Nakon što se proslavi upis na fakultet (više puta, nije mala stvar biti student), useljenje, preseljenje, nakon što se uspešno savlada trećina gradiva za prvi kolokvijum, trećina gradiva za drugi kolokvijum dok trećina lebdi u vazduhu poput „spremio sam dve trećine, ostalo ću naknadno, ja sve to znam“, dolazi prvi ispitni rok o kome si od starijih studenata čuo ali nisi imao prilike da se sretneš s njim. Postoji mogućnost da sve to već odavno shvataš veoma ozbiljno, knjige su podvučene, ma sve puca ko zapeta puška. Naravno, tu je i druga opcija, prvi ispitni rok ti je poput medveda s čijim čeljustima pojma nemaš kako da se izboriš.
Možda ti prvi ispitni rok izgleda kao nešto veliko, raskošno, uvod u zvanje koje bi trebalo da imaš nakon završenog fakulteta. Mada, pitaš se, zašto onda stariji student ne izgleda raskošno nego kao neko ko noćima nije spavao, a danima jeo? Stariji studenti znaju o čemu pričamo. Nema lakiranja noktiju, brijanja, friziranja, ulepšavanja, ma nema ni osnovnih potreba. Sve staje. Tu su sto, stolica i knjiga. Sveto trojstvo i ti, kojeg trojstvo iskušava. Prioni.
Da bi poprimio taj „student look“, koji imaju tvoje starije kolege i konačno rekao kako si postao student jer si položio prvi ispit, mora se proći nekoliko faza u vidu gorepomenutih kolokvijuma i sakupljanja bodova, te korak po korak savlađivati prepreke. A prepreka je mnogo. Te danas ti nije baš do učenja, te baš eto danas cimer/ka dovela neko društvo, a ko će pa da se cima po ovom Sibir vremenu napolje do čitaonice, a da ne pominjemo da može da se desi da se razboliš ili tako neki realan problem, pa šta ćemo onda.
Kao neko ko je na prvom kolokvijumu kao brucoš dobio dvojku (na nekim fakultetima su ocene na kolokvijumima od 1 do 5) i slavio kao da je odbranio doktorsku disertaciju, pouzdano tvrdim da nije mala stvar položiti prvi kolokvijum. Za mene je to bilo traumatično iskustvo s obzirom da je asistent imao doskočice poput „ako ne položite ovaj kolokvijum razmislite da li ste sposobni za fakultet“ uz pominjanje Brankovog mosta, ne kao turističke atrakcije, dok su izbezumljena lica budućih akademskih građana pokušavala da se nasmeju mada nikako nisu mogla. Od pedesetak ljudi u grupi, bila sam jedna od troje njih koji su „uspešno“ položili pa je to bio još veći razlog za slavlje i još veći jer mi je falilo pola boda za trojku. Nakon tog položenog kolokvijuma znala sam da mogu sve. Samopouzdanje je poraslo, želja za učenjem takođe jer sam dokazala i sebi da ja to mogu. Nije me bilo briga što sam dobila ocenu koja nikako ne pokazuje moje znanje. Bila sam svesna toga da me strah sprečio da razmišljam i znala sam da će sledeći put biti bolje jer sam sada videla kako stvari funkcionišu i da, bez obzira koliko znaš i vrediš, ukoliko dozvoliš sebi da te trema i nedostatak samopouzdanja parališu, tokom celog života zadovoljavaćeš se sitnim stvarima koje nisu pokazatelji tvojih mogućnosti. Onda je došao drugi kolokvijum, sve stvari su bile na svom mestu, bilo je i pravog razloga za slavlje i to je dalje značilo da mogu da osetim čari januarskog ispitnog roka.
Dakle, šta raditi? Kako se spremiti za iskušenje gorepomenutog svetog trojstva? Kad krenuti sa panikom i ima li zaista potrebe za njom? Mingl za tebe razbija mitove i rekla-kazala priče i nudi ti prave savete kako da se pripremiš. Pripazi, u pitanju su prave stroge pripreme, a onda možeš zaista reći da nećeš ispitni rok dočekati nespremno. Ne garantujemo veliku prolaznost, ali važno je da se prođe, zar ne?
Jedna od stvari koju moraju znati budući prvi polagači u januarskom ispitnom roku je da se tada odraste. Preko noći. Bukvalno. Pre nego što sam postala student, Nova godina je za mene bila najlepši praznik, radovala sam se proslavi, druženju, iću i piću. Prva akademska Nova godina je izgledala otprilike ovako: „Imam ispit za devet dana, neka ove ruske salate i izlaska večeras, moram da pročitam 65 strana Uvoda u pravo“. Pečenje i torte više nisu imali isti ukus a jedan sitan glasić u glavi je pokušavao da mi objasni da je ipak onu trećinu trebalo da pročitam ranije, a ne da novogodišnji praznici trpe zbog mog preteranog slavlja oko položenih kolokvijuma i kojekakvih bednih izgovora i odlaganja.
