Novi Mingl intervju je tu, a ovaj put bavimo se važnom temom iz nešto drugačijeg ugla.
Pričali smo sa Teodorom Delić, koja svoju magiju sa nama deli na Instagram profilu Ostavi šećer. Teodora se bavi temom zavisnosti od šećera, ali ukoliko očekuješ tekst sa [Top 10 razloga kako da smršaš] moraćemo da te razočaramo. Ostavi šećer profil problemu prejedanja i zavisnosti od hrane pristupa iz drugog ugla koji te upoznaje sa drugačijim, održivim načinom života. Dijete i brojanje kalorija mogu da urode plodom, ali mnogi od nas se nakon toga vrate svojim nezdravim navikama. Ukoliko si i ti jedan/na od nas, progutaćeš svaku rečenicu ovog intervjua i Teodorine savete. Uživaj!Ćao draga Teodora! Hvala ti što si odvojila vreme za Mingl intervju kako bi se i naši čitatelji/ke upoznali sa ovom važnom temom, ali i tvojom energijom koja te svakodnevno pokreće. Za početak, kako bi objasnila nekom ko ne prati tvoj rad, šta je to što ti radiš? Zašto tvoj profil nije još jedan od onih smršaj lako profila, preplavljenih pre i posle transformacijama?
Ćao ćao! Hvala vama na pozivu, veliko mi je zadovoljstvo da o ovoj temi mogu da pričam i radovaće me ako služi makar i jednom čitaocu.
Ostavi šećer je mnogo više od programa za mršavljenje. Pre svega, on i nije program za mršavljenje, ali je to svakako jedan od rezultat koje na programu ostvarujemo. Najjednostavnije rečeno pomažem vam da promenite odnos sa hranom, da prevladate žudnje za hranom, da se oslobodite impulsivnog prejedanja i zavisnosti od šećera. Ne dajte se zavarati nazivom Ostavi šećer. Ljudi često pomisle da sam vrlo striktna, da govorim o štetnosti šećera i [Top 10 razloga zašto da ne jedeš šećer], ali ne! Moj cilj je da promenite misli i emocije koje imate kada se hrana nalazi ispred vas, da se oslobodite strašnog emotivnog naboja žudnji i nekontrolisanih nagona, prosto da naučite kako da živite slobodno bez opsesije za hranom. To znači da možete da pojedete i nešto slatko, bez ikakvog osećaja krivice. Ono što je sigurno je da na Instagram profilu Ostavi šećer nećete pronaći laka i brza rešenja, ali ćete svakako dobiti puno korisnih saveta koji daju dugoročne rezultate uz malo strpljenja i primene. Ako vas često opsedaju misli o hrani, nekontrolisana želja, prejedate se, mislite da jedete puno slatkiša, grickalica, onda će vam sigurno biti interesatno da pogledate šta je ono što radim.
Kako si se odlučila da je baš ovo tema o kojoj želiš da pričaš? Kakva su bila tvoja iskustva sa nezdravim načinima ishrane, tj. života?
Moja iskustva su bila sjajna! Mnogo mi je interesantno kada se osvrnem unazad i vidim kako mi je život nameštao situacije i prilike ne bi li me doveo do mesta na kojem se sada nalazim, a ono što me još više uzbuđuje jeste to da vidim gde će me put odvesti. Često u šali kada se predstavaljam volim da kažem: Ćao ja sam Teodora, bivši zavisnik od šećera.
Od kad znam za sebe, volela sam slatko, čokolade, keksiće, napolitanke, kolače, testo, peciva itd. Nekako je to bilo skroz uobičajeno ponašanje u mom okruženju, a verujem i u vašem. Mesi se testo, prave se kolači, slave se slave, praznici, slatko posle ručka, slatko kao nagrada, slatko kao uteha i tako vremenom postane navika. Moj stil života nije bio baš najzdraviji, uglavnom nisam trenirala, malo sam spavala, pila alkohol, pušila cigarete, jela sam puno industrijske, prerađene hrane.
Kasnije tokom života, naučila sam da na stresne situacije odgovaram hranom što je kulminiralo u emocionalno prejedanje i zavisnost od šećera i brašna, što sam shvatila tek kasnije. Ne mogu reći da sam bila ekstremno gojazna, ali sam veći deo života provela pokušavajući da smršam, pa pokušaji dijeta, pokušaji treninga, pa ima nekih rezultata, opustim se, počnem malo ili neretko puno i odjednom da vraćam namirnice koje su mi bile zabranjenei tako se vrlo brzo dođem na staro stanje. Onda sledi obeshrabrenje, osećaj krivice, tuga, sramota i vraćaš se u začarani krug, koji traje i traje i vrti te. Bilo mi je potrebno samo 27 godina života da otkrijem odgovore koji su me doveli do trajne i održive promene.
