foto: Pixabay, Brian Merrill
Please just forget about me
Cancel out my name
…
You can keep the memories
Don’t have to be ashamed
-The Rolling Stones, Angry
Ideja je vrlo jednostavna. Ukoliko stvaralac kreativnog sadržaja da društveno neprihvatljivi iskaz ili počini društveno neprihvatljivo delo, društvo prestaje sa konzumacijom kreativnog sadržaja tog umetnika. Tim činom prvenstveno se ograničava njegov komercijalni uspeh. Dok se prestanak konzumacije kreativnog sadržaja podrazumeva u najširem smislu tog pojma - otkazivanje javnih nastupa, uskraćivanje finansiranja projekata, povlačenje sa streaming platformi do čak potpunog ignorisanja, nije jasno definisano šta je to društveno neprihvatljivo. Sama činjenica da se takvo delo ne može jasno definisati jer je neretko samo individualni dojam svakog od nas, dodatno komplikuje sve, jer se radi o kulturološkom fenomenu koji obuhvata društvo kao celinu. I to nije jedini problematični aspekt ove kulture, koja u svojoj suštini nema lošu ideju - da „kazni” pojedince onda kada predstavnici zakona to ne mogu ili ne žele.
Da li se cancel-uje pojedinac koji je sudski osuđen ili i onaj koji je „samo” optužen ali ne i osuđen pred sudom. Na primeru osuđujuće presude Harviju Vajnštajnu za seksulano nasilje, slučaju koji predstavlja presedan u modernoj kulturi, vidi se primer potpunog cancel-a. Dobro, ne baš potpunog kao što će se ispostaviti. On više nije uspešni producent već predator i sasvim je izvesno da će i kraj života dočekati u zatvoru.
Drugi primer slične prirode koji je uzburkao javnost jeste slučaj Vudi Alena, koji je devedesetih godina prošlog veka bio optužen za seksulano zlostavljanje svoje usvojene ćerke. Ipak, sud je presudio u korist optuženog i on je slobodan čovek. Makar u očima zakona. Međutim, nakon emitovanja četvorosatne mini dokumentarne serije 2021. godine u produkciji HBO gde glumica Mia Ferou, njegova bivša žena, i njegova usvojena ćerka svedoče o životu i iskustvu sa njim, Vudi Alen je doživeo jedan od najbrutalnijih cancel-a do sad. On ne može više da skupi novac za snimanja u Sjedinjenim Američkim Država, neki glumci su se odrekli dobijenih honorara za pojavljivanje u njegovim filmovima, a Alenovo učešće na evropskim festivalima izaziva proteste delova publike. Javnost ostaje podeljena, na pojedincu je da presudi.
A šta je sa Miom Farou? Ona neometano snima i zarađuje, iako je, i ovo je samo jedna od problematičnih činjenica, svojevremeno potpisala pismo podrške Romanu Polanskom kada je bio optužen za doslovno isti prestup.
Treća strana „medalje” se može videti kroz slučaj Tila Lindemana. Frontmen nemačkog benda Rammstein je u toku sudskog procesa, u kome je bio optužen za podvođenje i seksualno nasilje nad ženama, rasprodao pet minhenskih stadiona zaredom i neometano nastavio sa turnejom uz više manjih protesta pred početak nekih koncerata. Ili što bi se reklo, cancel-a ni na vidiku.
Da rezimiramo, jedan osuđen i cancel-ovan, jedan optužen i ne osuđen ali cancel-ovan i jedan optužen i ne osuđen i ne cancel-ovan. E sad, probajte sami da odgovorite na gorepostavljeno pitanje.
Na primeru Harvija Vajnštajna vidimo da je potpuni cancel gotovo nemoguć. Gorka ali istinita činjenica jeste da, iako aktivno ne može da bude angažovan na novim projektima, on zarađuje novac svaki put kada se film sa njegovim potpisom iznajmi ili kupi. Reklo bi se da doživljava neku vrstu polu cancel-a. Zanimljiv fenomen, nazvaćemo ga kontra cancel, se desio u slučaju Tila Lindemana, kada su njegovi fanovi organizovali skupove podrške pevaču a neki čak napadali i novinare koji su izveštavali sa, kako su sami novinari nazvali, „kontraverznih” koncerata Rammstein-a. Samo prisustvo ili odsustvo cancel-ovanja govori o tzv. selektivnom cancel-u. Pisci poput Luj-Ferdinanda Selina i Knuta Hamsuna su dobar primer retrospektivnog cancel-a jer su za života otvoreno podržavali režim nacističke Nemačke. Stoga sada možda nije primereno da ih uopšte čitamo ili je možda prošlo dovoljno vremena da bi bilo koga bilo briga.
