Da li su i tebe ostavili bez teksta objavljeni rezultati istraživanja Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI-S) pod nazivom Zaboravljena deca Srbije?
Za one koji nisu upućeni, a verujem da ih nema mnogo, s ozbirom na to da je aktuelna vest odjeknula u medijima - radi se o istraživanju koje je sproveo MDRI-S 2019. godine. Zahvaljajući pre svega predstavnicima ove organizacije, ali i glasnim pojedincima/kama kao što je novinarka Brana Antović, vest je dobila zasluženu medijsku pažnju. Da li će sa ovom pažnjom doći i zaslužene mere, ostaje nam da vidimo...
O čemu se radi?
Tokom sprovođenja istraživanja u ustanovama u kojima su smeštena ova lica, istraživači su zatekli stravične scene i brojna kršenja ljudskih prava osoba sa invaliditetom. Tokom niza godina, DRI, MDRI-S i brojne druge organizacije su ukazivale Vladi Republike Srbije na veoma loše uslove, zlostavljanje, zanemarivanje i nečovečno postupanje koje je i dalje prisutno u institucijama. Vlada Srbije nije preduzela adekvatne korake niti pozvala počinioce na odgovornost. U nekim ustanovama, na primer, smrad urina, znoja, fekalija i prljave posteljine je bio preplavljujući.
Srbija nije adekvatno reagovala na ozbiljna kršenja ljudskih prava i zlostavljanje osoba koje su prinuđene da žive u neljudskim uslovima – od kojih mnogi dostižu nivo mučenja. U svim institucijama koje su posetili, bez obzira na njihovu veličinu, uočeno je drastično zanemarivanje i nedostatak medicinske nege koji su opasni po zdravlje i život dece sa smetnjama u razvoju.
Verovali ili ne, u 21. veku, kada je besmisleno i pričati o tome koliko je civilizacija napredovala, još uvek postoje i dešavaju se upravo ovakve stvari. Postoje kavezi za ljude i decu, iako nisu u zatvoru. Postoje mesta gde se ljudi svakodnevno razboljevaju i pate zbog neadekvatnih uslova i nege. Posebno napominjem uslove, jer većina njih zaista i premine prvenstveno zbog uslova u kojima je opstanak nemoguć i neljudski.
I nažalost, postoje ljudi koji su svakodnevni svedoci ovakvih dešavanja, a potpuno su nemi na njih.
Da podsetim, radi se o državnim institucijama u koje dospevaju napuštena deca ili deca sa teškim oblicima invaliditeta, za koje porodice nemaju adekvatna sredstva i uslove u kojima bi ih negovale (tako smatraju nadležni organi vlasti) i stoga ih prepuštaju insitucijama, koje bi trebalo da im pruže sve što im je potrebno. Međutim, svedoci smo toga da institucije ne zadovoljavaju čak ni najosnovnije potrebe kao što je čista prostorija i izlazak na vazduh. Čak i da postoje navedeni uslovi, veliki problem je i nedostatak socijalne interakcije i integracije u društvo.
Kada je u pitanju osoblje koje radi u institucijama, ono je uglavnom nestručno i prema rečima istraživača, nezainteresovano za pomoć. Ko su ljudi koji tamo rade? Ko ih zapošljava? Ko ih zadržava na radnom mestu? Samo su neka od pitanja koja se postavljaju.
Veliki broj žena i devojčica sa invaliditetom izložene su seksualnom zlostavljanju i prinudnoj kontracepciji, pod izgovorom da su odnosi dobrovoljni. Imajući u vidu da su žene pod potpunom kontrolom ustanove, bez mogućnosti da je napuste ili da donose osnovne životne odluke, takva saglasnost suštinski nije moguća. Takođe, deca i odrasli spavaju u istim sobama, što dodatno dovodi u rizik od seksualnog zlostavljanja.
Pitam se da li su nam uopšte poznati pojmovi empatija, humanost, ljudskost i velikodušnost? Rekla bih da nisu. Nisu, jer je ovo zločin i ne dešava se prvi put. Nisu, jer postoje ljudi koji su odgovorni za ovo, a svako veče spavaju mirnim snom, priželjkujući da zainteresovanost za ovu temu utihne vremenom. Dok se u međuvremenu deca i odrasli muče, pate, zapostavljaju i zlostavljaju.
Kada je svet postao toliko loše mesto?
Ceo izveštaj dostupan je na ovom linku.
Autorka: Sara Kajtes