Devetnaestogodišnji Meti Kamberi iz Niša nedavno je objavio autobiografski roman Grad bola. Tokom detinjstva bio je prinuđen da prosi i krade. Deo života proveo je u hraniteljskoj porodici, ali i to je bilo bolno iskustvo. Sedam godina živeo je u domu za nezbrinutu decu. Potresnu životnu priču preneo je na stranice knjige koja čitaoce ne ostavlja ravnodušnima. Kako kaže, imena likova su izmišljena, ali su događaji stvarni. Iskustvo stečeno na betonu u spoju sa čitanjem knjiga, izgradilo ga je, ističe Kamberi. Sa Metijem je na ovu temu razgovarala dopisnica Mingla, Jelena Čolović.
Da li si na početku stvaralačkog procesa odlučio da će se knjiga zvati Grad bola ili je to na kraju postao njen naziv? Zašto baš Grad bola?
Naslov je sam došao, ali ne na početku. Razmišljao sam između nekoliko opcija. Jedna od njih je bila Dom za nezabrinute vaspitače. Dok sam pisao knjigu bio sam veoma usredsređen na to i čak sam sanjao naslove. Na kraju je moja knjiga ponela naziv Grad bola. To je najupečatljiviji naziv, a taj grad u kome sam živeo i jeste za mene bio grad bola.
Pisao si knjigu osam meseci. Kako je tekao sam proces pisanja? Pred kakvim izazovima si se nalazio?
Danju sam radio na gradilištu, a noću sam pisao. Kuća u kojoj živim je stara i trošna. Krov prokišnjava. Međutim, namerno sam se vratio u tu kuću gde sam bio kao dete. Taj prostor je pun nesreće i tuge, ali želeo sam da se podsetim svega. Gorčinu života pretvorio sam u reči.
Nisam imao ni laptop. Snalazio sam se. Išao sam kod ljudi koji su imali kompjuter pa bih tamo sedeo i pisao. Malo sam spavao u tom periodu, a mnogo radio i razmišljao. Stizao me je umor. Pucali su mi kapilari zbog toga. Mislio sam da sa mnom nešto nije u redu, ali uspeo sam. Napisao sam ovu knjigu. Mnogo toga sam morao da se odreknem da bih uspeo.
Sa 12 godina nisi znao da čitaš ni pišeš. Sa 19 godina si objavio prvi roman. Koji momenat je bio ključan za tvoje buđenje?
Iako imam samo devetnaest godina, ja imam dva života. Postao sam novi Meti kada sam uvideo šta sve mogu. Ambicija je ključna. Mislim da nisam uspešan, ali da sam na dobrom putu. Penjem se stepenik po stepenik.
Kada sam otkrio svet knjiga, ja sam se ponovo rodio. Zapravo sam tada počeo da shvatam život i svet oko sebe. Počeo sam da čitam i upoznao se sa knjigom Mali princ, zatim Starac i more. Čitao sam Hesea i Remarka. Postoji knjiga koja se zove Buđenje. Veoma je zanimljiva, a njena poruka je univerzalna. To delo vodi ka prosvetljenju, jer neki ljudi spavaju i kad su budni. Jedan deo odnosi se na razgovor ribice i kita. Sirota ribica pita kita gde je okean, a ona je sve vreme u okeanu. Ta ribica je izgubljena, baš kao i mnogi ljudi danas.
Period puberteta i adolescencije je veoma važan za psihički i fizički razvoj svakog pojedinca. Koje su po tvom mišljenju ključne stvari na koje treba da se obrati pažnja tokom tih godina?
Bitno je da tokom puberteta roditelji budu tu za svoje dete. Tad smo svi osetljivi, formiramo svoju ličnost. Roditelji treba da brinu, a ne da prepuste dete ulici. Otac i majka su tu da pruže ljubav, pažnju i razumeju potrebe svog deteta. Žalosno je to da roditelji često uopšte ne poznaju svoju decu. Ja nisam imao roditelje, ali sam dobio nešto drugo. Bog mi nije dao srećno detinjstvo, ali mi je dao snagu. Osim toga, ja sam uvek bio slobodan. Niko me nije ograničavao i sputavao, a ja sam tu slobodu počeo da koristim na pravi način. Počeo sam da razmišljam i gradim sebe. Ono šta sam preživeo, pretočio sam u knjigu. Mislim da je moja knjiga dobar priručnik za sve koji se bave decom, ali i poučno štivo za decu. Mislim da se period puberteta završava kad dečak stasa i postane pametni mangup.
Šta podrazumevaš pod pametnim mangupom?
Mislim da treba da bude dobar đak, zanimljiv i pristupačan, šarmantan, a ne nasilan, da ne dira tuđe, a da brani svoje. Mangup se ne postaje pomoću odeće i novca, to je stvar karaktera.
U jednom intervjuu rekao si da si kao dečak prosio i krao. Kako sada gledaš na to?
