Da ste pitali bilo koju osobu davne 1938. godine, kada je Konrad Zuse napravio prvi kompjuter, da li misle da će se jednog dana ljudi preko njega takmičiti na Olimpijskim igrama, verovatno bi vas gledali zabezeknuto, ili bi odmahnuli rukom i pitali vas da li ste popili svoje lekove za taj dan.
Nastankom i furioznim prodorom E-Sporta u svet onog pravog, čovečanstvo je takve reakcije učinilo suvišnim. O E-Sportovima smo pisali i ranije, OVDE.
Koliko god to nerealno zvučalo, sve više ljudi, maestralno orkestrirani od strane multinacionalnih kompanija poput Valve Entertainmenta ili EA Games-a, smatra da su profesionalne atlete i profesionalni gejmeri de fakto ista stvar, te sve više raste podrška i pritisak javnosti na Internacionalni Olimpijski Komitet da E-Sportovi budu deo ove fešte.
Daleko od toga da IOC žustro protestuje ovakvoj izmeni, smatrajući da su itekako svesni finansijskih dobrobiti koje mogu uslediti uključenjem ovih takozvanih sportova u Igre, gledajući da E-Sports, od početka devedesetih do danas, gotovo eksponencijalno raste kako u popularnosti tako i u količini novca koj se obrće učešćem i prenošenjem takvih takmičenja.
Neke paralele mogu biti povučene izmedju pravih i E-Sportova, poput količine treninga uloženih u dobijanje rezultata, ogromni potovi za osvajače turnira, te sponzorstva koja slede za uspehom, ali ozbiljne moralne dileme oko toga da li mogu da se izjednače sedenje pred kompjuterom i rađenje nečega iz zadovoljstva i posvećivanje svog života fizičkom usavršavanju i takmičenju.
Autor: Marko Bataković