Po mom mišljenju tog 25. oktobra, ovo je bio samo još jedan romantičan odlomak iz romana. Obično ne sudim po koricama, po dve random rečenice, ali bila sam poprilično ravnodušna. Po mišljenju moje najbolje drugarice, to je bila baš ta knjiga u moru drugih, obmotana papirnom trakom i mašnom. I baš ta knjiga iznenađenja, završila je u mom vlasništvu. Doduše, bila sam, koliko skeptična, toliko i uzbuđena, u želji da dođem kući i saznam šta se krije ispod tog papira.
I, kao što možete da vidite, godinu dana kasnije pišem o njoj, sa nekim posebnim osećajem. Ne osvoji me baš svaki roman, čak sam u poslednje vreme počela dosta kritički da se odnosim prema pisanoj reči, razmišljajući u jednom potpuno drugačijem pravcu. No, savršen zaplet i još bolji rasplet ovog romana, otkrivanje tajnih povezanosti likova, sklapanje slagalice i još mnogo toga me je ostavilo zaista samo sa rečima hvale.
Kroz dve potpuno nesvakidašnje pripovesti o ljubavi, iskazuju se i dve bolne priče o gubitku. Po nekom nepisanom pravilu, ljubav uvek mora da boli, zar ne? Jedan običan vojnik, koji je preživeo borbe u Velikom ratu, odlučuje i uspeva da pobegne iz radnog logora, ali ga potom čekaju velike, hladne i okrutne divljine Sibira. U pohodu i misiji ga drži samo jedno – slika, osećaj, emocija poljupca, što mu je motiv, inspiracija i potpora kroz čitav rat. Sa druge strane, zbog velike saobraćajne nesreće, ljubavni par biva zauvek rastavljen. Leo, koji je izgubio svoju devojku Eleni, prvo pokušava da vrati sećanje na sam čin nesreće, a potom vremenom počinje da okrivljuje sebe za istu. No, uz pomoć jednog drugog saznanja koje će ga nepovratno promeniti, on polako uspeva da se izbori sa očajanjem.
Ovu polu-autobiografiju Deni Šajnmana ne čini fantastičnom samo paralela i povezanost dveju priča. Zasnovana je na istinitoj priči Šajnmanovog dede, koji je, kao i jedan od protagonista ovog dela, bio austrougarski vojnik zarobljen od strane Rusa, i koji se vratio kroz tri godine svojoj ljubavi. Tuga za gubitkom voljene osobe potiče od Denijevog gubitka svoje devojke, koja je poginula u sličnoj autobuskoj nesreći u Južnoj Americi 1992. godine. Pored neverovatne povezanosti i u realnom svetu, ovaj roman priča i o prijateljstvu, odanosti i podršci i daje i primere sa kojima možemo da se poistovetimo, ali i one iz kojih učimo.
Ono što je mene posebno zasenilo jesu crteži. Crteži i njima propraćeni pasusi pre svakog novog poglavlja. Oni često i nemaju veze sa samim poglavljem, već predstavljaju beleške protagonista o ljubavi, prolaznosti, upoređivanju ljudske i životinjske ljubavi, njenom iskazivanju i slično. To još više podstiče misiju knjige – odlazak u drugi svet, u kom preispituješ svoje postupke, razmišljaš o takozvanom smislu, trudiš se da budeš što bolji, razmišljaš o ljubavi i shvatiš da je beleška br. 103 odgovor na sve:
„Svaki trenutak bez ljubavi je izgubljeno vreme.“
- Taso
Autorka: Milana Veljko