Zanimljivo je i to da sam završila osnovne i master studije Specijalne rehabilitacije bolesti zavisnosti. Nakon studija život me je na nekoliko godina odveo u drugom pravcu, ali sam zavisnosti završila iz ljubavi i nekako sam uvek znala i osećala da će to biti nešto čemu ću posvetiti život, samo što tada još nisam znala tačno u kom pravcu ću se razvijati. Negde sa početka 2020. godine savladao me je burnout, osećala sam se hronično iscrpljeno, umorno, staro u svom telu, neugodno, nešto me je žuljalo i znala sam da je krajnje vreme da se nešto menja. Kada ne znaš od čega da počneš ti kreni sa ishranom i treningom. Tako sam i ja. Dobila sam plan ishrane, treninga i stvarno mi je prijalo, super sam uspevala da pratim sve, ali bih uz sve te isplanirane obroke pojela još i nešto slatko skoro svakog dana, a ako ne bih pojela imala bih ozbiljne krize i opsesivne misli o hrani, totalno bez kontrole.
Tada sam osvestila, tada mi je kliknulo i tada sam priznala sebi: Ok, ti imaš problem, ti si zavisna od šećera! Hajde sada da vidimo šta si naučila, primeni sve što znaš, nauči ono što ne znaš, pomozi sebi! I tako ja krenuh putem duboke lične transformacije. :))
Vrlo brzo sam ostvarila rezultate, bilo mi je potrebno svega tri, četiri meseca nakon čvrste i jasne odluke da je vreme za promenu i da sam od danas sebi broj jedan prioritet. Nemojte da vas obeshrabri ovaj podatak ako već godinama pokušavate da uvedete promene u svoj život, jedina razlika je što sam ja znala tačne korake koje treba da prođem da bih se oslobodila svoje zavisnosti. Baš iz tog razloga, javila se potreba da sve uvide i spoznaje strukturišem i podelim sa drugima, a Instagram je tada delovao kao najprikladniji kanal te tako nastade profil Ostavi šećer. Nisam imala nikakva očekivanja od stranice, otvorila sam se za sve mogućnosti odlučila samo da krenem, korak po korak i da pratim vrata koja mi se otvaraju. Na moje prijatno iznenađenje, profil je naišao na izrazito pozitivne reakcije čitalaca i od tada svakodnevno raste.
Postoji nekoliko tipova prejedača, kako da ih razlikujemo i najbitnije, kako da se izborimo sa lošim navikama?
Postoji puno različitih klasifikacija prejedača, zavisno od autora do autora. Ja bih pozvala čitaoce da odu na link u opisu mog profila i urade test kako bi utvrdili koji su tip prejedača, a zatim na profilu pročitaju serijal objava posvećen toj temi. Recimo da bi ta klasifikacija mogla detaljnije da opiše potkategorije prvog nivoa skale o kojoj pričam u nastavku teksta.
Sada bih spomenula drugačiju podelu sa kojom je lakše da se identifikujemo, jer se svi nalazimo u nekoj fazi, a većina ljudi ni ne zna da za njihovo stanje postoji naziv i objašnjenje.
Zamislite piramidu ili planinu koja je podeljena na četiri nivoa. Na samom dnu planine nalazi se najveći procenat ljudi. Na ovom nivou, svesnost o prejedanju postoji tek nakon što se prejedanje završi. To je onaj osećaj kada raskopčavaš pantalone, muka ti je, teško dišeš, shvataš da u tanjiru/kesi/kutiji nema više ništa i pomišljaš: O ne, opet sam to uradio/la!
I zamislite! To je sjajna vest! Svesnost je namerno podebljana, jer je u ovoj fazi to ključna reč! Verovali ili ne, taj osećaj krivice, teskobe, kritike koji se javlja nakon prejedanja je prvi korak promene. Zato što taj osećaj govori: Hej, osećam se loše zbog izbora koje donosim, želim nešto da menjam. Ako se pronalaziš u ovim rečima, čestitam ti, ti već imaš određeni nivo svesnosti koji ukazuje da se već nalaziš na putu promene. Zapamtite: Svesnost je prvi korak bilo koje promene.
