Uporno slanje neželjenih poruka sa seksualnom konotacijom, fotografisanje seksualnog sadržaja, uz znanje ili bez znanja fotografisane osobe, i deljenje fotografija bez njenog znanja u cilju inkriminacije te osobe; neželjeno dodirivanje u javnom prostoru, neželjeni komentari na račun atraktivnosti fizičkog izgleda od strane profesora, učitelja, kolega, nadređenih... Mnogo je sličnih situacija koje imaju zajednički naziv - seksualno uznemiravanje.

- Seksualno uznemiravanje podrazumeva svaki nepoželjan i nametnut seksualni kontakt, koji rezultuje povredom psiholoških, emotivnih, telesnih granica osobe nad kojom se vrši seksualno uznemiravanje – kaže za Ona.rs Biljana Galić, diplomirani psiholog i volonterka SOS Ženskog centra, i dodaje da edukacija na ovu temu može dati odgovore na pitanja poput: kome prijaviti (u školi, na fakultetu, pa kasnije i policiji), kome se obratiti za podršku i kako se nositi sa svojim osećanjima i mislima?

Takođe, može dati i odgovor našoj okolini kako da se na najoptimalnijij način uključi u podršku, poštuje potrebe osobe koja je iskusila seksualno uznemiravanje i pomogne u prevazilaženju pratećih teškoća i posledica.

Nakon optužbi holivudskog producenta Harvija Vajnstina za seksualno nasilje i nastanka pokreta #MeToo čini se da je tema seksualnog uznemiravanja dobila sasvim druge dimenzije. I u domaćoj javnosti primetne su određene promene.

- Ne mogu da kažem da je znanje o traumi nedostupno širem društvu i da nema značajnih pokušaja da se društvo edukuje i osvesti na ovu temu. Čak mislim da je prošla godina rezultirala značajnim zamahom otvorenih razgovora o traumi, pre svega na društvenim mrežama, kroz pokrete #nisisama, #nisamprijavila i istupe u javnost hrabrih devojaka koje su prijavile seksualno nasilje. Ipak, ne smemo zaboraviti da ova tema nije prolazna i bitno je održavati kontinuiran diskurs – ističe naša sagovornica, koja je i saradnica na projektu NIJE ŠALA - Seksualno nasilje je ozbiljna stvar.

Posebno su značajne reakcije koje mogu nastati kod osobe koja je pretrpela seksualno nasilje. Više je termina koji obuhvataju sve ono što dolazi posle nasilja, a svaki od njih podazumeva različita emocionalna stanja.

- Kada dajemo objašnjenja traume, svakako možemo početi od traumatskog događaja. Dakle, to je događaj koji karakteriše visok nivo pretnje po bezbednost i život neke osobe i prevazilazi uobičajene kapacitete osobe za prevazilaženje negativnih situacija. Trauma i traumatsko iskustvo koriste se kao sinonimi i možemo reći da su krovni termini koji u sebi objedinjuju traumatski događaj, uslove, prateća negativna emocionalna stanja i različite fenomene koje posmatramo uz traumu. Traumatski odgovor se može predstaviti kao jedinstven odgovor organizma na traumatski događaj osobe koja je, u kontekstu teme, preživela seksualno nasilje/uznemiravanje – objašnjava Biljana Galić i dodaje da devojke i žene te događaje mogu da pamte različito, da emotivno reaguju različito, da razvijaju ili ne dodatne psihološke ili zdravstvene poremećaje i da imaju različit tempo oporavka.

U poziciji velike nemoći i patnje

Traumatski uslovi, kako objašnjava naša sagovornica, prerastaju postojeće kapacitete osobe da ih prevaziđe. Drugim rečima, kada uslovi ostavljaju osobu u poziciji velike nemoći i patnje, možemo reći da su traumatski uslovi. A u spremnosti da se da se govori o jednom takvom iskustvu, bilo da je lično iskustvo ili iskustvo nekoga iz okoline, postoje individualne razlike.

- Ako uzmemo u obzir nerazumevanje, stigmu, predrasude koji su čest repertoar reakcija slušalaca i društva generalno, onda možemo sa sigurnošću zaključiti da je potrebna izuzetna mentalna snaga i stabilnost za istup i javno obraćanje. Ipak su to pitanja intime, intenzivnih negativnih osećanja, misli i uverenja, za koje je potreban visok nivo empatije, koji kao društvo, deluje mi da nismo još uvek postigli. Ono što stoji iza jednog istupa i razgovora o traumi jeste dug period podrške osobi koja je to iskusila, period osnaživanja, oporavka i rada na integrisanju takvog iskustva u svoj psihički život. Videli smo takođe, da je međusobna podrška devojaka i žena , kao u slučaju #nisamprijavila pokreta bio jedan snažan pokretač za mnoge javne istupe – kaže psihološkinja Galić.