Kad sam bio mali, ja nisam to razumeo. Bio sam prinuđen da to radim, ali nisam video u tome nešto loše. Bilo mi je sasvim prihvatljivo da prosim. Ipak, kad odrasteš i vidiš da si zdrav i imaš i ruke i noge, shvatiš da tako ne treba. Čovek mora da radi. Meni je neprirodno da lenjstvujem i izležavam se. Dan mi je ispunjen i radoholičar sam. Stalno negde žurim.
Radio sam različite poslove: kopao sam, brao višnje i maline, brao duvan. Ipak, ja mislim da je najteži posao misliti. Ali hajde da svi više mislimo. Lakše je kopati, nego istinski razmišljati. Zato se ljudi uljujkaju i prepuste nekom poslu, pa počnu da živeo kao ona ribica koja se pita gde je okean.
Nemaš lepe uspomene na osnovnu školu. Nisi voleo tamo da ideš i imao si loše ocene, ali se to u srednjoj školi promenilo. Kažeš da osećaš da imaš rupe u znanju iz tih razloga. U kojim oblastima najčešće osećaš taj nedostatak?
U osnovnoj školi imao sam problem da se ukopim, pa sam pet škola promenio. U srednjoj školi sam bio odličan učenik. Završio sam smer za modnog krojača, ali mene to ne zanima. Gimnazija bi bila prava stvar za mene, samo sam to kasno shvatio. Ipak, zbog turbulentnog osnovnog obrazovanja imam rupe u znanju. To najviše osećam u oblastima kao što su matematika, hemija, fizika, ali sam zato u književnosti veoma dobar.
Sedam godina si živeo u domu. Koje je najvrednije znanje koje si sa tog mesta poneo?
U domu sam shvatio da nisam sam. Tamo sam delio sudbinu sa drugima. Naučio sam da čitam i pišem. Počeo sam da upoznajem sebe. Naučio sam da u svakom čoveku postoji nešto dobro, neka nit koju treba naći. Nekim ljudima ipak moraš da pokažeš zube, to sam tamo naučio. Ne razumeju svi lepu reč. Tumače to kao slabost. Moraš da pokažeš zube, ali nikad ne diraj slabije. Nije bilo lepo ni lako. Nije to bilo srećno detinjstvo ni srećan život, ali nisam odustao. Da sam poklekao, ne bih bio tu gde sam danas.
Voleo bi da budeš socijalni radnik. Zašto?
Mislim da bih bio dobar u tome. Uvek bih na umu imao ono šta sam proživeo i mogao bih da razumem decu. Tokom života u domu susreo sam se sa vaspitačima koji nisu za taj posao. Ne volim kad mi neko naređuje. Velika je razlika između autoriteta i autoritarnosti. U redu je da me neko zbog nečega opomene i objasni mi zašto grešim, ali nisam često nailazio na to. Oni hladnoću nazivaju profesionalnošću. Na fakultetu ćeš naučiti terminolgiju, ali pravi vaspitač i onaj ko se bavi decom mora da ima srce. Ta osoba treba da bude stroga, ali pravedna. Razgovor je ključan, a ne vika i bes. Sećam se da je meni bilo dovoljno da vaspitačicu Emiliju samo pogledam i da se razumemo. Prošao sam kroz taj svet i zato mislim da ću moći da razumem deci i da im pružim ono što im je potrebno.
Postoji sajt preko kog knjiga može da se naruči, a ti lično napišeš posvetu i pošalješ poštom autobiografiju. Šta obično napišeš u posveti?
Ljudi mogu da naruče knjigu preko mog sajta metikamberi.com ili Instagrama. Ne poznajem te ljude, ali najčešće je posveta neki citat i moj potpis. Veliki broj njih mi se često javi nakon čitanja. Do sada su reakcije bile pozitivne. Mnogi ostanu bez teksta kad pročitaju Grad bola. Pošalju mi poruku i napišu utiske. Uvek se radujem da to pročitam.
U kojoj meri ti se život promenio od momenta objavljivanja knjige do danas?
Prodat je prvi tiraž, ali autor ne zaradi od prvih knjiga mnogo. Sada je odštampan drugi tiraž. Moja želja je da od prodaje knjiga sakupim novac za školovanje. Planiram da upišem ove godine Filozofski fakultet u Nišu. Ne mogu da živim u ovoj kući gde sam sad. Veoma su loši uslovi, zato mi je neophodno da imam mir i iznajmim stan gde ću moći da učim i organizujem svoj život na najbolji način. Nadam se da ću od prodaje knjiga to uspeti, a ako još neko želi da mi pomogne, ja ću to prihvatiti uz veliku zahvalnost.
Planiram da napišem nastavak romana tokom zime. Sada ću se fokusirati na upis fakulteta i promocije koje su zakazane. U Beogradu ću biti 25. juna, a u Novom Sadu 28. avgusta. Planiram i u Nišu da organizujem takav događaj. Voleo bih da što više ljudi dođe, da pričamo o knjizi, da razmene impresije, da se družimo. Trenutno pregovaram oko toga da se o ovoj priči snimi dokumentarac. Mnogo je planova, ali moj cilj je jasan i neću dozvoliti da me išta poremeti.
Autorka: Jelena Čolović
Mentorka: Milana Veljko