Nedovršeni posao - slikanje u tami

Sigurno se sećate trenutaka dok smo bili klinci, mrak u sobi, baterijska lampa i pričanje strašnih priča. To su bila vremena.

Mrak je oduvek bio plodonosan. Deca koja su kao mala uživala mrak su, u neku ruku, maštovitija.

Tomas Ligoti, Amerikanac i možda i najbolji od svih aktuelnih pisaca horora, je kao mali, a zasigurno i kao odrastao mnogo vremena provodio u mraku. Mrak, Ligotijev početak i kraj, rodili su i delo „Nedovršeni posao“. Ovaj „korporativni horor“ kako ga naziva Booka, izdat je 2014. godine i može se reći da od tada kreće zamah horora kod nas.

Počela je da izdaje izvrsna izdavačka kuća iz Novog Sada- Orfelin, sa inspirativnim dizajnom i sa nekoliko kapitalnih dela iz sveta horora, kao što su Vrbe, Šaptač u tami, Zazviždi i ja ću doći...

Edicija „Žanr“ čiji je „Nedovršeni posao“ deo, prti taj put nesumnjivo najodlučnije. U prilog svemu ovome ide i činjenica da je Švedska akademija, Nobelovu nagradu dodelila Bobu Dilanu, što znači da će ubuduće obratiti pažnju i na žanrovsko pisanje, a da će učmala klasična književnost pasti u zapećak. (Ostalo je tu još nekoliko kandidata, Filip Rot, Murakami, Kormak Makarti, koji je, možda, baš zbog zamaha žanra i prestao da piše)

Elem, vratimo se mi hororu u Srbiji. Orfelin je studiozno počeo njime da se bavi, čak je izdao i delo Dejana Ognjenovića „Poetika horora“. Goran je živeo i doživeo vreme u kojima će mladi čitati i neki od njih odrasti na hororima. Sadašnji klinci itekako imaju priliku za to, nije im potrebna baterijska lampa sa početka teksta. Neki stariji su itekako ljubomorni na ovu mogućnost. ( autor teksta, na primer)

Što se tiče Nedovršenog posla, knjigu je sa engleskog preveo Goran Skrobonja, još jedan čovek koji istrajno prevodi, ali i piše horore.

Originalni naslov glasi „ My job is not yet done“, prevod je iskreno oduzeo misterioznost originalnog naslova i minimalizmom ga pretvorio u svršen čin. Ali posao, i te kako nije na kraju nedovršen, već itekako naš junak Dominio tek treba da završi posao.

Kompozicija je idelno objašnjena drugim naslovom „Tri priče o Korporativnom hororu“. Dileme svih čitalaca, koji pišu i pitaju se po forumima šta je kontroverzni Ligoti želeo da kaže poslednjom pričom „Mreža košmara“. Prva priča, najbolja od tri je naslovila celu knjigu, i može da stoji kao roman za sebe, jer ima 130 strana.

A sada o sadržaju, Dominio koji radi u maglovitom gradu u velikoj korporaciji. Njegov gazda je svojim ponašanjem doveo do samoubistva (ili ubistva) nekoliko ljudi. Dominio se bori sa njim, mentalni je to boks meč, ali Dominio ne uspeva da izdrži i pada pod uticaj mraka. Ceo kolektiv, ili kako ih glavni junak naziva, sedam svinja, radi protiv njega. On se trudi i radi za korporaciju, ali ga gazda Ričard uporno šikanira. Nedovršeni posao je plan Dominia da ubije svih sedam svinja, ali ga nešto (ne smem spojlovati) sprečava da to učini oružjem i nožem za skidanje jelenske kože. Nož za skidanje jelenske kože, fantastično i jezivo u isto vreme. Ostaje zarobljen u limbu, umire ali nekako ostaje živ (ne kao zombi) i pokušava da svoj plan istera do kraja, ali na putu mu stoji savest i nepobedivi Ričard, koji je jedan od najvećih manipulatora koje sam upoznao.

A da biste osetili atmosferu, prilažem odlomak:

„Nije bilo ničeg osim tame. Tekla je kao crna reka bez dna. I nije bila ograničena nikakvim obalama, beskrajna, uzburkana i bez ikakvog smera, bez izvora i odredišta. Samo tama koja je tekla u tami...“

„... Oduvek sam se plašio mraka. Sada je on bio svud oko mene, opak i zlokoban, bez oblika ili imena. A bio je i u meni, tako da nisam mogao da mu umaknem ni na koji način i bio sam paralizovan od straha. Ali to je polako počelo da se povlači - ta bezimena tama, to opako i zlokobno prisustvo na koje sam nailazio samo u najgorim košmarima - ponovo se sakrilo i dozvolio obličjima da se pojave kao na mutnoj mesečini, pustilo unutra one misli i osete neophodne za stvaranje sopstvenog bića. I kao da sam sve to sanjao, činilo se da sam bio odsutan čitavu večnost. I kao da sam sve to sanjao, činilo se da nisam bio odsutan ni za tren.“¹

Ligoti je pre ovog romana napisao još nešto (non fiction) što se može nazvati i kapitalnim. The conspiracy against the human race. To je teorija i praksa nihilizma, sa korenima jednako u Šopenhaueru i u Lavkraftu, kao i u izvornom budizmu. Ideja knjige je da je samosvesno postojanje u ovom svetu greška, da zahteva više patnje i muke nego što vredi, i da je svekolika egzistencija - kako to Ligoti definiše, Malignantly useless!²

Ko je gledao neprevaziđenu prvu sezonu HBO-ove serije „True detective“ prepoznaće flertovanje Ligotija i scenariste Picolata, otelotvorenu u liku Rasta Kola (Metju Mekonahi).

Kada oduzmemo Ligotiju zasluge za sve što je doneo ovom svetu, a to je nesumnjivo trenutno otrežnjenje (o da, osetićete ako pročitate), ostaje mu Nedovršeni posao, koji je napisan britko, oštro, hladno i precizno.

Čini se da se Ligoti nadovezao na rad Breta Istona Elisa, pisca kapitalnih dela „Manje od nule“ „Američki psiho“ i nenadmašive „Glamurame“.

Ali Elis je pisao u neko drugo vreme (90’), kritikovao je pop kulturu, nastajanje korporacija, bezličnosti. Ipak je prepoznao jezu iza svega toga. Ali različitost Ligotija i Elisa je ne samo u žanru, (Elis - depresivni triler, Ligoti - filozofski horor) već i u prepoznavanju problema. Ono na šta nas je Elis opominjao, desilo se itekako, i sada nam samo Ligoti objašnjava šta smo to postali i kako smo postali jedno veliko ništa. Kapitalizam je uništio sve ljudsko u nama.

^{1-Nedovršeni posao,Tomas Ligoti -Booka 2014, 63. strana}

^{2-http://cultofghoul.blogspot.rs/2014/03/the-conspiracy-against-human-race.html}