foto: Nevena Branković
Dragi Filipe,
Donosim ti lepe vesti. Ti si, znajući kakva je situacija sa poštom, ipak poslao pismo. Neverovatan si! Ne pamtim kada sam na nekoga ovoliko čekala. No neka si, učiš me strpljenju, i eto, nekako se isplatilo. Toliko se radujem što si u jednom komadu i vidno boljem raspoloženju. Čak si me oslovio blentavom, ne znam ko je pao sa bine, haha. Onomad sam mislila da se nikada neću smejati toj situaciji.
Tvoje pismo me je motivisalo da ponovo razmislim o našoj ideji. Ne, nije ostalo samo na ideji, znam da si to prvo pomislio. Otvorićemo izložbu ovde, i to vrlo uskoro! Prikupila sam 3/4 materijala, već se štampaju. Obezbedili smo sve propratne stvari koje su ti potrebne, veoma je važno da dođeš što pre. I to sa štakom! Pronašla sam divnu galeriju koja je nekada bila nečiji dom. Obnovljena je krajem 19. veka, ali i dalje čuva ruralni izgled, utopljena u visteriji, okružena čempresima, a pogled sa prozora je prava poslastica, redovi vinove loze protežu se do beskonačnosti. Kažu da ova vila donosi sreću, to nam svakako ne bi škodilo. Ne mogu ti opisati koliko se svi raduju našoj izložbi. Kada se pustolovina valovitim brdima završi, vraćamo se u Beograd, otvaramo izložbu i nastavljamo tamo gde smo stali. Ili počinjemo ispočetka?
Petak je, ali ne bilo koji. Danas je Lorenco po prvi put nakon godinu dana i četiri meseca obukao svoju košulju u boji. Cvetnu, pletenu košulju jarkih boja i finog kroja koju je sašila Madlen davne 1976. Lorenco uvek govori kako je Madlen njegova duga, vrt slobode i beskraja. Ne možeš ni da zamisliš koliko to nežno zvuči iz njegovih usta, još na italijanskom! Danas Toskanci ustaju sa prvim zrakom, pucketa vatra, zveckaju tanjiri i škripe stari hrastovi stolovi. Svaka kuća pravi „pici”, razne umake („cinghiale”, „aglione”...) i iznosi najbolja domaća vina iz podruma, ona koja su čekala deset godina na svoj red. Ja jedem „Frantoio” masline i ispijam prvu čašu svog vina, nikada nisam bila slobodnija. Nazvala sam ga „Rinascita”. Toskana ne pamti spokojnije dane od ovih koji nas sada grle.
Iako je rođena u Francuskoj, Madlen je najlepše pravila italijanske specijalitete, sa puno ljubavi i spokoja. Miris testenine u kući me uvek vrati u detinjstvo. Eto me, imam sedam godina, dugu kovrdžavu kosu, nikad šišanu, male dlanove i snove velike ko soliter u kome povremeno rastem. Na drugom smo spratu, deka Peca pravi kiselo mleko, a baka Ljiljana širi vranjsku taranu svuda po stanu, svaki krevet prekrivan je testeninom koja se kupa u suncu. Ima li lepšeg mirisa od svežeg domaćeg testa?
Danas, Ljiljane i Madlen više nema. Ipak, mi ćemo danas slaviti. Slavićemo sve one koje smo voleli, one koji su otišli nebu. Slavićemo smrt i život. Slavićemo ljubav. Zato te molim da dođeš, ovde počinje sezona življenja, ne dozvoli da te čekam kao ovo pismo. Vreme je da se pridružiš, da me krstiš, da se okumimo, vreme je da i mi opet živimo „Srećne ljude”.
Alla nostra!
Autorka: Natalija Erdeljanović