Mingl kutak arhiva

Beduin (ili kako opstati u pustinji)

Beduin (ili kako opstati u pustinji)


Palma, kamila i beduin. „Sveto trojstvo“ pustinjskog života. Potpuno neverovatno i fantastično, u 21. veku, kao paralelan svet postoji i opstaje čitava jedna civilizacija koja ne zna za koka-kolu, internet, mikrotalasnu, parlament ili plastične operacije. Postoji svet u kome je krađa nacionalna institucija, u kome je prevozno sredstvo, hrana i najbolji prijatelj kamila, a obeležje bogatstva konj. Ovaj svet zapravo postoji u našoj neposrednoj blizini, u pustinjama severne Afrike i Arabijskog poluostrva.

Beduini su nomadsko stanovništvo koje nema stalno mesto boravka niti moderno društveno uređenje. Oni danas žive isto kao i njihovi preci koji su živeli pre više hiljada godina. Beduini nisu nikakvi Cigani kojima je lutanje samo po sebi cilj, već narod koji predstavlja najbolju čovekovu adaptaciju na okrutne uslove života u pustinji. Sam naziv beduin dolazi iz arapskog i znači ’stanovnik pustinje’.

Kada danas pomislmo na beduina padne nam na pamet Alibaba ili neki drugi lik koji prikazuje čoveka oskudno obučenog kako jaše na kamili. Ova slika zapravo ne odudara mnogo od izgleda pravog beduina. Njegova odeća je oskudna, a čine je dugačka košulja sa pojasom, lepršava gornja haljina i šal na glavi prikačen uzicom. Ishrana im nije ništa bogatija. Beduini žive na urmama i smesi napravljenoj od žita sa vodom ili mlekom ili brašna. Poslednju kap vode beduin će pre dati konju nego žednom detetu, a kada već ne bi mogao da izdrži, gurnuo bi kamili štap u usta da povrati vodu koju bi on potom popio. Ovakvo snabdevanje vodom bilo je moguće samo ako ju je kamila pila dva do tri dana ranije. Takođe, po potrebi bi rasporili kamilu i pili vodu direktno iz njenog želuca. Osim vode, beduini se služe još i kamiljim mlekom i mesom, pokrivaju se kožom, a njenu dlaku koriste za pravljenje šatora u kojima žive. Kamilji izmet koriste za ogrev i kao plotnu na kojoj spremaju hranu. O značaju kamile za život beduina govori i činjenica da arapski jezik poseduje skoro hiljadu reči vezanih za njene razne pasmine i stepene starosti.

Pored kamile, beduinu nije potreban niko. Individualnost, kao i nedostatak discipline, poštovanja autoriteta i reda samo su neke od karakteristika tipičnog beduina. Društveno uređenje im je rodovsko. Na čelu svakog roda je šeik. To je najstarija osoba u zajednici koja se bira na osnovu kvalifikacija i godina starosti. Zajednica u kojoj živi je jedina koju beduin poštuje i prema svakom drugom rodu ili plemenu on oseća neprijateljstvo i posmatra ga kao suparnika i potencijalnu žrtvu napada. Pojedincu je njegova zajednica neophodna jer kao jedinka ne bi mogao da opstane, pa se tako rod ili pleme posmatra kao nezavisna jedinica za koju će pojedinac uraditi sve.

U skladu sa svojim karakterom i ličnošću, beduin zanimanja poput zemljoradnje, zanata i trgovine ne smatra dostojastvenim. On uzgaja ovce i kamile, eventualno konje, i bavi se pljačkom i lovom. Pljačka (ar. ghazw, od čega potiče današnja reč racija) smatra se legitimnim zanimanjem i predstavlja deo svakodnevnog života jednog beduina. Ona je i glavna privredna delatnost.

Nasuprot svim ovim odlikama divljačkog i necivilizovanog života, beduini su rođene demokrate. U njihovoj zajednici, svi su jednaki. Sa svojim šeikom oni razgovaraju kao potpuno ravnopravni, učestvuju u donošenju važnih odluka i obraćaju mu se kao sebi ravnom. Beduinka, iako živi u poligamijskoj porodici gde je muž glava kuće, odnosno u njihovom slučaju šatora, ima slobodu da bira muža i da ga napusti ukoliko sa njom ne postupa kako treba.

Iako nama način života ovih ljudi deluje zaostalo i necivilizovano, skoro divljački, oni sebe smatraju najplemenitijom od svih nacija. Iz njihove perspektive, civilizovan čovek je nesrećan i na neki način ispod njih. Oni ovako opstaju od antičkih vremena do danas, odolevaju ratnim pohodima, klimatskim uslovima i procesu globalizacije.

Arapska izreka kaže: „ Danas je kao juče i kao sutra“, i potpuno je i u svakom smislu primenljiva na njih. Palma, kamila i beduin jesu srž pustinjskog života.

 

Za Mingl piše Staša Stojkov, studentkinja koja mnogo vremena provodi proučavajuči arapske civilizaciju.

Sliku smo našli ovde.

Najnovije