Postoji jedna zemlja koja se nalazi vrlo lako, jer se kroz nju svakako mora proći, ako ne i zastati. Postoji jedna reka iznad čijeg se toka sudaraju vetrovi, a voda ih, kako samo ona ume, muti i jedini. Tako štiti jednu varoš od vetrova. Reka deli tu srednju zemlju na istočni i zapadni deo. Baš poput Euklidove geometrije, određuje karakter suprotstavljenih strana.
Šta čini dušu jednog grada? Građevine i ljudi? Reljef? Svileni grad se nalazi na tako ravnom i krhkom mestu, sa gordim brdom iznad njega, presečen junačkom rekom. Zaslužila je takvo zvanje odnevši mnogo krvi. Zemlja je slojevitija zbog kostiju Resavaca, tako pobožnih i vernih, da su verujući u uspeh svoje zemlje, prerano završili u njoj. Ali ko gine za ideale ostaje da živi. Od Sokrata će tako biti.
Grad u očima drugih, čini se pomalo i ljubomornih meštana ostalih varošica, prikazivao se svetao i čist, dostojan ugleda. Govorili su: „Svilajnac je grad zanatlija, trgovaca i intelektualaca, nije kao ova kasaba.” Taj zvuk odzvanja svakim korakom po tuđinskom pločniku.
Svilajnac je ne samo razapet između zapada i istoka, već i između severa i juga. Tačno je na sredini puta između dva najveća grada Srbije, Beograda i Niša pa nam pruža priluku za još jednu podelu, najčešće studentsku. Niške studente često gledaju kao neuspele beogradske, ali ima ponešto što ih razapinje na oba kraja.
Zajedničko sa Beogradom je Knez Mihailova ulica i naselje Vračar, a ono što ga spaja sa Nišom je Čegar i junački čin vojvode Stevana Sinđelića, poreklom iz Grabovca, sela pokraj Svilajnca.
Ovaj grad je podeljen baš kao ličnost, kao ljudi, kao zemlja. I ta podela je toliko jasna, ali nevidljiva čulu koje svaki dan posmatra laž.
Svilajnac je „pocepan” rekom. Prvi žitelji su ga osmislili iskusno, tako da taj plan stoji, pa čak ovom savremenom dobu više pristaje. „Meta“ grad je bio i jeste sa istočne strane, kasnije proširivanjem i stvaranjem industrije, koja je dohujala sa zapada, fabrike se grade na levoj strani reke, na neki način naslućujući pad socijalizma. Putujući ka fabrikama na zapad, radnička klasa svakim je danom prelazila most.
Na zapadnoj obali Resave se nalaze: škole, bolnica, autobuska i železnička stanica, hotel, sportska hala i muzej. Pored tih privremenosti tu su i obrisi fabrika, Kompa, Zampresa, Voćara, Osmog oktobra...
Zajedničko svim ovim stvarima je prolaznost. Ovaj deo grada privremenim čini obilaznica. Oni koji ne žele da posete Svilajnac ga tuda zaobilaze, pa se tako čim se pređe most, javlja osećaj stranog. Nekada se čini da je ova polovina tragična.
Postoji i jedno naselje u smešteno i napravljeno od tragičnosti. To je železničko naselje koga su pretežno naselile izbeglice. Te napaćene ljude svake noći bude trube i škripa vozova. Zatočene između dva puta, ove lutajuće duše kao da još uvek tragaju za domom. Vagoni ih podsećaju na silne neprospavane ratne noći.
Vozovi i sva ostala prevozna sredstva sa prozorima, neodoljivo podsećaju na vremenske mašine. Tehnologija je uspela na neki način da pobedi vreme i to filmovima. Braća Lumijer su prvi svoj film snimili u Vasioti, dok voz ulazi u stanicu. Zato kada gledamo kroz prozor tražimo život, isto kao i na filmu. Povezujemo stvari, posmatramo nešto iz bezbednog, iz kuće, bioskopske sale ili železničke stanice.
„Naša” železnička stanica je jako filmična. Nekoliko filmova je u njoj snimljeno, naročito scena sličnim onoj iz filma Lumijerovih. Zato je besmrtna.
A nešto tako besmrtno kao što je film se privremeno prikazivalo baš u sali železničke stanice, pošto su putnički vozovi prestali da klize šinama. Kakva koincidencija i ironija istovremeno!
Sada ovu prugu drže funkcionalnom dokoni železničari i dokonija industrija. Tu su se filmski obrazovale generacije rođene osamdesetih i devedesetih. Bioskop, popularan u narodu kao „Cinema kafe” bio je prvi takve vrste kod nas. U njemu se služilo piće i gledale su se brze slike. U teškim vremenima, svest ljudi se vraćala tamo od kud je došla. Sumnja, volja i zabava su dolazile sa te železničke stanice. Vozovi više nisu prevozili namernike, ali smo imali svoj platneni prozor koji nam je prikazivao svet van našeg grada. Tako smo putovali i otkrivali. Održavali smo interakciju. Ljudi su na stanicu odlazili kao jedni, a vraćali se kao drugi. Stanica je živela i držala grad „u toku”.
