Aktuelna sci-fi scena tone u ambis, izabrala je pogrešno skretanje. Ne možemo kriviti samo autore što smo tu gde smo. Teret koji je prenaglio da odluka bude komercijalne prirode, donele su u bioskopske sale američki blokbaster hitovi, a istovremeno i u srca gledalaca, drugačije shvatanje sci-fi žanra. Cilj je naravno, predstavljanje veeelike i izuzetno napredne ljudske tehnologije, umeća ratovanja, izbijanja virusa, a sve to u cilju predstavljanja novih tehnologija snimanja. Rezultat su plitke i spektakularne mase gledalaca koje pune box office.
Kadkad bljesne po koje dobro delo starog kova, kao što je Alien i donekle i Interstelar.
Beogradsko izdavaštvo stripova „Besna kobila“ osetilo je ovo ogorčenje u publici i izdalo neverovatnu zbirku kratkih sci-fi priča „Divno nebesko telo i druge priče“ Šinići Hošia. Ovo je ujedno i njihovo prvo izdanje beletristike.
Srpska publika je imala prilike da se upozna sa ovim piscem, nekoliko njegovih priča objavljeno je u Politikinom zabavniku i u još po nekim manje poznatim časopisima.
Kao mladi ufolog, Šinići je pokazao svoje interesovanje za kosmos. Pre toga radio je u očevoj farmaceutskoj kompaniji. Upravo u spoju ove dva zanimanja leži ključ genijalnosti Hošia, sa jedne strane bavio se farmaceutskom naukom, a sa druge fantazirao je vasioni. Pragmatičan Japanac je zacrtao da će za života napisati 1001 kratku priču i tačno ih je toliko i napisao.
Priče od kojih poneka podseti i na bajku, idealne su za čitanje pred spavanje, odvode nas u druge svetove, obojene lako čitljivim ali dubokoumnim dijalozima, veoma duhovite i dovitljive. Neke od njih fantastično opisuju ljudsku prirodu, tačnije od bilo kod drugog teoretičara društvenog ugovora preispituju ljudske vrednosti, odnose između dva sveta i naša sećanja na pretke. Postapokaliptično društvo na Zemlji ili bilo kojoj drugoj planeti će po Hošiu biti sebičnije, ljudi će sve želeti za sebe, pogotovo svet krojen za njih. Jedan čovek sa jednom ženom na jednoj planeti, ali nije sve tako jednostavno. Kraj priče nam uvek donosi obrt. Stil pisanja je toliko jednostavan a toliko širok mislima (što bi rekao Maksim Gorki) da je prosto nepojmljivo. Na kraju knjige, postoji uputsvo za pisanje, koje Vam u celosti prenosim:
- Da opisuje scene seksa i ubistava.
Kako kaže to kod njega nije od preterane moralnosti (više puta je pisao o još strašnijim smakovima sveta), već zato što je takav postupak- neopisivanje seksa i nasilja - postao redak;
- Da se ne bavi temama koje su trenutno aktuelne;
- Da ne koristi avangardne književne tehnike.
„Pikasove slike su dobre, ali se ne mogu primeniti na ilustrovanje čudovišta. Neobična ideja je ono što čini moje delo. Kada bih tome dodao i neobičan stil, ispalo bi budi bog s nama. Moj spoljašnji izgled je možda skroman, ali u duši sam probirljiv stilista."
Najčešća tema priča iz ove zbirke je spašavanje agenata određene misije sa drugih planeta, uvek je tu neka olupina i spasioci se neretko poznaju sa izgubljenim kolegama. Šinići je takođe pokazao izuzetno predviđanje što se ljudskih gedžita tiče, pa se u pričama lako pronalaze tablete za spavanje i ostale alatkice. Do posla se često ide cevovodima, zgodni roboti zavode mušterije... Zlo je u pričama uglavnom ljudsko, nikad „onozemaljsko,“ što iz čitalačkog doživljaja isključuje metafizičku notu koju imaju autori poput Linča, Kjubrika ili Lavkrafta.
Podatak koji je u svaku ruku zadivljujuć je da se srpsko stanovništvo na jednom starijem istraživanju opredelilo za japanski narod kao najprijateljskiji. Razlog je nama nepoznat, međutim prirode ovih naroda se u ovoj knjizi itekako pokazuju veoma sličnima. U priči „Eh domovino“ objašnjena nam je i kompleksna pozicija Japana na međunarodnoj sceni.
Priče Šinići Hošia na najdirektniji način preispituju ljudske vrednosti, našu pohlepu, egoističnost, volju za životom, naše strahove i dostignuća. Ali na kraju, uvek se poredak vraća na početak i svi naši postupci, bili oni dobri ili zli, rezultiraju savršenom ravnotežom. Na kraju sve bude kako je bilo ili kako je trebalo biti, ako je ravnoteža nestabilna, to se nikako ne da primetiti.
Autor: Bogdan Panajotovski