Otkrij arhiva

Mingl intervju: Poeziju nećeš naći nigde, ako je prvo ne nađeš u sebi

Mingl intervju: Poeziju nećeš naći nigde, ako je prvo ne nađeš u sebi

Dvadesettrogodišnji Kosta Kosovac nedavno je osvojio nagradu za najmlađeg finalistu na Festivalu poezije mladih u Vrbasu. Za poeziju je počeo da se zanima pre pet godina. Studira Pravni fakultet, ali kako kaže, taj jezik je izrazito antipoetičan. Razgovarali smo sa njim o empatiji, samoći, maternjem jeziku i suzama.


Tvoje pesme često imaju melanholičnu notu. Dragan Kolundžija, pisac koji je preminuo ove godine, savetuje ti u recenziji da inspiraciju potražiš u veselim prostorima radosti. Šta misliš o tome?

Meša Selimović govorio je da niko nikada nije nekoga naučio kako treba da piše. Savet je dobrodošao, ali poezija prebiva u nama. Smatram da moja poezija nije pesimistična, jer je životna. Ima jedan polet, ali je skriven.

Kolundžija je pročitao moje pesme. Sedeli smo na njegovoj terasi. Pitao me je da li može jednu pesmu da pocepa. Možda deluje uvredljivo, ali nisam to na taj način shvatao. Pesma se zvala Pesnikovo samoubistvo. Kolundžija se dobro sećao nekih pesnika koji su izvršili taj čin, kao na primer Branko Miljković. Dozvolio sam mu da to uradi, jer sam shvatio da će cepanjem te pesme on simbolično učiniti da život pobedi smrt. Preporučio mi je da uvek gledam vedriju stranu ulice i vedriju stranu života.

Kažeš da nemaš uzore u klasičnom smislu reči, već pesnike čiju poetiku smatraš za blisku sopstvenom senzibilitetu. Šta pod tim podrazumevaš?

Pesnici koji su mi bliski po tom pitanju su Dobriša Cesarić, Stevan Ričković, Tin Ujević u prvom redu. Njihovi stihovi me dirnu i divim se duhu koji je takve reči uspeo da iznedri. Međutim, važno je da svaki autor nađe svoj izraz i sopstveni stil. Pokušao sam da se oslobodim tih iskustava koja sam stekao čitajući druge pesnike, jer poeziju nećeš naći nigde, ako je prvo ne nađeš u sebi.

Koje savremene pesnike bi preporučio drugima?

Ima veoma talentovanih mladih pesnika. Nisu brojni, ali ih ima. Istakao bih: Radmilu Petrović, Dragana Markovića, Vladanu Perlić, Vitomirku Trebovac i druge.

Student si Pravnog fakulteta u Beogradu. U jednoj pesmi kažeš da pravnici ništa ne znaju o tvom pravu. Kakvo je tvoje pravo?

To nije ono šta se uči na fakultetu. Pravnički jezik je duboko antipoetičan. Tu su formulacije koje moraju da budu kristalno jasne. Za to naravno postoje praktični razlozi.

Kada sam upisivao fakultet, ja zapravo nisam znao šta tačno želim. Ima jedna izreka: Ko ne zna šta će da upiše, upiše pravo. Vodio sam se logikom da tu ima istorije i da je to mesto gde ću steći široku osnovu koju ću moći da nadogradim.

U objavi na stranici Kosta Kosovac Poezija napisao si: Površina je za mene bila maternji jezik, površina je uvek maternji jezik. Sve drugo su plave dubine i beskrajno dno. Zašto je za tebe maternji jezik važan?

Taj post odnosio se na jednu situaciju kada sam pričao na engleskom malo duži period. Osetio sam kao da mi ponestaje vazduha, kao da se davim. Zapravo su mi falile reči. Samo maternji jezik pruža nam priliku da se izrazimo u potpunosti. Kada bih morao da živim u inostranstvu, ne bi mi toliko nedostajale građevine i ljudi koliko bi mi nedostajao jezik. Matija Bećković na jednom mestu kaže da su pesnici sinovi svog jezika.

Imao si prilike da se upoznaš sa Matijom Bećkovićem. Kakvi su utisci u vezi sa tim susretom?

Kada smo se sreli, to je bilo nekako usputno. Rekao sam mu da mi je čast što sam upoznao takvog pesnika. Međutim, kasnije sam mu poslao mejl sa nekoliko mojih pesama. Njegov odgovor je glasio: Kosta Kosovče, pesnik si! To je za mene veliko priznanje.

