za parfem? Kada uzimamo parfem o čemu moramo posebno da brinemo i koje su najlepše note parfema? O ovome, ali i o nekim zanimljivostima u redovima koji slede.

Muški parfemi su poznati po jakom mirisu i zavode, nekada nas povuku da napravimo „greh“, dok su ženski mirisi uglavnom nežnih i suptilnih nota.

Meni odgovaraju slatkaste note parfema, neki vole reske mirise, dok su neki slabi na samu reč parfem. U nastavku ću ti otkriti tajne o mirisima i notama idealnih parfema, ali i predstaviti novitete u svetu mirisa.

Kako i koju količinu parfema nanosimo na sebe? Da li svačija koža reaguje isto na parfem? I da li je mit da posle nekog vremena nos navikne na miris, pa često preteramo sa količinom i ljudi se okreću za nama i čude se?

Ne reaguje svačija koža isto na parfeme, to sve zavisi od toga kakva nam je koža. Kada biraš parfem moraš da brineš o tome da li ti je koža suva, masna ili imaš „kiselu“ kožu. Svaka koža ima svoj miris, odnosno mirisnu hemiju. Svi parfemi mirišu drugačije ne samo na drugim osobama već i na nama u zavisnosti od raspoloženja, zdravstvenog stanja, ambijenta u kome boravimo, godišnjeg doba i mnogih drugih faktora. Kod osoba koje imaju masnu kožu miris će trajati mnogo duže, dok osobe sa suvom kožom češće moraju da nanose mirise, jer nemaju dovoljno vlage u koži koja bi pospešila apsorbovanje i trajnost mirisa.

Da nos posle nekog vremena navikne na miris parfema nije mit već realnost. Receptori mirisa se tokom vremena adaptiraju na mirise i arome tako da ih često ne osetimo kada nanesemo na svoju kožu, i da bi smo ih osetili mi često preterujemo sa količinom parfema pa se ljudi čude i okreću za nama.

Kako da odabereš najbolji parfem odnosno onaj koji pristaje tebi? Voćne note parfema su osvežavajuće i odgovaraju emocionalno stabilnim i elegantnim osobama, orijentalne note odgovaraju glamuroznim damama, dok drvenasti mirisi pristaju zrelim ženama. Miris cveća odgovara svim tipovima žena, ali kao što sam navela u pasusu iznad moraš paziti koji tip kože imaš. Parfem je najbolje nanositi na kosu, jer vlasi najbolje apsorbuju mirise i dugo ih zadržavaju. Zatim, parfem treba nanositi na zglobove ruke i nikako ne trljati zglob od zglob, jer tako zagrevate kožu i ubrzavate isparavanje mirisa. Takođe, parfem treba nanositi i na vrat ili u predelu iza uha. Za noćne izlaske koristi intenzivnije note, za svečane prilike neke laganije note, preko dane neke umerene note, za proleće ili leto najbolje pristaju citrusi jer osvežavaju, dok su za jesen i zimu privlačne jake iliti sladunjave note.

Veoma je važno koliko nam traje miris, prema ovome i određujemo koji parfem ćemo imati na svom stočiću. Kažu da najduže traju orijentalni i drvenasti mirisi, ali i parfemi sa raspršivačem jer imaju manje kontakta sa vazduhom. Parfemi ne traju večno, oni imaju rok kao i većina drugih proizvoda i traju 3 godine, a od kada se otvori, parfem traje 6-18 meseci. Skladištenje i čuvanje parfema treba da bude na hladnom i tamnom mestu, jer preterana izloženost sunčevim zracima oštećuje miris i aromu ali i menja boju parfema.Ako je sadržaj odnosno tečnost zamućena parfemu je istekao rok i ne treba ga koristiti.

Šta misliš koliko parfemske industrije zarađuju godišnje i koja je količina parfema koje prodaju? Industrije mirisa zarađuju oko 30 milijardi dolara, a prodaju oko 10 000 - 15 000 vrsta parfema.

Nadam se da sam ti bar malo približila svet parfema i da će ti ove informacije biti korisne u sledećem odabiru tvog budućeg mirisa.

Autorka: Katarina Ninković