Spremanje ispita ume da bude iscrpljujuće, te bih želela da naglasim da je jako važno ignorisati priče poput „ja sam taj ispit od X strana spremio za dva dana“. Kao prvo, to sasvim sigurno nije istina, osim ako ispit ne podrazumeva 10 strana teksta o malom zeki iz šume koji brine za svoje male zečiće. I to je pitanje da li se može spremiti za dva dana. Kao drugo, čak i da taj neko zaista jeste spremio taj ispit za dva dana, pitanje je koju ocenu je dobio odnosno kako ga je spremio, koliko je predznanja imao i na koji način pristupa učenju. Najzad, ova priča zvuči kao „u moje vreme“ priče. Znaš ono – „ja sam u tvojim godinama u moje vreme radio“, „ja sam u tvojim godinama u moje vreme imao ______ (dopuni)“. Dakle, standardno i nepotrebno preuveličavanje. Posledica toga je da počinješ da sumnjaš i u sebe i u svoje znanje jer kako je neko tamo uspeo, a ti nisi, mora da je on jako pametan a ti jako glup kao i niz drugih stvari koje nekome ko prvi put izlazi na ispit padaju na pamet. Ne može se ispit spremiti za dva dana, ne veruj onima koji se stalno žale da ništa ne znaju i ne iznenađuj se kako su do juče plakali jer nisu naučili sve a onda čudom dobili najvišu ocenu „jer su to izvukli iz malog mozga, a nikad pre nisu čitali“.
Sledeće što moraš da znaš je da je vreme tvoj najgori ili najbolji prijatelj. Zavisi kako se postaviš prema njemu. Ako učiš redovno, onda ti ostaje dovoljno vremena za obnavljanje (što većini studenata bude problem jer obično ostanu noć pred ispit da ponove 800 strana neke knjige misleći kako je to moguće, uz Eye of the tiger koja treba da ih motiviše. Onda dođu do 256. strane a od onog Rokijevog duha ni traga.). U suprotnom, velika je verovatnoća da ćeš početi sa panikom, sa ispijanjem kafa i kojekavih guarana u kombinaciji sa koka kolom i nesom (jer si čuo od onih starijih studenata da tako treba), a to ništa neće pomoći, jer je mozak premoren i odbija saradnju.
Na kraju, drži se sledećih kratkih saveta:
- Izoluj se kako znaš i umeš kad želiš da učiš, isključi telefon, ne proveravaj Facebook, nema te.
- Naspavaj se, jedi dovoljno (ne previše da ti se ni spavalo), budi na toplom (ne previše, iz istih razloga kao i za hranu), i to su osnovni kriterijumi za uspešan rad tvog mozga. Ako fali nešto od ta tri, tvoj mozak će usmeriti svu energiju da ti ukaže na nedostatak osnovnih uslova za rad.
- Primeni tehnike učenja koje su bile uspešne u srednjoj školi, gradivo je gradivo, bez obzira na nivo obrazovanja.
- Kad dostigneš nivo učenja kad možeš da objasniš sve svojim rečima i razumeš koncepte, nađi se sa nekim kolegom/koleginicom da zajedno pređete teže delove gradiva. Pomoći će ti ako čuješ kako je neko drugi to razumeo, a možda i razjasniti delove oko kojih nisi najsigurniji.
- Napravi sebi mini podsetnike za svako pitanje, ili određeni deo, na taj način ćeš uvek imati svoje asocijacije. Ne koristi tuđe, jer neće raditi posao za tebe.
- Veče pred ispit obnovi samo najvažnije i najteže delove u najkraćim crtama. Lezi na vreme, naspavaj se i opusti koliko možeš.
Jutro pred ispit je rezervisano za pripremanje srećne garderobe, hemijske ili ogrlice i sređivanje sopstvenih misli.
Budite odmorni, opušteni, sve ste naučili i savladali, uzdajte se i u sreću da biste dobili pitanja koja su vam legla, mada, s obzirom da nosite neki od srećnih predmeta, sreća je zagarantovana (lično iskustvo, Nirvana majica).
Mingl ti želi sreću i naravno zna se kako se proslavlja prvi položeni ispit – ugodi sebi najbolje što možeš.
Autorka: Kristina Milošević