Kada je reč o uzroku straha žene da progovori o ovoj traumi, naša sagovornica objašnjava da ne možemo dobiti jedan odgovor.

- Često i dugo nakon događaja u kojem je na takav način povređen telesni i psihološki integritet osobe, ona oseća pretnju po sopstvenu bezbednost i bezbednost njenih bliskih ljudi. Sama trauma, kao takva, sužava kapacitete osobe da se nosi sa dodatnom pažnjom i diksusijom, koja može nastati ukoliko progovori. Činioci koji ulivaju dodatan strah, a potiču iz okoline su nerazumevanje, stigma, predrasude sa kojima se susreće osoba koja je doživela traumu seksualnog nasilja. Svaki naredni put kada ona treba da istupi i govori, ukoliko ne doživljava poverenje, sigurnost i razumevanje, za nju može biti retraumatizacija.

Koliko traga trauma ostavlja na organizam u celini, govore i neurobiološke studije o različitom funkcionisanju mozga pri bezbednim uslovima i uslovima koji kreiraju trauma.

- U stanju traume izuzetno je aktivan limbički sistem, koji predstavlja naš emotivni mozak. Veliku aktivnost beleže zone mozga zadužene za alarmiranje organizma na pretnju i reagovanje na emociju straha, u odnosu na zone racionalnog razmišljanja. U situaciji nepodnošljivog straha, dešava se čak i da se prekinu veze emotivnog i racionalnog mozga. Sve u cilju preživljavnja organizma. Memorija traumatskog događaja se mahom pohranjuje u emotivnu memoriju u hipokampusu, koja za razliku od dugoročne memorije ne poznaje prostor, vreme, nije semantička i verbalna, haotična je i pamti uglavnom telesne senzacije, bez vremenske odrednice. Zbog toga je osobi koja je doživela traumu ponekad vrlo teško da se seti i ispriča nekome, jer ni sama ne može jasno rečima da izrazi ono što je telo upamtilo kao telesnu senzaciju – zaključuje naša sagovornica.

Zašto nije prijavila?

U društvu i dalje postoje pitanja poput onih: zašto nije prijavila, zašto se nije borila, zašto nije…

Jedan od razloga za ovakva pitanja je nerazumevanje i nizak stepen edukovanosti društva na temu traume kao posledice seksualnog nasilja i uznemiravanja. Druge, ali povezane razloge, kako ističe psiholog, možemo tražiti u duboko ukorenjenim društvenim stavovima i viđenjima o tome kako izgleda događaj seksualnog uznemiravanja/nasilja, kome se on dešava, ko je počinilac... U vezi sa tim su i tipične greške u mišljenju poput skakanja na zaključak (primer: Kratko je obukla, normalno je da je tako nešto moglo da joj se desi.) ili pogrešne atribucije uzroka događaja - ukoliko je događaj negativan, a odnosi se na nas same, skloni smo da pripišemo uzrok okolnostima, dok ukoliko se odnosi na druge, skloni smo da pripišemo uzrok njihovim osobinama.

Pored mnogih pitanja, najvažnije je podržati osobe sa iskustvom seksualnog uznemiravanja, u svim fazama posle traumatskog događaja.

- Najbolja podrška je ona koja sluša, pokušava da oseti potrebe osobe koja joj se obratila za pomoć i čini ono što je u okviru njenih/njegovih mogućnosti da pomogne. Sasvim je u redu priznati da se i kao podrška osećate neprijatno i da niste sasvim sigurni šta treba da radite, ali da ste spremni da budete tu i da iskomunicirate najbolje što znate. Korisno je svakako ne osuđivati, ne zapitkivati previše, ne deliti trivijalne savete i ne pritiskati osobu da čini nešto za šta u tom momentu nema kapaciteta, poput prijavljivanja ili obraćanja stručnoj podršci.

Kako živeti nakon traumatskog događaja?

Svakodnevica nakon traumatskog događaja, kaže naša sagovorncia, jeste često jedan konfuzan period, ispunjen različitim nezdravim negativnim emocijama poput anksioznosti, izrazite tuge i depresije, samookrivljavanja, nagomilanog besa, a ponekad i potpune emotivne zaravnjenosti. Vrlo često izostaje i pravda za osobu koja je iskusila seksualno uznemiravanje ili nasilje.

- Zaborava nema, ali je moguće u velikoj meri povratiti visok kvalitet života, kroz izuzetno mnogo obrade i rada na traumi. Sam odgovor na pitanje kako živeti je vrlo nezahvalan, ali preporuke za kvalitetniju svakodnevicu mogu biti primenjivanje brige o sebi kroz osvešćivanje i zadovoljenje svojih emotivnih i psiholoških potreba, traženje podrške, da se ne zanemaruje i ne gura pod tepih ovo iskustvo. Ukratko, živeti najbolje što se može u datim okolnostima i slušati svoje potrebe.