foto: BOŠ
Na trenutak zamislimo da nakon praznika, bogatih trpeza i kojeg viška kilograma, pre nego što smo bacili ostatke ruske salate, torte i pečenja, svi pomislimo na nekog ko je u tom trenutku gladan i nema novca da sebi i porodici priušti čak i skromni obrok. A zatim razmotrimo i opcije i rešenja da ne bacimo tetkine slane kiflice i restovani krompir jer smo svesni da otpad od hrane stvara lančane ekološke probleme i ne nestaje zauvek onog trenutka kada ga bacimo u kesu za đubre.
Milica Adamović, ekološkinja ili eko brbljivica kako je prepoznaju na društvenim mrežama, kaže da je prvo što joj padne na pamet kada mora da baci hranu, količina energije i resursa poput vode, đubriva, kao i vremena koje je utrošeno da bi se neki proizvod uzgajao, spakovao i transportovao do njenog stola.
„Kada nešto bacamo u kantu, sa time odlazi sve što je u taj proizvod uloženo. Pošto svu svoju kupovinu obavljam na pijaci i kupujem od ljudi koji uzgajaju svoju hranu, uvek mi i oni prođu kroz misli, sa koliko ljubavi i pažnje su to uzgojili, a ja to bacam u kantu“, kaže Milica.
Srbija je četvrta najsiromašnija država u Evropi, podaci su Evropskog zavoda za statistiku Eurostata za 2021. godinu. To nas ne sprečava da budemo među prvima i u bacanju hrane. Centar za unapređenje životne sredine je iste godine uradio prvo zvanično istraživanje o otpadu od hrane u domaćinstvima koje nam pokazuje da svaki Beograđanin/Beograđanka godišnje baci čak 27 kg jestive hrane, odnosno da četvoročlana porodica godišnje u đubre baci 40 hiljada dinara.
Kada nešto bacamo u kantu, sa time odlazi sve što je u taj proizvod uloženo.
Osim što tako bacamo i novac, otpad od hrane, svoj, ne tako srećan život nastavlja na deponijama. U istraživanju Centra za unapređenje životne sredine navodi se da se u svetu baci tri puta više hrane nego što je potrebno da se nahrane svi gladni na svetu.
Proizvodnja hrane odgovorna je za više od četvrtine (26%) ukupne emisije gasova sa efektom staklene bašte, a oko 70% globalno dostupne pitke vode se koristi za poljoprivredu. Bačena hrana je odgovorna za 6% emisija gasova sa efektom staklene bašte dok je količina vode potrebna za njen uzgoj i obradu jednaka ukupnom godišnjem proticaju najduže evropske reke, Volge, navodi se u istraživanju.
Skoro polovina anketiranih (čak 46,5%) domaćinstava u Beogradu koja bacaju jestivu hranu, kao razlog navode to što su im se nagomilali ostaci jer su skuvali previše hrane.
Planiraj, kompostiraj, doniraj
Milica Adamović kaže da je kao i svemu u životu, za pametno raspolaganje hranom, najbitnije prvo planirati i pre odlaska u nabavku napraviti spisak stvari koje su zaista potrebne.
„Ja u nabavku idem svakog vikenda, jer uvek taman toliko kupim da mi potraje nedelju dana. Ukoliko imate hranu sa kojom ne znate šta biste, možete da odete na sajtove poput My fridge food ili Super Cook, na kojima možete upisati šta imate u frižideru i oni vam izlistaju koja jela možete napraviti. Ukoliko se desi da neke namirnice krenu da se kvare, ja odsečem te pokvarene delove i trudim se da ih iskoristim tog dana tako što ću ih ili skuvati ili dodati u neki smuti. Preporučila bih svima, da u skladu, sa svojim mogućnostima, kompostiraju organske ostatke. Iako ja ovo izbegavam kada je u pitanju cela namirnica, bolje je kompostirati i vratiti utrošenu energiju u resurse u ciklus kruženja, nego baciti na deponiju.”
Restorani, pekare, brze hrane u Beogradu ne zaostaju za domaćinstvima po bacanju hrane osim što nema dostupnih podataka o količini otpada od hrane nastalog u ovim objektima.
