foto: Nevena Branković
Dragi Filipe,
Jun je, još uvek sam u Toskani. Ne znam kada će ti ovo pismo stići, a sada već zasigurno znam da ti prvo nije ni dostavljeno. Ovde je bio takav pičvajz sa poštom, štrajk radnika je trajao tačno 43 dana, nepodnošljivo! Bili smo potpuno izolovani od sveta.
Današnji dan počeo je sa: ,,Signorina, è arrivata la sua posta!", sa druge strane javlja se stari Lorenco: ,,Natale, È Filippo, Filippo!" Ustajem, oblačim bade mantil, trčim ka balkonu, Lorenco pušta Džejn Burkin i sve odjednom postaje žuto. Ti ne znaš koliko te ovde ljudi vole, sasvim sam sigurna da je ljubav koju dobijam od ovog naroda upravo zbog tebe. Pomno pratimo vesti. U početku je bilo bezazleno, delimično komično, setila sam se davne 2006. i Kit Ričardsovog pada sa kokosa, kakvi su to naslovi bili!
Pokušala sam na sve načine da stupim u kontakt sa tobom, čak sam pisala i menadžeru Brani, međutim, gde god da sam pokucala – bilo je zatvoreno. Želela sam da te posetim, uporno otvarala sajtove i pratila letove, ali znaš da to nije moguće, nisam spremna da se vratim.
Nedavno sam imala sastanak sa Vogue urednicom u hrvatskom restoranu ,,Slavonski stol" , tamo je kuhinja najpribližnija našoj. Dok ona govori o mom povratku, novim idejama i planovima za naredne mesece, perifernim vidom primetim tvoju fotografiju, podižem pogled i vidim: ,,Sudar sa realnošću: Muzičar dokazao da i pad može biti vrhunac karijere", potom sledi : ,,Poznati muzičar, predoziran pao sa bine i pao na zemlju!". Bila sam šokirana kako su mizerno iskoristili taj trenutak. Ona i dalje nešto govori, klimam glavom. Pokušam da sastavim njene rečenice i svoje misli – ma kakva fotografija, vest nadjačava i nju i mene. Nije mi ni do čega, briga me i za Žizel i za Vogue. Ostavljam bakšiš i izlazim. Slike od pre dve godine počele su da mi se vrte pred očima. Trebalo je da ostanem. Ovo je prva turneja bez mene, možda je ipak trebalo da ostanem – sve bi bilo drugačije. Osećam trzavicu, preznojavanje, anksiozni napad u svom najgorem obliku. I bam, crna rupa. Ostatka dana se ne sećam. Na kraju, sve je stalo (u rokenrol).
Izašala je vest o tvom nastupu od pre tri dana, Lorenco je trčao ka meni vičući ,,È pazzo, è pazzo!" I zaista, dok mi je detaljno prevodio vest, pomislila sam – ,,On je potpuno poludeo."
Dobri moj, tvoja nova pesma je promenila sve, ošišao si ih! Cela Jugoslavija je bila uz tebe. A ja znam da nikada nije bilo teže. Sada, u ovom trenutku, sve se menja. Pitam se, kako si preživeo? Pre jednog nastupa, postavila sam pitanje Kejvu kako je nakon svega toliko zahvalan, na šta je on odgovorio: ,,You’ll see. You’ll be better. You’ll see. Life is good." Izašao je na binu i započeo izvođenje sa ,,Push the sky away".
Ukoliko ti stigne ovo pismo, molim te, odgovori preko e-maila, imaš moje podatke. Očekujem tvoj odgovor.
Grlim te,
Natali
Autorka: Natalija Erdeljanović