Vanredno stanje proglašeno na neustavan način, mere primenjivane selektivno, građanima grubo kršena ljudska prava, odgovornost najviše leži na vlasti i pravnom sistemu.
Institut za evropske poslove je, u sklopu projekta Javna odgovornost i dijalog u vezi sa odgovorom na Covid19, 22. juna u Beogradu održao prvu u nizu debata koje će biti održane u većim gradovima širom Srbije na temu ljudskih prava u doba korone, uz podršku Balkan Trust for Democracy i USAID-a.
Debatu je moderirala novinarka Olja Bećković, a govornici su bili advokati Vladimir Gajić, pravnik iz A11 inicijative Danilo Ćurčić i karikaturista Marko Somborac. Debata se bavila pitanjima načina uvođenja i obima mera koje su primenjivane u Srbiji tokom prethodne godine i da li su i koliko podjednako važile za sve.
Marko Somborac je izjavio da su nadležne institucije, finansirane novcem poreskih obveznika, ostavile građane na cedilu tokom pandemije i ukazao na problematičnost nepoznatih cena nabavke zaštitne i medicinske opreme koja je dolazila za vreme vanrednog stanja, a koja se plaćala novcem poreskih obveznika. Dotakao je i period zabrane kretanja, istakavši da je tako nešto bilo moguće sprovesti jer je vlast uvek isticala značaj ključne dve naredne nedelje te da su građani očekivali skori kraj takvog stanja, ali i da su najbolje prošle grupe koje su se pobunile protiv drastičnih mera. U diskusiji sa moderatorkom, donet je opšti zaključak da je pobuna grupa građana kao što su vlasnici kućnih ljubimaca ili studenata kada su pokušali da ih isele iz studentskih domova, rezultirala povlačenjem ili ublažavanjem mera koje se odnose na njih, tako da uvek ima smisla buniti se pri povredi ljudskih prava. Spomenuo je i kako su građani Srbije potpuno pravno nezaštićeni kao posledica reagovanja struktura vlasti i službi bezbednosti za vreme protesta, te zaključio konstatacijom da ga je lično sram toga gde živi upravo zbog te pravne nezaštićenosti.
Vladimir Gajić naveo je da su građani koji su bili svedoci okolnosti tokom pandemije trpeli zapravo veliku diskriminaciju u vidu gaženja ljudskih prava te da se 15. mart 2020. godine kada je uvedeno vanredno stanje u simbolično smatra danom kada je proglašen državni udar. Spomenuo je i da se vanredno stanje u tom kontekstu smatra neustavnim, jer nisu ostvareni uslovi za njegovo proglašenje. Iako je postojala opozicija u parlamentu, ona nije efikasno doprinela suspenziji ove odluke. Veliki akcenat stavio je na flagrantno kršenje ljudskih prava građana kojima su suđenja, posebno za kršenje neke od mera za suzbijanje pandemije, bila organizovana putem Skajpa i podseća da se međunarodne institucije i Evropska unija nisu potrudile da komentarišu ili u nekom vidu sankcionišu ponašanje nadležnih institucija Srbije.
Na pitanje - gde je odgovornost medija u celoj ovoj situaciji, Gajić odgovara da su nezavisnost sudstva i sloboda štampe u direktnoj korelaciji i da Srbija nikada nije imala ni jedno ni drugo. Napravivši osvrt na građane koji su toku vanrednog stanja bili uhapšeni i osuđeni za kršenje neke od mera, ukazao je na posledice koje su takve presude ostavile i na činjenicu da će ti građani do kraja života biti obeleženi kao osuđivana lica, pri čemu neće moći da dobiju kredit, vizu za putovanje, teže će dolaziti do zaposlenja; ukazavši na to da moramo da pamtimo ove dalekosežne posledice. Zaključio je mišljenjem da svi koji su kršili ljudska prava iz okvira institucija pravde, moraju da se uklone sa svih tih pozicija.
Danilo Ćurčić je podsetio najpre na proteste koji su se održali na ulicama gradova u Srbiji, pre svega Beograda, kao i na video snimke na kojima se vidi brutalno prebijanje građana Srbije. Takođe, napominje kako su građani dovedeni u situaciju da nemaju kome da se obrate u uslovima beznadežnosti do kojih je došlo zbog pandemije. Na pitanje da li je vanredno stanje ukinuto nužno u ime parlamentarnih izbora, Ćurčić odgovara kako je napravljena arbitrarnost u odlučivanju, ali i da se, ustavno-pravno gledano, ipak nije radilo o državnom udaru. Međutim, ukazao je na to da je Ustavni sud propustio da donese ključne odluke kojima bi se zaštitila ljudska prava. Skrenuo je pažnju na često zanemarene grupe ljudi koji su se suočavali sa specifičnim problemima – beskućnike koji su se prijavljivali u policijsku stanicu tokom zabrane kretanja da ne bi bili sankcionisani, ali su i pored toga bili kažnjavani; ljude koji zavise od socijalne pomoći koju danima nisu mogli da je prime jer je pošta nije isplaćivala; ljude u romskim naseljima koji tokom zabrane kretanja nisu imali pristup pijaćoj vodi. Brojni ljudi su u ovakvim nemilim okolnostima bili prepušteni sami sebi, pogotovo manjinske, marginalizovane grupe.