Sledeći nivo, takođe veoma brojna skupina, koja ide ruku pod ruku sa prvom. Ljudi na ovom nivou često su na nekim dijetama, režimima, programima, uglavnom poštuju pravila, ali kada se nađu u iskušenju kažu: Ma neka ide život, počinjem od sutra. Ovde, dakle postoji viši nivo svesnosti o svojim navikama. Važno mi je da napomenem da nijedna od ovih faza nije dobra ili loša, samo ukazuje na to na kom delu ove skale, planine, se nalaziš. I vrlo često se penjemo gore dole, nekada i stagniramo u jednoj dugo vremena.
Naredni, treći nivo zovem [uspeh uz snagu volje]. Na ovom nivou već postižete neke rezultate, istrajavate, dokazali ste sebi da možete, ne jedete slatkiše, testo, vežbate, ali uz veliki napor, uz snagu volje, uz borbu, opiranja, restrikcije. Mnogi ljudi zapnu u ovoj fazi jer misle da je to kraj, da nema dalje. Naravno da ima, jer život nije zamišljen da non-stop bude borba.
Poslednji nivo, sam vrh planine je [uspeh sa lakoćom]. Ja duboko verujem da svako može da dostigne ovaj vrh, što i jeste jedan od razloga zbog kojeg sve ovo radim. U ovoj fazi svesni smo svojih navika, okidača koji nas nagone na prejedanje, znamo kako da se nosimo sa emocijama na adekvatan način, kako da volimo sebe i znamo kako da se staramo o sebi tako da nam služi. Sve su ovo teme i oblasti koje obrađujem na svom kursu i kroz sadržaj na Instagram profilu.
Da bismo se izborili sa lošim navikama pre svega treba da prestanemo da se borimo. Boriti se protiv naše prirode, vodi u siguran poraz i zato je mnogo bolje naučiti kako to naš mozak funkcioniše i kako da ga koristimo tako da nam služi. Svesnost je prvi korak svake promene, zatim je potrebno naučiti kako se to navika kreira, da bismo mogli da je menjamo i na kraju potrebna je odlučnost, disciplina kako bi u svojoj nameri istrajali i ne brinite, sve se uči i vežba.
Jednom prilikom si rekla da ljudski um na dnevnom nivou promisli oko 80.000 pitanja i da ono što je u fokusu pitanja, biće i u fokusu naših osećanja. Šta mi sami možemo da uradimo kako bismo postavljaji sebi više ohrabrujućih pitanja?
Da, na dnevnom nivou ljudski um promisli između 60 do 80.000 misli, a tokom celog dana vodimo unutrašnje dijaloge i tragamo za odgovorima. Zamislite šta bi bilo kada bismo svesno mislili sve te misli!? Zato naš um ima sjajnu moć, a to je fokus. Ono što je u fokusu pitanja, biće u fokusu razmišljanja i osećanja, jer misao kreira emociju. Često volim da uporedim naš mozak sa Google pretraživačem. Kako ti postaviš pitanje on odmah počinje da traga za svim odgovorima na postavljeno pitanje. U tom trenutku u glavi se pokreće čitava mašinerija: iskustva, ideje, uspomene. Zavisno od toga kako formulišeš pitanje takav ćeš i odgovor dobiti. Ako ukucaš pas, neće ti iskočiti mačka. Stoga, fokusirajući se na razloge zašto nešto ne može, na probleme, izazove, šta ne valja, osudu, krivicu, naš divni, sjajni mozak, pronaćiće ti sve moguće razloge zašto nešto NE MOŽE jer si to tražila. Na primer: Zašto ja ovo ne znam? Zašto ne mogu da smršam? Zašto je ovo tako teško? Zašto se uvek vraćam hrani? Nisam ja taj tip. Nije to za mene. Ne mogu ja to.
Pravo pitanje, u pravom trenutku može u potpunosti da ti promeni tok života, otvori nova vrata i poglede na svet koji te okružuje! Ohrabrujuća pitanja fokusirana su na prilike, mogućnosti, nove opcije, rešenja, mogućnosti, šta je dobro, šta valja, razvijaju kreativnost. Ona ti vraćaju odgovornost za sopstveni život u ruke, jer zahtevaju da se okreneš ka unutra, sebi, da pokreneš svoju kreativnost i odgovore na pitanja okriješ iznutra.
Na primer:
Kako danas želim da se osećam?
