Koronavirus nas je sve zatekao nespremne, neke manje, neke više, ali sve su prilike - ekonomiju najviše. Ljudi se plaše u fazama: prvo za zdravlje, onda za posao, pa opet za zdravlje i tako u krug. U oblačićima iznad naših glava boldovano stoji pitanje: Šta će biti posle? Istina je da ono, bez pardona, treba da glasi: Šta će biti sad?
U poslednjih par nedelja nižu se vesti o različitim spornim situacijama širom sveta u kojima se trenutno nalaze radnici. Ono što je svim ovim slučajevima zajedničko jeste da nas ostavljaju bez konkretnog, uobličenog i jasnog odgovora na pitanje: koja su prava radnika tokom trajanja situacije sa virusom COVID - 19? Na zakonodavnom planu Srbije još jednom se iskristalisalo koliko toga nije regulisano, a moralo bi da bude. U suprotnom dolazi do kolizije, rupa i neusklađenosti zakona sa realnošću. Kao primer se može navesti preporuka države da majke dece do 12 godina starosti ostanu kod kuće, iako sam Zakon o radu ne prepoznaje odsustvo sa rada radi nege zdravog deteta.
Ni u drugim zemljama situacija nije idealna. Jedna od najaktuelnijih priča koja je stigla iz Španije jeste ona o fudbalskom klubu Barselona, čiji su igrači odbijali da pristanu na umanjenje plate u visini od 70 odsto. Međutim, nedavno je osvanula vest kako su fudbaleri od starta podržavali tu ideju, samo je bilo potrebno vreme da se dogovori način na koji će se ona sprovesti. Čudno - izgleda kao da Barselona samo nije želela da na nju bude zalepljena etiketa nejedinstva i odsustva timskog duha, pa je bilo dodatno potrebno ukrasiti navodni pristanak igrača još jednom informacijom – da će se oni potruditi da ostali zaposleni u klubu i dalje primaju 100 odsto zarade. Ovom klubu, kao i svim drugim poslodavcima u državi Španiji, na raspolaganju stoji ERTE – pravo poslodavca da privremeno suspenduje ugovor o radu, bez saglasnosti zaposlenog, pri čemu se shodno smanjenju broja radnih sati može smanjiti i zarada, a u pojedinim slučajevima – ona se ne isplaćuje uopšte. Dakle, klubu pristanak nije trebao da bi primanja bila umanjena. Trebao mu je zbog nečeg drugog.
S druge strane, Sjedinjene Američke Države se verovatno ne sećaju poslednjeg puta kada su u ovolikoj meri morale da žrtvuju ekonomiju zarad bilo kog drugog opšteg dobra.
Kompanija Everlane osnovana je 2010. godine s ciljem prodaje odeće uz edukaciju kupaca o svojim fabrikama, postupku proizvodnje, formiranju cena i položaju zaposlenih. Kompanija je 2018. saopštila da će prestati da koristi virgin plastic (plastiku koja je proizvedena po prvi put, dakle nije reciklirana) do 2021. godine u pakovanju robe i u proizvodnji odeće napravljene od sintetičkih vlakana. Iste godine, Everlane je izbacio ReNew, odevnu liniju proizvedenu od recikliranih plastičnih flaša. Dakle, temelj ovog brenda je transparentnost, kao i briga za zaposlene i životnu sredinu. To su osnovne karakteristike po kojima je prepoznatljiv na tržištu i osnovni razlozi zbog kojih je osvojio ne samo novčanike svojih potrošača, već i njihovu istinsku naklonost.
