Roditelji često prave medveđu uslugu svojoj deci koja imaju neki invaliditet obavljajući određene radnje umesto njih, čime se deca osećaju onesposobljeno i ne razvijaju dalje znanja i veštine, rekla je FoNetu psihoterapeutkinja Andrea Nenadić.

Prema njenim rečima, psihološka podrška osobama sa invaliditetom je dodatno potrebna, jer društvo i kultura imaju dosta uticaja na njih, pa njihova ranjivost zahteva dodatnu podršku.

Najveći problemi mladih sa invaliditetom su izolovanost i osećaj nepripadanja, jer nemaju tehničke mogućnosti da se u potpunosti uključe u društvo, ukazala je Nenadić.

Ističući značaj institucionalne psihološke podrške, ona je predočila da se sada ona najčešće svodi na privatnu praksu.

Nenadić napominje da posebnu podršku iziskuju mladi koji su u toku života stekli neki invaliditet, za razliku od onih koji su već rođeni sa njim

Kako je objasnila, problem je u tome što osoba koja stiče invaliditet u toku života prolazi kroz traumu i mora ponovo da se adaptira.

Naš sistem nije podržavajući u smislu tehničke prilagodljivoseti, pa se u takvoj stuaciji šalje poruka da biti bolestan je velika sramota i stid, ukazala je Nenadić, što doprinosi izolaciji osoba sa invaliditetom.

Potrebno je da se razvije sitemska podrška kroz obrazovanje, zdravsteno i socijalno osiguranje, naglasila je ona i upozorila da "osobe koje nemaju invaliditet često mogu da naškode onima koje ga imaju i to najčešće iz neznanja".

Prema njenom objašnjenju, potrebno je razgovarati sa osobom kojoj je potrebna podrška i pitati je na koji način možemo da joj je pružimo.

Video možeš pogledati na linku.