Treba mi kiša.
Treba mi kiša da bih otišla. Treba mi kiša da bih se vratila.
Treba mi, da spere sve ono skoro zacementirano.
Treba mi, da razredi sve ove jake boje na meni. Teške boje.
Teške snove, teške misli, teške ljude.
Treba mi kiša da pevam. Iz stomaka, jako, sa onim glasom koji je nečujan okolini, a opet dopre do pravih ušiju. Treba mi kiša da podviknem par puta, a da se niko ne uplaši niti nađe uvređenim. Treba mi kiša da šapućem i da se trudim da to ne radim u ritmu sa njom, iako znam da ću pokušati da se uklopim.
Treba mi kiša da me podseti na to šta je to savršeno. Šta je to perfektno.
I da me podseti da to nisam ja, niti da treba da budem.
Treba mi kiša da ponovo krenem da pišem. Da se vratim toj slobodi. Da postanem ptica i da pokisnem u letu. Da se podsetim tog osećaja sreće, radosti, ispunjenosti, sve to uz malo tuge i sete.
Jer bez toga ne može.
Treba mi kiša zbog novih gumenih čizama. Jer kiša je u tom slučaju povod.
Treba mi kiša zbog pogleda na krovove. Na mokra mesta susreta. Zbog toplog i ušuškanog kreveta. Ali i zbog avanturističkog podviga, šetnje sa skoro slomnjenim kišobranom, kada ona niotkuda naiđe.
Treba mi kiša zbog mirisa lipe.
Treba mi kiša da se ispričamo. Da joj kažem šta nikome nisam, a da ona odgovori, jačim ili slabijim intenzitetom. U zavisnosti koliko je raspoložena da sluša ono što me mori. Mogu reći da mi u poslednje vreme i nije bila prijatelj.
Ali, nezavisno od toga, ona mi je potrebna. Potrebna mi je jer se neke navike ne mogu iskoreniti ni nakon četiri godine života u prestonici. Ona mi donosi inspiraciju. Ona mi donosi mene novu. Mene odmornu. Mene srećnu.
No, šta ja donosim kiši? Šta ja njoj za uzrat dajem? Traži li ona nešto za uzvrat uopšte?
Kiša ne traži ništa. Ona nije sebično “sama sebi dovoljna”. Tim što čini ljudima, čini sasvim dovoljno i to joj je nagrada.
Njena savršenost krije se ispod njene sposobnosti da nesebično daje, time najviše dobijajući.
Treba mi kiša.
Autorka: Milana Veljko