Ipak, kao što je rečeno u uvodu ovog teksta, sam fenomen nema lošu ideju, stoga isto tako ne bi bilo loše osvrnuti se na, uslovno rečeno, dobre primere kada je društvo odreagovalo na problematične situacije a zakon nije. Francuski luksuzni brend Balenciaga je pre dve godine objavio izuzetno uznemirujuću kampanju za promociju sopstvene garderobe, gde su se u centru kampanje našla maloletna lica uslikana pored simbola pedofilije i naprava za seksualno zadovoljstvo. Brojne javne ličnosti su reagovale i pozvale na cancel, što je u ovom specifičnom slučaju imalo smisla jer oni sa prosečnim mesečnim primanjima inače ne mogu da priušte garderobu ovog brenda. I neko vreme je delovalo da je volja naroda zadovoljena - brend se povukao sa modnih događaja, nisu objavljivali nove kampanje a nakon one problematične usledilo je izvinjenje. Međutim, već od ove godine Balenciaga ponovo učestvuje na modnim događajima i na taj način se suptilno vraća na scenu verovatno punom parom pripremajući neku child-frendly kampanju. Drugi primer je slučaj američkog repera Kanje Vesta, nedavno preimenovanog u Je, koji je nakon antisemitskih i iskaza poput „životi belaca su važni” dobio prekid ugovora prvo od Balenciaga-e (u pokušaju da se operu od sopstvenog skandala?) a na pritisak korisnika društvenih mreža i gigant Adidas je sa njim prekinuo saradnju. Kanje Vest je nedvosmisleno uništio sopstvenu reputaciju ostavljajući iza sebe šačicu fanova.
A da i ovaj društveni fenomen doseže do upitnih granica, vidi se na sledećim primerima. Birtanski rok bend The Rolling Stones su nakon kritike jednog dela javnosti da njihova pesma Brown Sugar „veliča robovlasništvo” odlučili da spornu pesmu prestanu da izvode uživo na koncertima. Apsurd ove kritke je u tome što su Stonsi nastupali i komponovali sa crncima još u vreme kada je crncima bilo zabranjeno da koriste iste klozete kao i belci, stoga je vrlo malo verovatno da bi komponovali numeru u čast jezive prošlosti Sjedinjenih Američkih Država. U reizdanju albuma najvećih hitova rok grupe Queen, hit iz sedamdesetih godina Fat Bottomed Girl se nije našao na ovom reizdanju namenjenom mlađoj populaciji zbog neprimerenog odnosa prema ženama. Odmah se postavilo pitanje od strane korisnika društvenih mreža i fanova ovog benda kako se druge pesme mogu smatrati primerenim i da tom logikom preko 80% pesama grupe Queen bi trebalo biti cancel-ovano.
Samo ako ste proteklih meseci živeli ispod kamena imate izgovor da niste svedočili još jednom brutalnom cancel-u, ovog puta, Dženifer Lopez. Popularna pevačica i glumica trpi izuzetne kritike velikog dela javnosti iz zaista nejasnih razloga. Cancel prema Džej Lo se objašnjava visoko cenom karata za njene koncerte (svako ko iole malo posećuje koncerte zna da izvođači gotovo nemaju nikakav uticaj na cenu karata), ali i njenim očajničkim trudom da sebe predstavi kao ženu iz naroda koja je potekla iz siromašne porodice i napornim radom stekla slavu. Bez obzira što njeni pokušaji poistovećivanja sa „običnim” ljudima deluju neukusno, providno i lažno, bojkot i ismevanje na društvenim mrežama kao i pozivi na cancel, nakon čega joj je propala turneja, nesumnjivo su preterani.
I nakon svega, gde su granice cancel-a? Može se smatrati da bi čitava rok muzika trebalo da bude cancel-ovana zbog propagiranja alkohola i droge ili filmovi i serije koji romantizuju kriminal. Verovatno svaki brend ili umetnik bi trebalo da bude cancel-ovan iz nekog razloga ako se služimo logikom iz prethodnog pasusa. Meastralan prikaz banalnosti koju ova kultura može da dostigne vidi se u filmu Dream Scenario u kome glavni lik biva cancel-ovan jer ga svi ljudi na planeti sanjaju kako ih on zlostavlja.
Stvar je vrlo jednostavna. Ukoliko se ne osećaš dobro da konzumiraš sadržaj umetnika koji se ogrešio o tvoja moralna uverenja - nemoj da konzumiraš. Sasvim je u redu da ne daš svoj novac onome za koga smatraš da je na neki način kompromitovao sebe i svoje stvaralaštvo.
To treba da bude odluka pojedinca, a ne kolektiva.
Autorka: Helena Cvetković