Kako nas je pogodila vest o tome da je nastavnik glume Miroslav Mika Aleksić seksualno uznemiravao učenice koje su pohađale njegovu školu glume, kroz koju je prošlo više od 3.000 dece? Glumica Milena Radulović, zajedno sa još nekoliko devojaka, prijavila je Aleksića za silovanje i seksualno uznemiravanje, a kako vreme prolazi i druge devojke su se odvažile da podele svoje traume.
Upravo te traume ostavljaju večan trag i strahove kod svih žrtava bilo kog oblika nasilja, a seksualno nasilje je dodatno stigmatizovano. Takve rane ne zacele sa godinama, promenom posla ili preseljenjem. One su tu, kao stalni podsetnik na ono što se desilo i ono za šta često žrtve krive sebe, a nekada im i samo društvo to indirektno govori. Sa tim u vezi postavlja se pitanje - da li možemo u potpunosti razumeti kroz šta prolaze žrtve nasilja i zašto nikada, ali apsolutno nikada nemamo pravo da izgovorimo rečenice: da sam na njenom mestu, šta je čekala do sada, nešto tu nije u redu?
Milena Radulović je heroina čiji će podvig, nadamo se, ohrabriti sve žene koje trpe ili su ranije bile žrtve nasilja, da prijave svako nasilje - psihičko, fizičko, seksualno, vršnjačko. Kult koji je Mika Aleksić gradio oko sebe davao je obučene mlade ljude spremne za veliku borbu ostvarivanja svojih snova, ali istovremeno istraumirane ljude koji su stekli pogrešnu percepciju o tome kako treba da izgleda jedan obrazovni i vaspitni proces. Aleksić se predstavljao kao moćna, bezgrešna i pobožna figura koja je imala moć da sudi o pravim i pogrešnim izborima, na samo njemu dozvoljene načine. Njegov autoritet i sud se nikada nije dovodio u pitanje što je karakteristika patrijarhalnog društva. Ovaj slučaj nam govori da su nasilnici i ugledni muškarci, poštovani i cenjeni, oni koji zloupotrebljavaju svoj položaj i pozicije moći u odnosu na žene.
Mnogi roditelji, koji su svojoj deci mogli da priušte školovanje u ovoj prestižnoj školi glume, novac su odvajali u nadi da je ova škola samo korak ka ostvarenju dečijih želja i ambicija, dok je Aleksić smatrao da decu ne treba tretirati kao decu već kao odrasle ljude nad kojima on ima potpunu kontrolu. Roditelji su izostavljeni iz celog procesa, a deca ostavljena na prevaspitavanje uz pomoć Mikinog autoriteta. Mučni dani u školi, periodično su prošarani ponekom pohvalom ili dobrim raspoloženjem nastavnika. Deca su kretala u školu, moleći se da ne budu na Mikinoj tapeti uvreda i ponižavanja. Ova vrsta tretmana i vaspitnih metoda, nije svojstvena samo umetničkom svetu, već je, naprotiv, deo svakodnevnice mnogih školskih, porodičnih i radnih sistema. Na svakom koraku možemo naići na diskriminaciju i nasilje. Pogrešne vaspitne metode, čak i kada ne kulminiraju upotrebom nasilja, ostavljaju traume kod dece koja se potom nose sa dubokim osećajem niže vrednosti. Važno je da shvatimo da će se u društvu uvek naći pojedinci koji odgovornost prebacuju na žrtve i obesmišljavaju borbu protiv svih vidova nasilja. Bitno je da ovo primitivno seksističko mišljenje ostane upravo to - mišljenje pojedinaca kojima ne smemo davati dodatnog medijskog prostora, jer sloboda govora ne podrazumeva širenje mržnje i podsmevanje žrtvama nasilja. Pored toga važno je reagovati na takve izjave i menjati svest o važnosti ovih tema.
Nikada suknja, ponašanje, boja kose ili karmina neće niti jesu razlog za seksualno nasilje, uvek je to isključivo nasilnik! Važno je da znamo da su emocije posle preživljenog seksualnog nasilja normalna reakcija na nenormalni događaj – seksualno nasilje.
Preplavljeni smo tekstovima, intervjuima, porukama podrške i iskaza poznatih i uglednih ljudi iz raznih sfera društva, prema Mileni i devojkama. Ova masovna podrška govori u prilog tome da ipak postoji empatična većina društva koja ne žmuri na nasilje, a žrtvama koje su se odvažile da progovore pruža podršku i solidarnost da hrabro nastave svoju borbu.
Ipak, dodatno je problematično što se mnogi glumci i glumice javljaju sa porukama da su im i te kako bile poznate ove pedagoške metode koje su kulminirale silovanjem maloletnica u privatnoj kancelariji. Kod mnogih kolega i koleginica postoji veliko saosećanje sa žrtvama nasilja, ali ne postoji šok i iznenađenost. Postoje komentari da su mnogi od njih znali ili sumnjali šta se dešava nakon čitanja molitve i časova glume, postojala su naslućivanja, ali nije postojala reakcija. Da razjasnimo odmah, ovde se ne radi o prebacivanju krivice na žrtve nasilja ili njihove bližnje, već o tome da bi se verovatno, neke stvari predupredile, da su nemi posmatrači sa strane odlučili da više ne budu nemi.
U situacijama kada ste svedok/inja nasilja, čak i kada samo slutite da se to nasilje dešava, postoje šuškanja, ali ne i dokazi, prijavite ga! Potrebno je da se svaki oblik nasilja demistifikuje i da budete jednako glasni kada se nasilje dešava u svim sferama društva, kao i u komšijskom dvorištu. Ne opravdavajte zločin i ne žmurite na nasilje.
Veliko hvala Mileni i drugim hrabrim devojkama što su odlučile da sa nama podele svoju priču i svoju bol. Vi ste uzor i zvezda vodilja svim devojkama i dečacima koji sa sobom nose ovakvo breme. Vi ste heroine i vi #nistesame.
Zato, svaki put kada ti se učini da nije deo tvog posla da se mešaš u neki nasilnički odnos shvati da je dužnost svakog od nas da ne žmuri na nasilje - prijavi seksualno nasilje policiji na broj 192, a za pregled i potvrdu o telesnim potvrdama možete pozvati Institut za sudsku medicinu na 011/2682-522. Za tačne i precizne informacije o tome kako najbolje podržati žene koje su preživele nasilje kliknite OVDE.
Autorka: Jelena Dadić
Fotografija preuzeta odavde.