foto: Ivana Cajina (Unsplash), BOŠ
,,Ja verujem da je empatija esencijalna kvaliteta civilizacije.”
– Roger Ebert
U Beogradu su se, u različitim delovima grada, pojavili interesantni bilbordi koji privlače pažnju znatiželjnih pogleda. Prva asocijacija na bilborde Ne brini je asocijacija na nešto lično, nešto što bi prijatelj ostavio prijatelju, roditelj detetu, dete roditelju, devojka momku, momak devojci, dobronamerni poznanik zabrinutom licu. Kako nam je sredstvo za istraživanje skoro uvek pri ruci, čak i kada se ide samo do prodavnice, ulazi se na pretraživač i ispisuje: ne brini bilbord. Nakon par sekundi otvara se i iščitava priča o Juliji Kasteluči, beogradskoj performans umetnici, kao i o cilju njene neverovatne izložbe.
Najpre, sama ideja rasprostranjenosti njene umetnosti po čitavom gradu upućuje na neverovatnu ideju koja je u dosluhu sa porukom koju umetnica želi da pošalje. Dakle, njen rad se mogao ,,spakovati’’ u jedan ograničen prostor za izložbu, kako je inače slučaj, međutim, Kasteluči izlazi iz tih okvira i širi se kao kakva ,,ružičasta epidemija’’ svuda po prestonici Srbije. Zašto ovakav oblik izložbe ima veći učinak? Zato što moja komšinica Javorka ne bi nikada došla do informacije o ovakvoj izložbi, a i kada bi došla, pitanje je da li bi mogla da je poseti. Ovako, izložba je došla kod nje, dok je sin vozio prema Novom Beogradu. Lepota ove izložbe je u tome što nije ograničena lokalitetom, baku Javorku je posetila na Novom Beogradu, a mene u Bulevaru Oslobođenja. Da, ona posećuje nas i podseća nas na ono najbitnije, ono na šta često zaboravimo kako otvorimo oči – da ne brinemo.
Beogradu je potrebna ovakva vrsta intervencije, svim onim bledunjavim i ispraznim licima, zagledanim u bespuće brzine kojom se ispisuje današnja svakodnevnica. I ti i ja, koliko god da se protivimo, nekada postajemo ta sumorna lica.
Kako rekoh, u Bulevaru Oslobođenja, zalepljena čelom za prljavo staklo unutrašnjosti četrdeset osmice... gužva i krkljanac na trotoaru, na ulicama, u prevozu, u meni. Vratila sam se sa mora nekoliko dana ranije, mir je izgleda ostao na plaži, ja sada treba da vodim brigu o milion stvari koje su nestrpljivo čekale da se vratim. Treba napraviti redosled svih tih briga koje moram da brinem, od najbitnije, do one najmanje bitne – eto još jednog posla, eto još jedne brige. No, ne lezi vraže, dok bus plovi po osamsto pedeset i četvrtom toplotnom talasu ovog leta, bode mi oči jedan ogroman beli bilbord sa natpisom: Ana, ne brini. Mislim se: Blago Ani. Na dnu bilborda stoji nebrini.rs, aha, postoji priča. Otključavam telefon i ispisujem. Učitava se, otvara i što bi rekao Brana Petrović: Reči se same rešavaju. Ana ipak mogu biti i ja, ali i prosedi gospodin do mene, srednjoškolac na sedištu pored lepo uglađene gospođe srednjih godina. Ko sve može stati samo u jedno ime od tri slova? Razmišljam o tome da li je neko od prisutnih u prevozu video bilbord, jer, ukoliko jeste, onda smo zajedno u ovome. Prosedi gospodin, srednjoškolac, uglađena gospođa, ostali i ja – pod jednom zvezdom. Stojimo i ne brinemo. Pomišljam na Mikine stihove: Ne pitaj me kako sam saznao šta misliš. Možda sam ponekad bio ti. Možda si ti pomalo bila ja. Možda smo zajedno bili ceo svet.
Autorka: Nevena Branković