Kada se povede polemika o velikim rediteljima koji su u jeku svog stvaralačkog procesa (pored poletnog Xaviera Dolana) uvek se nađe mesta za Denisa Vilneva, Darena Arafonskog i Vesa Andersona. Svaki od njih ima svoj fazon, Wes sa izuzetnim koloritom, specifičnom scenografijom i vickastim dijalozima, Dolan sa specifičnim pogledima na svet, Vilnev je mračan, a Arafonski filozofski nastrojen.
Paul Thomas Anderson je zasigurno, svima u vrhu ove liste. Hitovi kao što, su „Boogie nights”, „Magnolia”; „The master” i „Inherent vice” su probudila interesovanja u mnogima. Ali naravno, jedan naslov se izdvaja, film koji je klasik u svakom pogledu - drama o svemu (ne)ljudskom pod zastrašujućim nazivom There will be blood.
Prvi znak koji garantuje pre svega ovacije gledalaca je Danijel Dej Luis u glavnoj ulozi, jedan od najvećih ako ne i najveći glumac ikad, dobitnik čak tri nagrade američke filmske akademije.
Danijel igra svog imenjaka Danijela Plainvjua, čoveka koji započinje bušenje nafte po Americi. Film prati ne samo njegov uspon, već i razvoj Amerike, religije i civilizacije. Na početku vidimo crne, mračne scene u kojima se nazire nafta ali i smrt onih koji je traže. Plainvju usvaja dete svog poginulog radnika i odgaja ga.
Za njega sve ima svoju ulogu, sve je samo oruđe koje će mu poslužiti da se popne do vrha, on nikom ne veruje, njegova mržnja izbija iz naboranog čela dok formalnim tonom razgovara sa sirotinjom kojoj je sve na prodaju. Na izgled ljubazan, porodičan čovek je u stvari zver koja ne veruje i ne pripada nikome, mrzi ljude i njihove potrebe, ali sa neviđenom lakoćom, gospodski poslovno ispunjava sve norme i u pratnji svog sina sklapa poslove kupovine zemlje.
Slušajući američke pastorale u prikrajcima sa svojim sinom prividno lovi prepelice, dok u stvari traži površinsku naftu. Kada je nađe, govori im kako će kupiti zemlju zbog zdravlja svog sina i kada bude provaljen, ponosniji je nego ikad i čvrst pri svojim stavovima, jer je najjači u prostoriji.
Znaš ono nadmudrivanje pogledom, telepatskim procesima, čitanjima misli, e pa tako se u filmu odnose Eli i Danijel. Eli je sveštenik koji želi da osnuje svoju crkvu „Trećeg otkrovenja“. Njegove propovedi su svojevrsni performansi koji su emocionalni, pa zato i izuzetno mobilizatorski. Danijel ga naravno ne podnosi i krši dogovor o blagosiljanju nove bušotine, što bi moglo opravdati nadolazeće nesreće.
Danijel će nas odvesti kroz putovanje prožeto nabijenim odnosima i gorkim emocijama. Njegova mržnja deluje tako oštro, njegovo telo poput strune, dugi prsti i sve što je na njemu govori da taj čovek želi da se raširi koliko god je to moguće.
Ono što je zaista zanimljivo u svom ovom epskom proputovanju kroz tri bliska ali možda i ključna perioda u razvoju Amerike, jeste to što se onostrano nikada ne personifikuje u filmu, već ostaje da mi poverujemo u transcendentno ili u slučajnosti.
Uloga irskog genija, Danijel Dej Luisa, raste kako film odmiče, pa tako na kraju imamo jednog sebi svojstvenog lika, koji uživa izgubljen u svom luksuzu, i vidi konkurenciju u svom sinu. Takoreći, jedini koji ga je porazio je Eli, kada ga je osramotio pred čitavom pastvom. Danijel je sve to lako podneo, gledajući ispred sebe u projekat velikog cevovoda koji će naftu preneti čak do mora.
Cela američka istorija, industrijalizacija, građenje infrastrukture i civilizacije kakvu danas znamo, zasnovana je na ovom filmu. Čovek je u suštini baš ovakav kakvog ga prikazuje Paul Thomas Anderson.
Zanimljivo je da se Paul Thomas Anderson dosta mučio sa scenarijom, čak je i prvobitni naslov filma trebao glasiti „Nafta!“. Jednog dana, Anderson se dokopao romana Antona Sinklera i prvih 150 strana knjige pretvorio u izvanredni scenario. Rečenica kojom Danijel objašnjava drenažu zemljišta (I drink your milkshake!) u poslednjoj sceni filma je korišćena u senatu 20-ih godina prošlog veka. Takođe, ovaj film je velikom mukom snimljen, jer su se finansije prikupljale čak dve godine zbog tvrdnji filmskih studija da projekat nije toliko snažan da postane veliki film.
Pored nagrade za mušku ulogu, film je dobio Oskara i za izvanrednu fotografiju, to jest poigravanjem senki, svetla i crne nafte, što fotografija po definiciji i jeste.
Postoje i legende koje kruže o ovom filmu, kao što je na primer ona da je Dej Luis maltretirao članove ekipe filma, da nije mogao da izađe iz lika, ali to je ubrzo demantovano od strane Andresona. Takođe, Paul Dano, koji igra propovednika Elija, upao je u tu ulogu popuno neočekivano, a to je i jedina greška u filmu, što on glumi oba brata (ali se može reći da su oni blizanci), ali svakako ova zanimljivost daje na značaju ulozi Elija.
Ako neko prati rad Andersona, zna da je on veliki obožavalac i prijatelj benda Radiohead. Džoni Grinvud, klavijaturista Radioheada, uradio je muziku za film, koja savršeno prikazuje unutrašnjost i dvosmislenost zategnutih emocija.
Slava filmova sa ovih prostora se meri po prisutnosti replika u našem svakodnevnom govoru. Ako se to primeni i na Ameriku, „Biće Krvi“ i „Pijem tvoj milšejk“ su često korišćene fraze, pogotovo u nedeljnicima.
Film „Biće krvi“ je velika ljubav kritičara, jedan od njih ga je proglasio i drugim najboljim filmom svih vremena (iza Kazablanke). Ali svakako se čini, da putovanje kroz ljudsku zlobu, religiju i pohlepu ima svoje obožavaoce i tek će postati veliki klasik, koji će se proučavati na studijama psihologije, filma i religije.
Autor: Bogdan Panajotovski