foto: Annie Spratt (Unsplash), BOŠ
Sutra će biti leto, u vazduhu treperi vrelina, po gradskim pločnicima kaplje klima, žene su šarene i još uvek bele, prevozi će biti proređeni, a opet puni svim onim tačkicama ljudi – sve izgleda kao kakav karneval na betonu. Počinje još jedan krug kukanja na omorine i sparine, savetovanja meteorologa i lekara, razgovora o nedostatku zelenila drvoreda, najezde komaraca (Leto je kada noću svi komarci izgledaju isto. I, nažalost, ovo lice je moje...) i svega zabrinjavajućeg. Nasuprot ovome, rekoh – sutra će opet biti leto.
Uvedi čovećanstvo u leto to ti je kao da si napisao pesmu, pisao je vickasti Brana Petrović, a zaključuje na kraju, gle: ...jer sada je leto prijatelju lepše od svake pesme. Kada jedan pesnik napiše da je nešto lepše od pesme, ne treba dalje tragati za dokazima.
Leto i zima su dve krajnosti, zato se ljudi najčešće dele na proleće i jesen, stvarajući od sebe umerenost i objektivnost, ja sam uvek kaskala za ovim apstrakcijama, što bi rekla moja dobra prijateljica: Osećam da ne mogu da se nakalemim... No, dosta o tome šta su drugi ljudi rekli.
Ovako ja to vidim: Leto je poput spontanosti, poput onog jedvadočenog vašara gde se sve vrti, a muzika trešti sa svih zvučnika, pa noge ne znaju gde bi pre, da li po šećernu vunu, na ringišpil ili prema ,,bezopasnim’’ gmizavcima za fotografisanje. Nekako je sve u redu, znojenje pogotovu, živi smo ljudi. U kolima na radiju glas spikera govori da su Takovska i Kneza Miloša rasterećenije nego obično, ljudi su otputovali. Počeo je raspust deci, onaj najduži, onaj najslađi, kada se mogu igrati bez razmišlljanja o domaćim zadacima (dobro, sem koje lektire). Leto je pravo vreme da se žene oslobode svih ustanovljenih standarda lepote i da prihvate svoje standarde, neka noge nisu savršeno glatke, neka se bele crtice na butinama, neka se diše bez brushaltera i neka je ispalo stomače, ne mari – vašar neće doveka trajati.
U gradu i na selu sve postaje jedna velika manifestacija, puna muzičkih događaja, sportskih turnira, otvorenih krovova bisokopa i otvorenih pozornica, toplih reka i jezera, piknika, noćnih šetnji, udvaranja i čega sve ne. Istina, selo ima svoj hlad u gaju, a gradu nedostaje zelenilo i bar još koja ulica Majke Jevrosime (navikli smo da prosimo za vazduh), ali neka je to na dušu onih pristalica betona. Nije nam kriv grad, on je samo pacijens loših agensa.
Hajde da ponovo zavolimo leto i da zasadimo zelenilo u nama. Vazda će se pronaći razlog za nezadovoljstvo, i to je opravdano, ali hajde, pre nego što počnemo da sređujemo celu ulicu, da najpre udesimo naše dvorište, neka nam bude ugodno na toj tački iz koje polazimo – Hrast se nalazi u žiru.
Svečano dočekajte sutrašnji dan, dress code nije određen.
Autorka: Nevena Branković