Ko bi rekao da se u starim beleškama telefona može pronaći nešto zaista dragoceno?
Datum, 15. maj 2016. godine. Freedom writers (2007). Čuvajte svoje stare beleške, zaista mogu da vas vrate na pravi put.
Već po navici otvaram Youtube i IMDb. Samo jedan verodostojan trejler i rečenica koja osvaja.
A young teacher inspires her class of at-risk students to learn tolerance, apply themselves, and pursue education beyond high school.
I ja se odmah setim citata Nelsona Mandele – Obrazovanje je najmoćnije oružje koje možete upotrebiti da promenite svet!
Za minut sam već izguglala preko kog onlajn sajta da pogledam film i pustila isti. Pre nego što sam otišla da ga gledam, rekla sam drugarici – Ovaj film ima tendeciju i dobar potencijal da mi postane omiljeni. Možda i da mi promeni život. Pišem ti posle utiske!
Narednih dva sata i dva minuta cela moja pažnja mu je posvećena; mir i tišina... dva sata i dva minuta kasnije...
Zašto nisam ranije otkrila ovaj film i ovu priču? Zašto mi o ovome niko ništa nikada nije rekao? Gde li je proletelo vreme pre ovoga?
Film je baziran na istoimenoj knjizi – Pisci slobode. Pored ogromnog plusa što je Hilari Svank jedan od glavnih likova, film se tiče tinejdžera koji su živeli u rasno podeljenoj gradskoj zajedici i koji su „već navikli na nasilje“, zbog vremena provedenog u životu u nasilju i u pritvoru za maloletnike. Erin (Hilari Svank) dolazi na svoj prvi posao kao profesor jezika i književnosti u srednjoj školi Wilson u Kaliforniji. Učionica 203 je sastavljena od „različitih mešavina” – uglavnom su to emigranti iz zemalja zahvaćenih ratom, učenici iz porodica prepunih zlostavljanja, zanemarivanja, koje su često povezane i sa bandama. Ona je za njih „još jedna isuviše premlada i bela, koja neće izdržati ni mesec dana“, dok su oni okarakterisani kao „nesposobni da išta nauče“. I, šta je sledeći korak? Predati se i odustati ili započeti „borbu protiv vetrenjača“?
Odbacivši standardni nastavni plan i program, sama je kreirala svoj, i samo uz podršku svoga oca, krenula u misiju realizovanja istog. Okrenuvši se toleranciji, podstakla je učenike da počnu da pišu dnevnike. Da počnu glasno da govore nešto više o svom životu, o svom bolu, o svemu što im fali, da bi se mržnja vremenom smanjivala, utišavala i prešla u nešto mnogo veće – u poštovanje. Baš kroz te dnevnike, ona “isuviše premlada i bela” je došla do srca buntovnika. Uz razne mini ekskurzije, obavezne lektire za čitanje i mnoge druge aktivnosti, buntovnici su polako počeli da odrastaju i na drugačiji način posmatraju svet oko sebe. Počeli su više da se zalažu za istinu, pravdu, obrazovanje i ono najbitnije – za sebe.
Ono što je zanimljivo jeste što je, na osnovu ove priče, napisana knjiga, film i pokrenuta fondacija! Ko bi rekao da jedna priča može ovoliko da promeni svet? Ko bi rekao da ova priča može sve da nas natera da se zapitamo gde je to naš položaj u svetu? I, da nismo svi mi po malo “pisci slobode”?
Autorka: Milana Veljko