Preko reke izgrađeno je pet mostova, od kojih su tri pešačka. Kako neki kažu, karakteristika grada je pešačka zonu. Svilajnac ima zavidno šetalište, dok se okolni gradovi trude da ga „izmisle” pregrađujući prometne puteve, Svilajnac ga pretvara u ulicu. Tako je pre nekoliko godina, Mara Resavkinja izgubila svoj trg.
Zimi je grad lepši. Zgrade se distanciraju od svojih posmatrača i asfalt odiše vlažnošću snega. Leti, grad vrvi od stranaca, pa se žitelji grada, podsećajući nas na matične Venecijance, povlače u svoje domove ili odlaze gde ih put nanese.
Granica u Svilajncu se pomerila, nekada je delilac bila Resavska ulica. Kuće su se množile, pa je mesta za stanovnike bilo malo na „boljoj” strani, te je granica, zanavek postala Resava.
Kažu da ono što preživimo kroz školsko doba zauvek ostaje. Škola u Svilajncu nosi ime Čika Jove Zmaja što nije slučajno. Građani susednih mestašaca nazivaju Svilajnac „Vojvodinom u Pomoravlju”. A ta „naša” vunena i slatka Vojvodina je školsko dvorište. Bilo je ravno, prostiralo se od škole pa sve do reke, sa spontano izgaženim stazama, betonskim terenima, velikim krugom na kom su se organizovale školske trke pritom i odjekivali raspuknuti glasovi nastavnika fiskulture. Na sred dvorišta bio je travnati teren koga smo zvali „Marakana”. Taj fudbalski teren sa velikim golovima nije bio ograničen linijama. Ograničavali smo ga odokativno, sa leve strane jednom brezom, a sa desne ivicom drugog betonskog terena. Stazica koja je vodila prečicom do škole, tada je prestavljala mali bunt, po kojom su se zimi klizala i sankala deca. Nisu đaci štedeli svoje, najčešće, somot pantalone, što se nije dopadalo bržljivim majkama.
Zimi je dvorište prerastalo u bojno polje. Podeljeni u klanove, mališani su svojim šakama kopali bunkere. Šunjeći se, deca umisle da se igraju rata, pa tako kada uhvate nekoga sa protivničke linije, počnu da se kikoću i da mlataraju rukama bacajući sneg. Most koji je spajao grad sa školom je bio lomljiv. Kada bi došlo proleće, reka bi narasla te su roditelji morali voditi decu u školu. Tako je deci oduzimana lakomislenost života, još gore usađivana im je briga.
Vašljajući po svojoj glavi, nisam mogao naći sliku pregažene reke. Najbliže su bila deca koja su morala da pokupe školske lopte koje su u igri odletele do reke. Eventualno po koji pecaroš se okuražio da je zagazi, hvatajući ulov.
Svilajncom hodaju i dve frakcije ljudi. Doduše jedna hoda mnogo više i znatnije se pokazuje. Viđali smo se redovno u doba bombardovanja, kada se Krivom čaršijom šetalo. Tuga često daje dobre stvari, tada nas je podsetila na jednu arhaičnu reč, korzo.
Te dve klase, nimalo bliske jedna drugoj, sprečavaju govorancije o Svilajnčanima kao stereotipnim. Prvi su oni koju su ostali u gradu, završili jednu od srednjih škola i skućili se. Maštaju o putovanjima, te ako se negde vinu, pričaju o tim tajnama orijenta, danima i godinama, sve do novog odlaska.
Podsećaju na likove starih pripovedaka.
Drugi su obrazovani ljudi i trgovci. Trgovci u Svilajncu čuvaju onu staru vrlinu, „Ako uđeš u moju radnju, učiniću sve da iz nje ne izađeš praznih ruku”. Jedna od takvih, puna priča i novih pozdrava je i Mara, trgovkinja sa pijace. Odlazeći kod nje, ljudi su izlazili, ako ne sa punim kesama, onda sa punim ustima, kolača ili suvog mesa kojeg je baka Mara dobijala od svojih izvora. Tada se narod sramotio, da uđe, proba i ne kupi ništa. Da se ne bi osećao kao prosjak, kupac je bio primoran da nešto, jelte, kupi. Mušerija bi dobila nešto ukusno, a baka Mari bi kasa „ zazvonila”.
Poput sef kase, kladivo zvona naizmenično udara po oba kraja grada.
Harmonija, to je ovaj grad.
Autor: Bogdan Panajotovski