Foto: Boš
Tamara i njen muž su sa četvoro dece, na jugu Srbije živeli od 16 hiljada dinara socijalne pomoći. Posla za njih nije bilo, mada su kucali na mnoga vrata. Mučni period nemaštine ovoj porodici je prekinulo zaposlenje u brzoj hrani gde je Tamara na kraju smene hranu koju nisu prodali, bacala u đubre, mada je na svojoj koži osetila kako je kad nemaš čime da nahraniš decu. Vlasnici picerije joj nisu dozvolili da hranu iznosi iz objekta, čak ni u azil za pse.
"Njima mnogo ostaje hrane i sve se baca, bahatost. Zašto ne daju da se nosi ta hrana, u fazonu da ne bi došlo do zloupotrebe, do krađe", kaže Tamara
Vladan Šćekić iz Centra za unapređenje životne sredine podseća na podatak da je hrana koja se baci u svetu za godinu dana dovoljna da nahrani sve gladne sledeće tri godine.
„O posledicama ne razmišljamo mnogo. Pored toga što se bačenom hranom gomila otpad, imamo i implikacije po životnu sredinu. Hrana koja se baci najčešće završi na deponijama, emituje gasove sa efektom staklene bašte, a pored toga, zbog atmosferskih uticaja, najpre kiša, dolazi do natapanja i oceđivanja svih tih materijala, pogotovo biološkog materijala“, objašnjava Vladan.
Dok je zarađivala od paprike koju je sama uzgajala i prodavala na pijaci, Tamara se seća da su joj često dolazili ljudi koji nemaju za kilogram povrća. Njima je uvek volela da stavi u kesu koju papriku više. Ono što nije mogla da proda, poklanjala je.
„Ovi iz sela, su me pravili ludu i blesavu, jer su oni to što ne prodaju vraćali kući i bacali. Kažu, bolje da bacim, nego da dam za džabe“, priča ona. To vraćeno i bačeno povrće i voće trulilo je na obalama reka i potoka u selu.
Vladan objašnjava da ukoliko otpad, (bilo kog porekla) nije na sanitarnoj deponiji, otpadne vode odlaze u zemljište i dalje zagađuju podzemne vodotokove pa samim tim i nadzemne. Pored zagađenja vode, vazduha i tla, postoje i sekundarni uticaji: potrošnja energije, odnosno potrošnja fosilnih goriva u transportu i na samom polju u toku uzgoja. Ne smemo zanemariti ljudski rad, etički aspekt bacanja hrane i broj gladnih u svetu.
Oko 800 miliona ljudi na svetu ne može da obezbedi svakodnevne obroke, a to je gotovo 10 % ukupne svetske populacije. Bacanje hrane u domaćinstvima može da se smanji samo kontinuiranim radom, kaže Vladan i dodaje da jako teško uvesti zakonske obaveze o zabrani bacanja hrane za građane.
„Osim toga što mi kao građani bacamo pare tim što bacamo hranu koju ne iskoristimo, pored toga postoji problem i u komercijalnom sektoru što se hrana uništava jer ne može da se donira. Suštinski je najjeftinije da unište hranu nego da je doniraju u ovoj situaciji“, navodi Vladan.
Manje PDV-a - više donirane hrane
Analiza koju je sproveo Forum za odgovorno poslovanje, ispred Koalicije za dobročinstvo, prvo kvantitativno istraživanje ove vrste u Srbiji, sprovedeno na uzorku kompanija iz oblasti
proizvodnje i trgovine hranom, pokazuje da ukupan procenjen obim doniranja hrane u Srbiji iznosi nešto više od 525 miliona dinara, te da postoji prostor za povećanje donacija hrane za dodatnih 157.6 miliona dinara godišnje. Uslov za povećanje donacija je ukidanje plaćanja PDV-a na doniranu hranu.
Analiza Foruma za odgovorno poslovanje pokazala je da su prihodi od naplaćenog PDV-a na doniranu hranu niski, te da su društvene koristi od ukidanja obaveze plaćanja PDV-a na donacije hrane gotovo devet puta veće od procenjenih fiskalnih koristi.