Šta danas želim da naučim?
Kako danas mogu sebe više da volim?
Kako danas mogu da poštujem svoje telo?
Čega sam zapravo gladna?
Kako da nađem hrabrost da se sa današnjim izazovima suočim bez prejedanja?
Kako u današnjem danu mogu više da se zabavljam?
Šta još mogu da uradim kako bih uspela?
Šta drugačije mogu da uradim sledeći put?
Šta danas mogu da uradim da bih bila bliže cilju?
Šta bih radila kada bih znala da me niko neće osuditi?
Na čemu sam danas zahvalna?
Koji se benefiti ove situacije?
Šta sam naučila?
Kakve navike ima najbolja verzija mene? Kako se hrani, kako izgleda, kako živi?
Šta mi se lepo danas dogodilo? Koji deo dana je bio najbolji?
….
Stvarno bih volela da razmisliš o tome da počneš sebi svakodnevno da postavljaš ohrabrujuća pitanja i da posmatraš koja obeshrabrujuća pitanja postavljaš tokom dana (i sebi i drugima). Ono što uvek preporučujem je svakako pisanje dnevnika.
Da bi ovu naviku lakše implementirala u svoj život, možeš da se dogovoriš sa drugaricom/drugom da svakog dana postavite jedna drugoj/drugom dva, tri ohrabrujuća pitanja.
Kako da prepoznamo razliku između fizičke i emocionalne gladi?
Zamislite glad kao instrument tablu na automobilu i lampicu koja nas upozorava da nestaje goriva. Lampica se neće upaliti kada nam nestane goriva, već nas upozorava mnogo ranije i tada dobijamo prvi signal da nađemo pumpu i natočimo gorivo. Što duže vozimo i ne reagujemo na upozorenje lampica će svetleti i kazaljka će se pomerati na dole, dok se automobile ne ugasi. Postoji mogućnost i da je lampica pokvarena, u tom slučaju ona stalno pokazuje da smo na rezervi ili da više uopšte nemamo goriva ili skače gore dole. Ako pratimo samo lampicu i ne proveravamo svoj auto, vrlo je moguće da ćemo pretočiti rezervoar.
Da bismo mogli da kažemo da li je ono što osećamo fizička ili emocionalna glad, pre svega moramo biti povezani sa telom i prepoznavati da li mu stvarno treba hrana ili neke druge životne poslastice. Mnogima je u ovom brzom, modernom vremenu i društvu to prilično izazovno, jer je hrana lako dostupna, na dohvat ruke i često jedemo više nego što nam je potrebno.
Prava, fiziološka glad počinje u stomaku, želucu. Telo ti poručuje da ti treba gorivo za dnevne aktivnosti, prvo primetis signal pa onda krećeš u akciju nabavke ili pripreme hrane. Fizička glad je vrlo suptilna, gradativno raste, dolazi u talasima, nije intenzivna, napadačka. Kada osetiš fizičku glad, prihvataš raznovrsnu hranu, a nakon konzumiranja nema osećaja krivice jer znaš da si jeo/la kako bi zadovoljio/la svoje telesne potrebe za hranom. Suprotno tome, imamo emotivnu glad koja je hitno stanje, nema čekanja, u jednom trenutku nešto radiš a već u sledećem MORAŠ nešto da pojedeš, ili imaš osećaj da ćeš umreti! Ona nastaje iznad stomaka, iznad vrata, odnosno u ustima i glavi. Možeš tačno da zamisliš kako ti se čokolada topi u ustima i preplavljuje te slatkoća ili onaj hrskavi slani ukus čipsa. Kod emotivne gladi je specifično što ona žudi za tačno određenom namirnicom: MORAM sada pojesti picu, čokoladu, palačinku, big mek i pomfrit, kolu, baš taj sladoled. Vrlo često emocionalna glad podrazumeva automatsko, odsutno konzumiranje hrane. Može ti se činiti nekad kao da ti tuđa ruka trpa hranu u usta ili postaneš svesna da si pojela tablu čokolade tek kad je više nema.
Dakle fizička glad nastaje u telu i šalje blage signale do mozga koji se vremenom pojačavaju i prihvata različitu hranu, dok je emotivna glad nestrpljiva, urgentna i nastaje u glavi i žudi za tačno određenom namirnicom.
Koji je tvoj savet za osobu koja preteruje u hrani, jer u njoj vidi utehu i beg od stresnih situacija?
