U svom najopštijem značenju bezbednost predstavlja težnju ka odsustvu pretnji.
Bezbednost se tumači i kao poseban oblik politike koji nastaje kada su akteri spremni da zaprete silom ili istu upotrebe. Bezbednost je odsustvo pretnji po naše vrednosti, dok subjektivna bezbednost predstavlja odsustvo straha da će te vrednosti biti ugrožene. Bezbednost je i govorni čin koji opravdava uvođenje posebnih mera.[1]Šta je za mene bezbednost? Neki pametniji i stručniji ljudi od mene posvetili su svoj radni vek definisanju ovog pojma, tako da i pored toga što ga mnogi smatraju spornim, imamo pregršt definicija bezbednosti. Najopštije rečeno, bezbednost predstavlja stanje bez pretnji i odsustvo straha. Baš iz tog razloga se mnogo glasnije priča o položaju žena i našoj bezbednosti u društvu. Ako prevrćete očima na još jednu dosadnu feminističku priču, hajde da se podsetimo istraživanja Ujedinjenih nacija koje nam kaže da na dnevnom nivou u svetu svakodnevno strada 137 žena, koje ubije partner ili član porodice. Dakle, 137 života svaki dan, 365 dana u godini. Na godišnjem nivou to je preko 50.000 žena, broj žrtava približan populaciji celog Šapca.
Ako me pitate šta je za mene bezbednost dok gledam uplakanu ranjenu decu, najveće žrtve izraelsko-palestinskog konflikta, rekla bih vam da je to nepostojanje bilo kakvog oblika sukoba, jer živeći u svojoj ušuškanosti života, užasava me pomisao da živim sa konstantnim strahom od ratnih sirena i bombi. Sa druge strane, kada pokušamo da se otrgnemo od ovih misli pretražujući pregršt (ne)bitnih informacija na Instagramu, verovatno je da će nam prva asocijacija na našu sigurnost biti upravo zaštita podataka i lične privatnosti i kako, čoveče, taj algoritam, pogađa baš sve? Mora da slušaju moje glasovne poruke...Dok čekam u redu da se vakcinišem, želim da moja porodica i prijatelji budu bezbedni, zdravi i mentalno stabilni, a dok se vozim sama nepoznatim gradom, molim se da se baterija ne isprazni i neko ne iskoči na putu. Dakle, bezbednost je moja fizička sigurnost, ali i stanje u kome se osećam psihički bezbedno i sigurno. Bezbednost je tvoj lični osećaj, bez obzira što postoje tendencije da se isti banalizuje, jer neko drugi proživljava mnogo težu sudbinu i rado bi živeo/la tvoju bezbednost. Stoga, reći ću ti da imaš pravo da osećaš da su ti tvoja bezbednost i prava ugroženi, iako ti neko argumentovano objašnjava da je napredak u odnosu na pređašnje stanje i te kako vidljiv.
Zašto je (ne)prihvatljivo nasilje nad ženama?
U istraživanju koje je sproveo OEBS o nasilju nad ženama u Srbiji, navode se razni podaci koje ne smemo da zanemarimo. Više od četvrtine ispitanica poznaje osobu iz kruga porodice ili prijatelja koja je bila izložena nekoj vrsti nasilja, a nakon doživljenog fizičkog ili seksualnog nasilja, samo četiri odsto žrtava je isto nasilje i prijavilo. To znači da ostalih 96 odsto žena strah parališe da se obrate odgovarajućim službama.
Kada iz naučnog, ili pak ličnog ugla istražuješ jedan fenomen, u prilog ti ne idu argumenti ne možeš da znaš kako je meni dok isto ne doživiš, jer poprilično nezahvalno potkrepljuju temu. Ali u ovom slučaju, unutrašnji nemiri koji lome naše telo i duh nakon proživljenog nasilja, mogu se manifestovati na razne načine. Šok, anksioznost, nesanica, depresija, bes ili bespomoćnost samo su neka od osećanja sa kojima se suočavaju žrtve nasilja. Ustaljene kulturne norme i stavovi doprinose dubljoj mistifikaciji ovog problema, postojanju pravnih praznina i marginalizovanju žrtava.
