foto: Isidora Martać
Knjiga: Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda - Nenad Novak Stefanović
Podnaslov knjige: Klopka za melanholičnog kneza
O ljubavi prema živom biću priča se svakodnevno. Porodica, druga polovina, najbliži rođak, najvoljeniji prijatelj.
Ali gde je onaj momenat kada zavoliš nešto posebnije – nešto što retko ko može da shvati ako nije dodirivao njegove slomljene zidove, uništene grane, posmatrao ga i tmurnog i vedrog, plakao i smejao se, ali u isto vreme ga i mrzeo kada je najteže. Budio se i spavao u njemu kada je trebalo, a vremenom – i jer si želeo.
Beograd – centar svega neki kažu. Mnogi ga opisuju kao najtmurniji, brz i nepodnošljiv, a neko bi ga opisao uz čuvenu repliku iz filma „Duhovi Sarajeva“ (znam, čudno je kada usvojiš rečenicu lepote jednog grada i predstaviš kao potpuno drugi):
- Ti baš voliš ovaj grad...
Jako, ali ima i onih koji ga ne vole. Ali, šta ćeš nisu oni krivi što im Bog nije dao dušu.
I tako jedan Beograd – ima jednu u nizu knjiga – punu istorijskih priča i ljubavi, građevina i tajni koje su sročene u listovima jednog Vodiča koji te još više poveže sa njim.
Ovo neka ti zagolica maštu o jednom Beogradu. Ako pre nikada nisi otvorio „Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda“, ako želiš da osetiš i zavoliš ovaj veliki grad – u narednom periodu biće priča za tebe.
Prva varoška bolnica, danas Muzej medicine
Muzej medicine nalazi se u ulici Džordža Vašingtona broj 19 u Beogradu, a izgrađen je 1868. godine.
Ovaj objekat u celini je oblikovan u stilu romantizma, ali sadrži i druge stilske elemente. Glavna fasada je simetrična, sa vertikalnom podelom izvedenom pomoću plitkih pilastera (nepotpunog stuba) između kojih se nalaze udvojeni prozorski otvori.
„Središnji deo fasade naglašen je centralnim rizalitom, promenjenim ritmom i veličinom otvora kao i prelaskom krovnog venca u trouglasti zabat sa romantičarskom kulicom na vrhu”, opisano je na sajtu Spomenika kulture u Srbiji.
Ostale fasade su skromnije obrade, kao i enterijer, bez dekoracija.
Ovaj objekat izgrađen je na inicijativu kneza Mihaila Obrenovića, kao prva bolnica “varoši i okruga Beograda”.
„Zajedničkim snagama knez i kneginja Julija Hunjadi su izgradili Prvu varošku bolnicu. Pre nego što je bolnica zakrovljena, bolesnici su smeštani po privatnim kućama. Njih dvoje, rešeni da Srbiju uzdignu u red civilizovanih zemalja, poduhvatili su se zamašnog posla u državi siromašne blagajne.” (Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda).
Umesto da dvor svedoči o njihovom braku, svedočila je bolnica. Prema navodima, novac za izgradnju se sporo prikupljao, pa je Hunjadi pomogla osnivanje Odbora beogradskih žena i 1865. u hotelu „Srpska kruna” organizovala dobrotvornu aukciju. Na njen poziv građani u Beogradu odazvali su se u velikom broju.
Podizanje Prve varoške bolnice koštalo je 21.000 dukata. „Arhitekta Jovan Frencl umro je dok se njegovo delo gradilo. Uzor mu je bila Jevrejska bolnica u Berlinu, s tim što je beogradska bila modernija iznutra”, navodi se u Vodiču.
Kneževski par Srbije želeo je da naša zemlja ide u korak sa Evropom, te su radili i na tome da medicina i bolnica napreduju.
Ono što je najveće razočarenje jeste lažna ljubav između ovog para. Knez je saznao da je njegova supruga imala ljubavnika i da žudi za povratkom u Beč. Sve o ovoj “ljubavi” dokumentovano je u dnevniku Mihaila Obrenovića, koji se kasnije, nakon njegove smrti, prenosio na druge bliske prijatelje, verne zaposlene…
Ispod Prve varoške bolnice stvorilo se podzemno jezero jer septička jama nije mogla da primi veliku količinu vode, zbog preterane upotrebe leda. Zgrada je, kako je opisano, „plutala na izumu savremene medicine XIX veka – i na ljudskim fekalijama”.
U ovoj zgradi su danas smešteni Muzej medicine i Srpsko lekarsko društvo.
Mingl dopisnica bila je na terenu….
Ulice Beograda za mene su na samom početku bile „kvantna fizika“ – nisam se snalazila, uvek sam kasnila, bila sam nervozna, često izbegavala da izađem u neki deo ukoliko ga ne poznajem.
Ali onda nas je nešto povezalo. Jutarnja kafa sa pogledom na grad sa 14. sprata uz izlazak sunca. Ustajanja u ranu zoru radi putovanja u drugi grad, koji (za mene) nije imao to nešto što mi je vremenom dao Beograd.
Povezali smo se i htela sam još više da ga upoznam. Ovaj Beograd ima nešto. Njegovi zidovi nešto kriju, njegove stare zgrade nešto imaju – neku priču.
Prvo sam čitala o njemu, šetala kroz njega lutajući ulicama nisam uopšte znala šta gledam, a to mi nije imalo smisla. Onda sam naišla na nešto što je Nenad Novak Stefanović napisao, a nalazilo se u izlogu jedne knjižare u centru. I odlučih se da uzmem da pročitam.
Tada smo krenuli da se povezujemo...
U ulici Džordža Vašingtona, već sa stajališta koje je nedaleko od bolnice nazire se bela zgrada, koja je (s obzirom na zid ograde) očuvana i negovana.
Na ulazu stoji obezbeđenje koje čuva ovaj prostor, a ja sam provirila unutar dvorišta ove bolnice. Dosta zapuštena trava odmah desno s ulaza, izrasla i pala na zemlju usled velikih vrućina, a u toj travi nazire se spomen ploča.
Ispred glavnog ulaza bolnice nalazi se parking za zaposlene, na zgradi je dosta ploča koje obeležavaju određen period i određen istorijski i kulturni značaj.
Poprilično pusto, mada možda zato jer je bilo kasno popodne, nisam zatekla nikoga sem obezbeđenja....
Tu je dakle, nastala ta priča o ovom paru i bolnica koju je inicirao ovaj mladi par.
Tu se desila jedna beogradska priča.
Autorka: Isidora Martać