Gledamo ih dok govore, plaču i smeju se, gledamo ih kako se kreću, skaču i padaju, gledamo ih kada se rađaju i umiru, gledamo ih u svim životnim situacijama, stanjima tela, duše i duha – gledamo ih dok glume… Kako to čine?
Pre fizičke transformacije, glumci se danima, mesecima, ponekad čak i godinama pripremaju za predstojeću ulogu. Glumac pre svega treba biti psihički spreman i dovoljno sposoban kako bi na što bolji način uradio ono što se od njega očekuje.
Suština glume je potisnuti sebe da bi mogli postati neko drugi. Svest o tome da ubeđenje gradi karakter, kao i sećanje na vreme kada nisu imali izgrađen karakter glumcima pomaže da shvate da se najpre moraju psihički vratiti u svoje detinjstvo i početi da razmišljaju kao deca. Po sposobnosti da se vrate u takvo stanje meri se kvalitet glumca. Predrasude i ubeđenja lika nekada su vidljivi iz samog teksta gde lik ističe svoje ideale, dok se u drugim slučajevima karakter poprima uživljavanjem u svaku misao iskazanu u tekstu, mozaik misli se sklapa i dobija se karakter.
Značajni ruski glumac, teatrolog i režiser, Konstantin Sergejevič Stanislavski razvio je svoj čuveni Sistem. Načela koja nosi njegova ideja dramskog pozorišta počivaju na shvatanju da je za jednog umetnika najpre potrebno obrazovanje. Smatra da se samo obrazovanjem može dati zamah i opravdanje umetničkim talentima. Zbog toga i danas u pozorištu dominira jedna njegova misao: Obrazovati talenat znači tek ga načiniti umetničkom snagom.
Glumci sa sobom nose i veliku odgovornost. Oni nisu tu da šalju poruku, nego da postavljaju pitanja i da besmislu koji ih okružuje jasno stave tu etiketu. Oni sa scene govore otvoreno o problemima, nekad duhovito, a nekad potpuno suprotno.
Prema tome, osoba koja želi da se bavi glumom, pre svega treba da bude svesna sebe i svojih mogućnosti. Treba da neguje i nadograđuje sve svoje talente, jer glumac je dobar onoliko koliko zna. Ne sme da zapusti sebe, svoj um, svoje telo. I uvek treba teži ka višim ciljevima.
Istina je da glumci u Srbiji žive isto kao i većina stanovnika, teško. Ali ono što je zabrinjavajuće jeste to što ova država ne prepoznaje važnost negovanja kulture. I tu ide glavno pitanje, u kom pravcu ide ova država, kada je u pitanju kultura? Šta joj je važno? Sa čime će se ponositi, čime će pred svet?
Iako je gluma jedan od najkompleksnijih i ujedno najneizvesnijih zanimanja, smatram da je privilegija baviti se tim poslom. Kada imate tu moć da nekoga rasplačete, nasmejete ili naterate na razmišljanje, to je umetnost. I pored svih poteškoća, uspona i padova kroz koje dramski umetnici prolaze tokom svoje karijere, smatram da je to posao koji ispunjava čovekovu dušu i koji je vredan žrtvovanja.
Gluma je psihički doživljaj od kojeg se širi duša. Charlie Chaplin
Autorka: Sara Kajtes