U decembru 2019. godine, grupa zaposlenih u ovoj kompaniji otpočela je rad na formiranju sindikata. Oni su u martu 2020. tražili da sindikat bude formalno priznat od strane poslodavca. Međutim, krajem marta, na zvaničnom tviter nalogu sindikata objavljeno je da je skoro svaki član njihove grupe upravo otpušten, i da se određeni broj preostalih zaposlenih obučava kako bi mogli da ih zamene. Everlane je, sveukupno, otpustio 222 ljudi (nisu svi bili članovi sindikata), uz objašnjenje da su to morali da učine zbog teške situacije koja je po kompaniju nastupila širenjem virusa. Ovaj gest, ukoliko je zaista učinjen iz navedenih razloga, sam po sebi ne bi izazvao toliku eksploziju. Međutim, prema navodima zaposlenih, poslodavac im je nekoliko dana ranije tvrdio da je sa firmom sve u redu i da nemaju od čega da strepe. S druge strane, uverljivost koraka ka transparentnom biznisu dovedena je u pitanje i zbog još jedne činjenice – vest su javnosti prvo saopštili zaposleni, a ne sama kompanija. Mnogi, uključujući i Bernija Sandersa, zamerili su poznatom brendu nešto drugo – činjenicu da su zaposleni bili otpušteni neposredno nakon što su zahtevali priznanje sindikata. Istina, formiranje unije radnika, pogotovo tokom ovakve krize, nije baš nešto o čemu firme sanjaju. U ovakvim okolnostima radna prava se često zaobilaze iz potrebe da se zaštiti privredni subjekat, a samim tim i privreda, a ovo zaobilaženje postaje teže ukoliko postoji sindikat.
Društvene mreže Everlane-a su poslednjih dana doslovno zatrpane komentarima u kojima ljudi traže objašnjenje za novonastalu situaciju. Šta će se dogoditi sa brendom u koji smo baš jako verovali? Da li će se raditi na rebrandingu, da li će se promeniti ciljna grupa, jer više neće moći da se pridobiju oni koji previše veruju u sada poljuljane vrednosti?
Za to vreme, na drugoj strani Amerike, radnici istočne obale biju svoje bitke. Zaposleni Amazon-a pre nekoliko dana su napustili poslovni objekat ove kompanije u Njujorku i stupili u štrajk, zahtevajući viši stepen zaštite na radu i veće plate zbog opasnosti kojoj se izlažu. Ističu da se u zgradu neće vratiti dok ne bude sanirana. Kako prenosi The Guardian, Amazon tvrdi da je preduzeo ekstremne mere kako bi se postigla bezbednost svih zaposlenih, a jedna od nadležnih je dodala da kompanija dozvoljava neograničen neplaćeni odmor za zaposlene koji se osećaju nelagodno usled izbijanja pandemije. Upotrebiti jedan neozbiljan, ublažen, pomalo i podrugljiv termin nelagodno povodom jednog ovakvog pitanja, pre svega je nepristojno, a onda i totalno besmisleno. Šta znači nelagodno? Širok spektar događaja može kod nas izazvati osećaj nelagodnosti, a svakako da nam šale na naš račun i globalna virusna zaraza ne izazivaju emocije iste vrste i istog intenziteta. Druga stvar, kojom su dodatno banalizovani zahtevi i tvrdnje radnika, jeste upravo to pravo koje stiču u slučaju da se osećaju nelagodno – pravo na neograničen, neplaćeni odmor.
Kakve su, prema propisima, obaveze poslodavaca u SAD tokom trajanja pandemije? Ima ih raznih, naravno, kao i u svim državama, ne možemo da osporimo postojanje neke formalne tendencije da se radnici zaštite. Ali ona često deluje kao upravo to, samo tendencija. Na primer, pomalo je apsurdno da WHD (Wage and Hour Division, federalna kancelarija oformljena u okviru Ministarstva za rad) ohrabruje poslodavce da budu uviđavni i fleksibilni prema radnicima koji se nalaze u karantinu propisanom od strane nadležnih organa. Opet, ne može se ni zaboraviti da je Tramp najavio isplatu novčane pomoći četvoročlanim porodicama, kao i pomoć nezaposlenima na nedeljnom nivou.
Pandemija COVID-19 je velika zdravstvena, društvena, ekonomska i politička kriza. Ako je pogledamo nekim drugim očima, videćemo da ona takođe predstavlja istorijsku šansu za sve velike igrače u ovoj igri koju zovemo kapitalizam: šansu da ojačaju svoj brend. Pandemija će proći, ali vi najveći, koji nam, uzgred, i zadajete najviše problema u našem malom ovozemaljskom raju (paklu) – vi ćete najverovatnije nastaviti da postojite i nakon korone. Koliko će izbornih glasova i kreditnih kartica sutra stići na vašu adresu zavisiće od onoga što činite sad.
Zato činite dobro.
Autorka: Dunja Grubor