Pre svega, važno mi je da svako ko ovo čita, a ima izazove sa emocionalnim prejedanjem ili preteranim konzumiranjem šećera, dobro zapamti da to nema nikakve veze sa njim kao osobom, ne govori o njenoj vrednosti, motivacijia, snazi volje. Kao što sam već spomenula, mozak je savršena mašina koja ima svoje mehanizme. Prejedanje je vid odbrambenog mehanizma i navika koja nam pomaže da se suočiomo sa stresom, anksiozošću i drugim neprijatnim emocijama i zato nemoj da shvataš lično, jer je naš mozak dizajniran da traži zadovoljstvo i izbegava bol kako bi preživeo. Kada u ovakvim situacijama rešenje pronalazimo u hrani, mozak dobija snažnu nagradu: nalet dopamina koji čini da se na tren osetimo bolje. Kada prođe prijatan osećaj i neprijatnost se vrati, mozak je već napravio asocijaciju da se od hrane osećamo bolje i mi tražimo hranu da bismo se osećali bolje i ponovo jedemo. Dobijamo nagradu odnosno dopamin i tako ponavljamo u krug, sve brže i brže dok prejedanje ne postane automatska radnja odnosno navika. Ako ne razumemo kako mozak funkcioniše i kako se navika kreira imaćemo tendenciju da se osuđujuemo, kritikujemo, osećamo loše, mislimo da nismo dovoljno dobri, da smo lenji, krivi, nesposobni. A u stvari to je samo naš mozak, tačnije primitivni, impulsivni deo mozga koji prosto tako funkcioniše. Zbog toga dijete, uskraćivanje, restrikticije i zabrane nisu dugoročno rešenje. Jer je nemoguće boriti se protiv prirode i pobediti. Druga dobra vest je da je moguće prevazići ova stanja i živeti potpunu slobodu od hrane. Prvo i osnovno, potrebno je da želiš da se menjaš, zatim da osvestiš šta to treba da menjaš, koji su uzroci, okidači i na kraju da primeniš alate i znanja koja će ti na tom putu pomoći, a ako ne umeš sam ili sama ne stidi se da obratiš stručnjacima za pomoć.
Da li smatraš da u ovom procesu treba da brojimo dnevni unos kalorija, što je jedan od najčešćih saveta?
Ja nisam nutricionista pa ne volim da dajem savete takve vrste. Moj fokus rada je na upravljanju umom, mislima i emocijama u cilju oslobađanja od zavisnosti od šećera i emocionalnog prejedanja. Ishrana je veoma bitan faktor u celom ovom procesu, ali to nije moja oblast delovanja. Svoje klijente učim da zaborave na zabrane, restrikcije, strogo brojanje kalorija jer ih to održava u mentalitetu držanja dijeta, što je daleko od ono što zovemo sloboda od hrane, odnosno osećaj potpune kontrole nad svojim izborima. Živeti u svakodnevnom strahu od hrane, šta „smeš“ ili „ne smeš“ da jedeš nikako nije dugoročno i održivo rešenje.
Zato svoje klijente učim kako da se ponovo usklade sa sa sobom i svojim telom i da osluškuju šta im ono poručuje. Kontinurano uskraćivanje i suzdržavanje od hrane udaljava nas od mudrosti tela, negira i ignoriše signale koje nam ono šalje pa tako vremenom telo i mozak izgube konekciju. Jer naše telo uvek i nepogrešivo zna šta želi, kada želi, koliko želi, samo je pitanje da li ga slušamo i zadovoljavamo njegove potrebe na pravi način. Kao i sve druge životinje, ljudska vrsta ima intuitivnu, urođenu sposobnost da tumači signale gladi i sitosti. To je naše osnovno podešavanje sa kojim se rađamo. Bebe kada su gladne plaču i prestaju da jedu kada se zasite, niko ih tome ne mora učiti. Imamo tu sposobnost negde do detinjstva, a tada uticaj porodice, okruženja, društva i kulture u kojoj odrastamo umešaju svoje prste i počinjemo da se udaljavamo i diskonektujemo od svog tela.
Pokrenula si i svoj Pet dana ostavi šećer mini kurs. Šta možemo da očekujemo od kursa i kako da se prijavimo?
