Master umetnik scenskog dizajna usled pandemije ostao je bez posla i okrenuo se kreiranju plakata koje je publika rado prihvatila kao pravo osveženje.
Poruke njegovih radova imaju za cilj da osveste i skrenu pažnju na duboko ukorenjene stereotipe o ženama i manjinama u društvu. Osim toga, Miroslav Živanov se trudi da nekim plakatima da nežnu i pozitivnu notu koja motiviše i podseća nas da dolazi bolje sutra. Sa Miroslavom (@thedancingis_good) pričala je naša Jelena Čolović. Pročitaj intervju i shvati zašto se svi na Instagramu pronalazimo u njegovim ilustracijama.
Ćao Miroslave, hvala ti što si se odazvao našem pozivu, nadamo se da ćeš uživati. Reci nam, nakon srednje škole za fotografa upisao si scenski dizajn, otkud to interesovanje?
Arhitektura, pogotovo pozorišna, su nešto što me je oduvek zanimalo i fasciniralo. Studije koje sam završio su se bavile scenografijom i kako i na koji način savladati proces nastanka pozorišne predstave. Interesovanje je došlo baš iz te ljubavi i želje da otkrijem jedan potpuno novi svet koji nudi pozorište. Nešto se uvek dogodi negde. Prostor je ključna stvar u svakom trenutku, a kad vam to postane profesija, dobija još jednu potpuno novu i snažniju dimenziju.
Svaka profesija ima prednosti, ali i mane. Šta je mana tvog zanimanja?
Svako pozorište uglavnom ima stalnog scenografa koji je tu duži niz godina. Saradnje se dešavaju tako što te neko pozove i angažuje da budeš deo tog projekta, ali projekat se završi i ti ponovo nemaš posao. Malo sredstava se inače izdvaja za pozorište. Malo je prilika, a želja za radom je velika. Zato mnogi odu iz zemlje i potraže mesto gde mogu da realizuju svoje ideje. To je tužno i zaista me boli. U realizaciji se uvek kreće od skice, makete, a ti se tu raširiš i želiš kule i gradove, a onda shvatiš da imaš mali budžet i da sve moraš da svedeš na minimum. Tužno je što na kraju od početne ideje ne ostane mnogo.
Dešava se da kostimograf i scenograf dele budžet. Uvek si u nekim okvirima i stegama pod pritiskom zbog sredstava. Tako da, malo šansi i nedovoljno sredstava. Tako bih ukratko opisao probleme sa kojima se susreću ljudi iz ove profesije.
Poslednjih godinu dana tvoj profil na Instagramu zapratilo je više od trinaest hiljada ljudi koje zanimaju objave koje kreiraš. Reč je o plakatima sa različitim porukama. Šta te je podstaklo da počneš ovim da se baviš?
Nakon srednje škole sam u prvi mah upisao grafički dizajn, ali sam onda istog leta shvatio da je scenski dizajn nešto što me veoma zanima, pa sam promenio smer. Ipak, ljubav prema grafičkom dizajnu je ostala. Usled pandemije sam izgubio posao. Odlučio sam tada da pokrenem ovaj profil i krenem da gradim svoj vizuelni identitet.
Grafičkim dizajnom se bavim zato što mogu da zaradim na taj način, a i da podstaknem ljude da razmisle o nekim važnim pojavama u društvu. Ljudi su često žrtve stereotipa, a ja kroz poruke na plakatima nastojim da skrenem pažnju da o tome treba da se priča. Mnogo je usađenih nejednakosti koje nas svakodnevno okružuju i ne možemo to da prevaziđemo ako stalno okrećemo glavu.
Koji su po tvom mišljenju najopasniji stereotipi?
Naopasniji su stereotipi koji lako mogu da prerastu u fizičko i psihičko nasilje. Olako shvatamo komentare koji se upućuju ženama makar i u šali. Internet je pomogao da se neki od stereotipa još više prošire. Ono kako razmišljamo je ono kako se ponašamo. Zato pokušavam da šaljem poruke kojima ću osvestiti i podstaći okolinu da odbaci predrasude.
Tvoji plakati koji se odnose na stereotipe su veoma dobro prihvaćeni od publike koja ih često naručuje i deli na svojim profilima. Šta misliš, zašto im se toliko dopadaju radovi koji se bave tom tematikom?
Kada neka tema duboko zanima autora, nastaju radovi koji su najiskreniji. To publika oseti i lako prepozna. Stereotipi o ženama su tema koja mene zaista mnogo interesuje. Zalažem se za promenu svesti i kroz dizajn, a i generalno.
Nekoliko objava posvetio si tekstovima savremene muzike koji obiluju neprikladnim rečima i metaforama koje podstiču stereotipe i nasilje nad ženama. Koliko je važno da razmišljamo o muzici koju slušamo i o onome šta nam ti tekstovi poručuju?
Mi prihvatamo sve što nam se servira. Ta selekcija je odjednom postala jako diskutabilna. Taj post je imao za cilj da nas podseti šta mi zapravo slušamo i pevamo, a da toga nismo ni svesni. Nekada me hvata jeza kada čujem da se ljudi sa tim pesmama poistovećuju, uz njih se raduju, slave neke važne momente... Želeo sam da otvorim polemiku o tome da li su ti tekstovi baš toliko bezazleni ili ipak oblikuju način na koji razmišljamo. Ako to slušamo, na neki način i odobravamo.
Serijal objava Dragi dnevniče je sa druge strane umirujuća. Kratke i suptilne poruke bude pozitivne emocije. Šta te je inspirisalo da stvaraš plakate ove vrste?
Ideja je proizašla iz toga što sam želeo da zapišem kako se osećam i da stavim na papir šta mi se dešava. Želeo sam da smanjim konfuziju i da se oslobodim stvari koje su me opterećivale i okupirale. Zamišljeno je da u tom dnevniku pišem ono što me muči, ali sa druge strane i ono za čim čeznem. Želeo sam da sve to spakujem u neki jednostavan format koji će imati jasnu poruku da dolaze bolji dani, bolje sutra i da će sve biti u redu. Raduje me što ljudi lepo reaguju na te objave i poručuju ove plakate koji ih motivišu i čine da se osećaju bolje.
Biti nekome važan je najvažnije, piše na jednom od tvojih plakata. Koliko su ljudi danas svesni toga?
Društvo očekuje od nas da se uklopimo u šablone kako bismo odgovorili na zahteve savremenog sveta. To sve jako umara i troši. Zato ljudi sa kojima možemo da budemo slobodni, da budemo ono šta jesmo i koji nam pomažu da lečimo naše rane od neprocenjivog su značaja. Biti nekome važan je zapravo iskorak i iskakanje iz egocentrizma u jednu iskrenu konekciju i jedno iskreno prožimanje ljubavi i komunikacije. To je zapravo put i pravi korak ka jednom demokratskom društvu u kom se različitosti neguju.
Intervju sa Miroslavom radila je naša dopisnica Jelena Čolović, a fotografije iz intervjua, preuzete su odavde. Prati Mingl, spremamo ti još super priča!