Nasilje nad ženama je manifestacija korenite, ne diskriminacije, već dominacije nad ženama u društvu. Ne postoji preuranjeni period u životu kada bi čovek trebalo da uči o značaju i neprikosnovenosti ljudskih prava. Fizička i emocionalna nezrelost nadomešćuju se adekvatnom edukacijom i primerima dobre prakse. Međutim, primeri loše prakse tu su da nas podsete da i pored postojanja vrednosti koje se podrazumevaju, postoje agresivni ljudi spremni da se o iste vrednosti ogluše. O filozofiji nenasilja i ženskim pravima, pričaćemo dovoljno glasno i otresito, jer borba za našu bezbednost i prava predstavlja zalaganje za sve devojčice, devojke i žene društva.
Ono što je ključno jeste da koliko god ljudi posedovali altruizam i empatiju, garant naše bezbednosti se, nažalost, ne može zasnivati samo na dobroj ljudskoj volji. Potrebni su nam zakonski i institucionalni bezbednosni garanti, kao i pravda, zaštita i sigurnost nakon proživljenog nasilja. Pored društvene podrške žrtvama nasilja koje su odlučile da progovore u ime svih članica društva, njima se mora garantovati bezbednost, pravo na privatnost i poštovanje osnovnih prava. Neadekvatna pravna zaštita žrtava nasilja u Srbiji dodatno obeshrabljuje uplašenu populaciju, jer nedosledna primena zakona, upitna nepristrasnost institucija, kao i spore procedure nadležnih organa dovode do ozbiljne demotivacije i zatvaranja problema. U poslednje vreme, svedoci smo sudbina hrabrih žena koje su se isprečile protiv mnogo moćnijih nasilnika, te pored hrabrosti neophodne za ovakav čin, biće im potrebno mnogo više vremena, volje, podrške i pravde da istraju u ovom procesu. Takođe, nasilje je čin kojim kulminira naša ugrožena bezbednost, što ne znači da strah nije prisutan i pre stanja kada se ono ne/doživi.
Ubio ženu zbog neuzvraćene ljubavi i ostale legitimizujuće gluposti
Percepciji položaja i sigurnosti žena u društvu, svakako da ne idu u prilog tržišne utakmice tabloidnih medija koji za cilj imaju veliki tiraž i popularnost. Senzacionalistički naslovi u potpunosti zanemaruju novinarstvo zasnovano na rešenjima svih bezbednosnih aspekata žena u društvu i položaj žrtava nasilja podrivaju banalizujući problemsku situaciju i prava žena. Žena žrtva nasilja isto nije doživela zbog neuzvraćene ljubavi, šokantnih izjava, preljuba ili zanimanja. Krivica za učinjeno delo je isključivo nasilnikova, a klikabilni naslovi doprinose ne osvetljavanju slučaja, nego objektifikovanju žena i nemoralnoj koristi.
Muškarac ranio svoju lepšu polovinu zbog njenog provokativnog izgleda tipičan je primer lošeg mehanizma medijskog pristupa koji nasilnički čin svodi isključivo na razlog fatalne ljubavi prebacujući krivicu na teren žrtve. Ljubomora nije ljubav, već oblik kontrole, žena nije predmet, već ljudsko biće, a nasilnički akt nije parodija, već zločin. Kada budemo shvatili da ovakve prakse značajno doprinose našem osećaju bezbednosti, moći ćemo da pričamo o započinjanju procesa osvešćivanja. Do tada, izvodi se zaključak da su žene u mogućnosti da se oslone jedna na drugu i svesnu manjinu u društvu.
Šta je za mene bezbednost?
Mogućnost da se sama vratim kući, bez potrebe da se okrećem za sobom svakog momenta i smišljam strategije šta ću da radim ukoliko mi neko priđe – to je bezbednost u svakodnevnici svake žene. Osećaj spokoja kada sam u nepoznatom kraju. Mogućnost da hodam, oblačim se i izgledam kako želim, bez verovatnoće da će moj izgled biti povod za nasilničko ponašanje. Sloboda izbora posla i partnera. Sigurnost i podrška za javno izgovorenu reč i podstrek za ostvarivanje naših prava. Bezbednost je siguran hod koji mi garantuje ne samo fizičku sigurnost, nego i poštovanje moje ličnosti. Bezbednost je odsustvo straha dok živimo dostojanstven život u kome osnovne potrebe nisu luksuz.
I najvažnije, bezbednost nije samo lična, već i društveno uslovljena kategorija, koja nam govori o tome da o trijumfu bezbednosti nad strahom ne možemo pričati ukoliko nam nasilnička ponašanja postanu prihvatljiva.
[1] Filip Ejdus. (2012). Međunarodna bezbednost: Teorije, sektori i nivoi. Beograd: Službeni glasnik.