Da, prvu verziju Pet dana ostavi šećer mini kursa lansirala sam u februaru, a sada u junu i novu, nadograđenu verziju, pa je ovih pet dana otpalo i ostao je samo Ostavi šećer mini kurs. Na kursu možete da očekujete (za mnoge) potpuno nova znanja i ugao gledanja na žudnju, prejedanje, zavisnost od šećera. Neke od tema koje obrađujemo na kursu su planiranje, žudnja, navike, okidači, kriza, vrste gladi, usklađivanje sa telom, mindfulness, okruženje itd. Sva predavanja su u audio formatu i prati ih radna sveska sa zadacima. Materijalu pristupate kada god želite, odakle želite i slušate koliko god puta želite. Uz to, kreirala sam i Facebook grupu podrške gde se razvija ozbiljna zajednica ljudi sa istim ciljem, da savladaju svoje impulse za hranom i promene odnos sa hranom. Svi alati mogu da se primene i na druge oblasti života, jer je suština kursa naučiti kako se nositi sa neugodnim emocijama i situacijama. Sa ovim alatima, prstohvatom strpljenja i kašikom prakse bićete u mogućnosti da promenite svoj odnos prema žudnji i hrani. Možete da se prijavite porukom na instragramu u DM ili na mejl adresu teodoradelic@ostavisecer.rs. Nova grupa počinje 24. juna, a datum za narednu koja će se realizovati u avgustu, najaviću naknadno.
Ono za šta se ti zalažeš nisu rigorozne dijete, nego usklađenost razmišljanja i aktivnosti, um iznad hrane, odnosno, kako da naučimo kako da komuniciramo sa svojim telom. Reci nam kako da ove savete pretvorimo u održivi način života?
Planiranjem, akcijom, primenom i promenom. Definitivno najmanje poželjan odgovor, ali jedini tačan. Da bi se stvari u životu promenile potrebno da radimo drugačije stvari, potrebno je da kreiramo nove, korisnije navike. Izaberi ko želiš da budeš i onda praktikuj to. U početku će biti teško, nesavršeno, sa puno padova, ali to sve jeste deo procesa. I to je tajna održivosti: Nastavljaš dalje uprkos preprekama! Nema odustajanja, učimo i greške ispravljamo usput, ali se pomeramo.
Počinješ sa mišlju da ti MOŽEŠ da budeš osoba koja ne jede šećer, ne prejeda se, ne koristi hranu kao utehu, nagradu itd. Mali koraci su ključni. Malim, svakodnevnim koracima ćeš izgraditi nove navike i ojačati sebe. Svaki korak odvešće te negde, a ono što je sjajno – više nećeš biti na istom mestu. Nijedan uspeh se nije dogodio preko noći, a iza svakog se krije puno mali akcija. Repetitio est mater studiorum, nisu džaba govorili stari latini. Još jedna bitna stvar, koju smo već pominjali su fokus i percepcija. Važno je uvek imati jasno na umu kuda smo pošli i šta nas tamo čeka.
Za kraj, koja bi bila tvoja poruka za mlade u Srbiji, iz ugla tvoje profesije?
Moja profesija praktično ne postoji jer je smer bolesti zavisnosti koji sam ja završila ukinut. Što ujedno i jeste moja poruka! Usudila sam se da pratim svoj san i nađem način da kreiram posao po svojoj meri i svojim pravilima. Jeste zastrašujuće ponekad, veoma često potpuno nepoznato, ali to je nešto što mene uzbuđuje i gura da dalje krčim put.
Pronađi šta je ono što tebe uzbuđuje i usudi se da to živiš. Živimo u vremenu neverovatnih mogućnosti i ako vam neko kaže da nešto ne može, to je samo zato što on veruje da to nije moguće. Pažljivo birajte od koga primate savete, jer mnogi ljudi koji ne žive svoj san reći će vam kako da vi živite svoj. Jeste kliše, ali zaista, zaista nemojte odustati od svojih snova. Ne pristajte na manje od onoga što zaslužujete i usudite se da radite stvari koje volite. Uvek postoji izbor i uvek postoji još nešto što možete uraditi. Dobro upamtite: VI ste svoja najbolja insvesticija koju ćete životu imati i koju NIKO ne može da vam oduzme, zbog toga pametno ulažite energiju, vreme i novac. Stičite nova znanja, starajte se o sebi, okružite se proaktivnim, pozitivnim ljudima koji vas inspirišu da rastete i razvijate se, udružujte se i sarađujte, uživajtu na svom životnom putovanju, negujte svoju autentičnost i ne dozvolite drugima da vam ugase sjaj.
Intervju radila Jelena Dadić.
Fotografija je preuzeta odavde.