Otkrij arhiva

Imaš li pojma ko smo mi?

Imaš li pojma ko smo mi?

Imaš li uopšte pojma ko sam ja? Rečenica koja izaziva jezu i strah, jer nedvosmisleno ukazuje na to, da je osoba spremna da iskoristi nejednake pozicije moći i tako izmanipuliše situacijom. Ovo pitanje donosi još mnoga potpitanja: da li sam pogrešio/la što sam išta rekao/la, ima li nazad, jesam li stvarno svestan/a sa kakvom osobom ulazim u potencijalni konflikt i da li ću sebe uvući u još veće probleme, jer sam se odvažio/la na prvi korak?

 A zamisli kada ova pitanja preplave misli žrtve nasilja koja je skupila hrabrost da se suoči sa svojom traumom?

Silovanje nije čast, silovanje je zločin

Glumica Danijela Štajnfeld u intervju za Insajder ispričala je da ju je 2012. godine silovao njen kolega i glumac Branislav Lečić. Kao što je i sama rekla, Danijela je u razmišljanjima šta će se desiti i kakve će posledice na nju imati medijski linč ukoliko progovori o onome što je doživela, od tužilaštva tražila bezuspešnu garanciju o zaštiti njene privatnosti. Ovo je samo jedan od mnogih primera koji nam potvrđuju to da žrtve silovanja i posle dužeg vremenskog perioda i dalje osećaju strah, anksioznost, uznemirenost i veliku nesigurnost. Ovakvi događaji ne zaceljuju novom ljubavi ili promenom prebivališta. Ovakvi događaji bole i to konstantno.

Da se ja plašim njega, a da se meni veruje, ja se njega ne bih plašila. Koliko puta sam ja gledala ljude u oči i govorila im to i videla nevericu. 

Kap koja je prelila času i ohrabrila Danijelu da progovori o svojoj tragediji jeste Lečićeva izjava povodom slučaja Miroslava Aleksića u kojoj je, zgrožen nad sudbinom devojaka i nedopustivim ponašanjem njegovog kolege, pozvao učenike i učenice da školovanje nastave u njegovoj školi glume. Danijela uverava da je to bio trenutak kada više nije stvar u tome šta će biti sa njom, nego šta će biti sa životom i bezbednosti svih đaka. 

Četiri godine nakon čina silovanja, Danijela se suočila sa svojim nasilnikom putem telefonskog razgovora u kome Branislav Lečić, ne pokazujući ni trunku pokajanja, ne vidi problem u ovom činu seksualnog nasilja i njegovoj manifestaciji moći. Na osnovu njegove percepcije događaja, glumica ne samo da nema nikakvo pravo da se oseća kao žrtva, već treba biti i počastvovana jer je zaslužila da je on poželi. 

Čovek koji hladnokrvno objašnjava da je silovanje čast, kasnije se teatralno gnuša nad ovakvim zločinima i monstruoznim počiniteljima.

Nisi sama (ako si sa nama)

Ostaje nam da se nadamo da je slučaj Milene Radulović samo prva domina u nizu mnogih koje moraju pasti. Ostaje nam da se nadamo da će devojčice, devojke i žene pronaći hrabrost i podršku da javno osude silovatelje u našem društvu. Jer oni postoje. I ne samo da postoje, već oni nisu nužno seksualni predatori koji se kriju iza lažnih profila na društvenim mrežama, to su i naši prijatelji, komšije, intelektualci i uvaženi članovi društva. 

Pored toga što se nadamo, možemo uraditi još nešto. Možemo pružiti virtuelnu podršku ovim ženama, jer je naša uloga u njihovim životima mnogo veća od toga kako je mi percipiramo. Žrtve nasilja ćute, jer ne žele da izazovu talase osude, podsmeha i nepoverenja. Naše društvo nije sveti sud i žrtva ne sme osećati obavezu da mu udovolji svojim izjavama i ponašanjem. Glasni pojedinci moraju ostati upravo to - pojedinci, a njihovo mišljenje o društveno prihvatljivom oblačenju i ponašanju ne sme biti kriterujum za identifikovanje krivice u ovakvim zločinima. Ukoliko žrtva ne deli tvoje stavove i načine razmišljanja, to ti ne daje pravo da donosiš presude o istinitosti izjava i relevantnosti dokaza. 

Licemerje društva i više je nego očigledno kada se radi o slučaju Milene Radulović, koja je od heroine olako postala žrtva internet nasilja, a povod za ove osude bila je njena podrška filmskom osvarenju Quo vadis Aida? rediteljke Jasmile Žbanić. Milena je morala da se suoči sa lavinom uvreda i osuda koje govore o tome kako je prokockala podršku javnosti iskazujući svoje nepopularno mišljenje, a koja je i dalje u sudskom postupku protiv Aleksića.

Dok ne naučimo napamet

Svaki se put, naivno ponadam da će odvažni primeri ženskog herojstva doprineti buđenju svesti i demistifikaciji položaja žrtve nasilja. Ali avaj, novi slučajevi hrabrih žena sa sobom donose površna i primitivna pitanja: Odakle se sada ova javlja, poželela se malo slave? Ispadna da su u našem društvu svi silovatelji? On je uspešna ličnost u svom poslu, žele da mu ukaljaju ugled.

Sve dok postoje osobe uverene u ispravnost ovakvih komentara, voljna sam da ponavljam sledeće činjenice dok ne postignemo većinsku saglasnost:

Nikada karakter ili način odevanja žrtve ne sme biti razlog za zločin. Silovatelji nisu samo primitivni prostaci, nego i cenjena elita našeg društva. Trauma izazvana seksualnim nasiljem je bolno iskustvo koje je veće od našeg poimanja nasilja. Žrtve nasilja ulažu velike emotivne napore da nastave svoj život jer ih osećaj krivice, straha i ljutnje konstatno opterećuje i često ih onesposobljava za buduću intimizaciju odnosa. Poremećeno mentalno zdravlje parališe, a komentari bliskih ili nepoznatih osoba koji preispitivaju istinitost tvrdnji vraćaju žrtvu u začarani krug ponovnog preispitivanja. 

Seksualno i svako drugo nasilje može se prijaviti bilo kojoj policijskoj stanici na broj 192Psihičku, pravnu i lekarsku pomoć žrtve mogu zatražiti i pozivima na: SOS linije za žrtve nasilja - 0800 222 003 SOS telefona Autonomnog ženskog centra - 0800 100 007 SOS telefona Centra za podršku ženama - Jedinstveni SOS telefon za Vojvodinu - 0800 101010.

011/2682-522 - Institut za sudsku medicinu - pregled, potvrda o telesnim povredama

Svaka Danijela, Milena i Iva širom sveta treba da zna da je seksualno nasilje zločin, a dužnost društva je da na zločin reaguje. U borbi protiv fizičkog, verbalnog, seksualnog, digitalnog, ekonomskog, kao i svih drugih oblika nasilja, važno je da na samom početku naši roditelji, braća, sestre, drugari, svi muškarci i žene ovog sveta, postave jedno nedvosmisleno pitanje: Imaš li ti pojma ko smo mi? 

#nisisama

 

Autorka: Jelena Dadić

Najnovije