Pomenuo si u jednom intervju da nisi preterano društven i da pesnike smatraš krajnjim individualcima. Šarl Bodler u pesmi Albatros kaže da je pesnik na tlu sputan i zemlji nevičan/ Divovska mu krila smetaju da kroči. Ova pesma je himna mnogih pesnika, kako je ti doživljavaš?

Ta krila, koja predstavljaju duh i pesničku rasejanost, ne daju da se spustiš na zemlju i shvatiš da neke stvari moraju da se urade na određeni način. Čini mi se da ljudi koji su s jedne strane izuzetno nadareni, sa druge strane ne znaju da urade neke banalne stvari i naizgled jednostavne poslove. Možda je u neku ruku preterivanje, ali ko ima talenta za pesmu, nema talenta za život. Društvo to može da razume, ali ako duže poznaje pesnika. Često velikani naiđu na nerazumevanje.

Živiš u Beogradu od rođenja. U pesmi Grad bavio si se otuđenjem. Jedan stih glasi:  Što je veći grad, to si više sam. Zašto misliš da je tako?

Na selu postoji prisnost među ljudima. Bar jednom dnevno ti neko dođe u kuću. Kapija je uvek otključana. U gradu si u svom betonskom boksu. Komšije ti najčešće ne govore dobar dan. Paradoks je da se veći broj veza uspostavi tamo gde je broj ljudi mnogo manji, ali je tako.

Da li si razmišljao o tome da objaviš zbirku pesama?

Voleo bih da objavim knjigu u kojoj bih objedinio moje pesme. Odneo sam rukopise uredniku jedne ugledne izdavačke kuće. On me je lepo dočekao. Bila bi mi velika čast da moju prvu knjigu objavi taj izdavač. Trenutno čekam odgovor pa ćemo videti.

Imaš li u glavi potencijalni naslov tvoje prve zbirke?

Ne znam koji bi bio naslov. Mene naslovi muče. Njih pišem na kraju kad već napišem pesmu. Tada izgubim onaj početni zalet i nadahnuće. Nisam siguran kako bi se zvala zbirka. Jedna od opcija je Krvna azbuka. Tako se ranije zvala stranica na kojoj objavljujem pesme.

Zašto baš Krvna azbuka?

U Bibliji postoji jedan deo koji govori o tome da je čovekova duša u krvi. Parafraziraću i jednog pesnika koji kaže kako je on samo mrlja krvi koja govori. Krv je zapravo naša duša i neki način izražavanja. Kad kažemo nekome da smo ista krv, to ima jednu snagu koja nas povezuje. Sve reči i sve pesme potiču iz srži mog bića, iz dubine mene, iz moje krvi.

U Bezbrižnij pesmi kažeš: Družim se samo sa decom i starcima.  Zašto si spojio detinjstvo i starost? Šta ih povezuje?

Starci i deca nisu opterećeni vremenom. Oni ne žure. Nisu opterećeni obavezama i kodeksima. Nisu opterećeni brigom za egzistenciju. Kod starijih ljudi uočavao sam beskrajno razumevanje, dobrotu i naivnost koja je i deci svojstvena. Još jedna sličnost među decom i starcima je što su laki na suzi.

Ipak, ne poistovećujem starce sa decom. Ljudi u godinama su, da tako kažem, uprljani životom. Imaju predrasude i neretko su ostrašćeni pa prave pogrešne izbore. Starost ne podrazumeva uvek mudrost. Treba praviti razliku.

Kažeš da su deca i starci laki na suzi. Da li su suze dobre?

Vladeta Jerotić pričao je kako je video u manastiru veoma tužnog monaha. Pitao je starešinu manastira: Zašto ti je ovaj monah tako tužan? Odgovor je glasio: Nije plakao dve godine. To znači da je držao u sebi dugo lošu energiju. Suze su lek i kroz njih se oslobodimo napetosti.

Međutim, suze se često koriste kao sredstvo manipulacije. Tome se protivim. Suze povezujem sa iskrenom emocijom. Ne bi me bilo sramota da zaplačem ni pred 100 ljudi, ako je to ono šta u tom trenutku osećam. Ne treba se stideti emocija, a pesnici su po prirodi veoma osetljivi i zaneseni.

 

Nadamo se da si uživao/la čitajući ovaj razgovor, a Kostinu poeziju možeš pratiti ovde

Intervju radila: Jelena Čolović

Najnovije