Za razliku od većine zemalja EU, u Srbiji se na donacije u hrani primenjuje Zakon o PDV-u, tako da se na sve donacije u robi i uslugama (osim na donacije u novcu) plaća PDV, koji iznosi na većinu proizvoda 20%.
Naplata PDV-a na doniranu hranu sa ekonomske strane destimuliše prodavce i proizvođače da viškove hrane doniraju i zato često čekaju istek roka upotrebe kako bi hranu uništili.
Milica Mišković iz Foruma za odgovorno poslovanje ističe da je pitanje smanjenja otpada od hrane kompleksno i višeslojno.
„Imamo hranu koja je za ljudsku upotrebu, sledeći korak je da se ostaci iskoriste za životinjsku ishranu, na kraju taj biootpad koji se prerađuje i koristi za biogas i sl. Pitanje vezano za upravljanje otpadom od hrane je dosta kompleksno. Donacije su samo prvi nivo“, kaže ona.
Objašnjava da i kada je reč o donacijama i kada je zakonski deo „rešen“ mora da se rešava infrastruktura. „Odjednom se poveća količina donirane hrane i moraš da imaš posrednike kao što su banke hrane, Crveni Krst i razne lokalne organizacije koje mogu da prime i distribuiraju donacije su drugi deo priče“, dodaje Milica.
Prema njenim rečima ako poredimo Hrvatsku i Srbiju, imamo razvijene mreže posrednika koje odlično funkcionišu, dok su u Hrvatskoj tek nakon što su doneli zakon o ukidanju PDV-a krenuli da rade na razvoju mreža posrednika za doniranje hrane.
Doniranje je samo deo rešenja
Jelena Radojičić iz Crvenog Krsta kaže da su donacije uvek dobrodošle, ali se sistem narodnih kuhinja ne može oslanjati na njih. Crveni Krst je nadležan za 77 punktova u Srbiji, bez Beograda i KiM. Za njih se primarno sredstva obezbeđuju iz budžeta RS i lokalnih opština za kupovinu 10 osnovnih artikala koji ne uključuje sveže voće i povrće već se nabavljaju artikli sa rokom trajanja od minimum godinu dana.
Kada je reč o hrani čiji su rokovi trajanja kraći, postoji rizik da hrana neće stići do korisnika dok je u roku trajanja i zbog toga Jelena napominje da svaka donacija zahteva drugačiji pristup, da nema sistemskog rešenja.
„Ispred svega je bezbednost ljudi uz duboko razumevanje viškova hrane. Često čujem paralele - ali ljudi jedu iz kontejnera. Jedna je stvar kada to neko samoinicijativno uzme, zamislite sistem daje nešto što je rizično“, pita ona.
Jelena ističe da u Srbiji radi impresivan broj organizacija koje se bave prikupljanjem donacija i njenom raspodelom. Ono što se ne može očekivati je idealan opšti sistem doniranja hrane kao takav nego se situacija mora sagledati u odnosu na konkretnu donaciju. Jednostavnije rečeno, efikasnije je delovati lokalno, jer nekada troškovi transporta donirane hrane premašuju samu vrednost robe, u to treba uključiti emisiju štetnih gasova nastalih u transportu, utrošenu energiju i ljudstvo.
„Volela bih da postoji neki zakon da ne sme da se baca već da se daje u humanitarne svrhe, u narodne kuhinje, azile za životinje, gladnima“ kaže Tamara, koja je psima lutalicama kupovala hleb, ali su je komšije zbog toga čudno gledale. „Ne znaju, nemaju svest o tome“, srčano objašnjava ona.
Obaveza plaćanja PDV-a na donacije u hrani je praksa koja se sve više napušta u evropskim zemljama, a već su razvijene i u zemljama u okruženju.
Doniranje hrane je samo jedan od načina koji će umanjiti količinu bačene hrane, ali je važno naglasiti da je svaki spašeni obrok manje otpada koji šteti jedinoj planeti koju imamo.