Kako bi spasili što više obroka tim entuzijasta koji stoji iza aplikacije Odnesy, ponudio je rešenje, bilo da nemate novca da hranu kupujete po punoj ceni ili želite da se uključite u borbu za smanjenje bacanja hrane. Ova mobilna aplikacija vas povezuje sa restoranima i prodavnicama koje imaju višak hrane koju možete pazariti upola cene. Odnesy tim za Mingl kaže da je aplikacija projekat koji je proistekao iz ideje da se smanji rasipanje hrane u Srbiji. Njihovo iskustvo sa terena je da ne postoji nikakva svest o tome koliki problem zapravo čini bacanje hrane.
„Pojedinim ugostiteljima je bacanje hrane problem koji pokušavaju da reše već duži period bez uspeha. Upravo ti lokali su sa oduševljenjem prihvatili našu ponudu dok bi neki radije bacili hranu, zatvorili lokal nego davali hranu po povoljnim cenama. A manji je broj i onih koji jednostavno kažu nešto poput - ne mogu da se bakćem sa tim stvarima posla mi je preko glave“.
U svetu se baci tri puta više hrane nego što je potrebno da se nahrane svi gladni na svetu.
U isto vreme jedan frižider na Studentskom trgu je često prazan, a hrani one kojima je glad svakodnevnica. Radi se o projektu Zajednički frižider nastalom po uzoru na community frižidere kakve viđamo u pretežno skandinavskim zemljama. Ideja je da građani, udruženja i kompanije donose upakovanu hranu i voće i povrće za sugrađane kojima je potrebna pomoć.
Sara Trajković iz ove organizacije objašnjava da je najveći izazov držati frižider popunjenim. I pored saradnje sa Bankom hrane Beograd i donacija građana, desi se da u roku od 24 časa frižider bude potpuno prazan, da korisnici u strahu da neće biti hrane uzimaju sve što mogu da ponesu, ali Sara naglašava da apsolutno razume odakle ljudima strah.
„Nešto što se mi trudimo da radimo sa Zajedničkim frižiderom u svojim životima jeste da pravimo male promene koje pozitivno utiču. Ako bi svako od nas radio lokalno, promenio navike, zamenio četkicu za zube za onu od bambusa, razmenjivao odeću sa prijateljima... to su neke stvari koje možemo da radimo usput i ne oduzimaju puno vremena a doprinose velikim promenama. To je negde i u obrazovanju i svesti, što se i mi trudimo da promovišemo. Frižider je tu da podseća ljude i stoji kao prilika da neko ko želi da pozitivno utiče.“
Sara objašnjava da višak kuvane hrane ne može da se donira Zajedničkom frižideru zbog bezbednosti hrane ali da njena baka ima sjajna rešenja za čuvanje hrane, a najjednostavniji je da od ostatka obroka napravite porcije i zamrznete ih. Bacanje hrane za generacije naših roditelja, i roditelja naših roditelja nije postojalo kao opcija.
„Ako ostane hrane tokom praznika naše bake su imale apsolutno sjajnu ideju, pakujte hranu svojim gostima! Dajte višak hrane komšijama, nosite na posao, u školu, podelite hranu sa ljudima oko sebe“, savetuje Sara.
Milica Adamović zaključuje da smo nosioci promena svi, od pojedinca do vrha vlasti. Neophodne su regulative koje će sprečiti bacanje hrane i stvoriti odgovarajuće uslove za doniranje hrane. (sa ogromnim akcentom na oslobađanje od PDV-a za donacije). PDV na hranu u Srbiji iznosi 20% , dok je na hleb i pekarske proizvode, šećer, mleko, meso, jaja i jestivo suncokretovo ulje stopa poreza na dodatu vrednost 10%. U praksi ovo znači da trgovci plaćaju porez državi u punom iznosu kao da su prodali robu i zaradili, a ne donirali.
Ništa manje važno nije masovno i državno regulisano kompostiranje. A kao nukleus velikih promena, Milica ističe da kao pojedinci moramo da promenimo odnos sa hranom, da je ne shvatamo kao potrošnu robu koja nas gura kroz dan, već da je smisleno konzumiramo i razmišljamo šta je sve uloženo u povrće koje nam truli u frižideru, pre nego što poručimo nešto sa aplikacija za dostavu.
Autorka: Julija Vojnović