Biti dobro ili biti dobar

Pre izvesnog vremena, moja brat je u pekari pronašao mobilni telefon. Kontaktirao je vlasnika koji je ubrzo došao, uzeo telefon, i otišao. Ovaj naizgled beznačajan događaj pokrenuo je višečasovnu diskusiju u mojoj porodici. Ja sam mislila da je moj brat dobro postupio, a moja majka je verovala da bi mu bilo bolje da je telefon zadržao za sebe, jer vlasnik očigledno nije umeo da ceni taj gest. Rasprava je potrajala, a moj brat je na kraju zažalio što je uopšte i spomenuo ceo događaj jer moja majka i ja nikako nismo uspele da se složimo. Šta je važnije – biti dobro ili biti dobar? I šta uopšte znače jedno i drugo? Da li je moj brat dobar čovek, dobra osoba, i neko koga odlikuje poštenje, jer je taj telefon vratio? I da li se njegov vlasnik poneo loše, nevaspitano ili bezobzirno, jer nije smatrao za shodno da nagradi poštenog nalazača? Ili je trebalo da se moj brat posluži devizom ko nađe – njegovo je? Da li bi mu onda bilo bolje? Zadržao bi telefon, takoreći, neočekivano bi posedovao neko materijalno dobro, ali da li to nužno znači da bi on sam bio dobro, ili barem bolje? Iako je od ovog događaja prošlo par meseci, meni i dalje ne da mira. Naizgled tako beznačajan može se primeniti na nebrojeno životnih situacija. Svako od nas je više nego jednom bio u situaciji poput ove. Postupimo onako kako smatramo da je ispravno, i kada za to ne dobijemo odgovarajuću „nagradu“, sumnjamo u svoju odluku. Ta „nagrada“ uopšte ne mora biti materijalna, daleko od toga. Nekada je dovoljno i samo to da neko prepozna neki naš postupak kao dobar, da nam da do znanja da je naš ispravan izbor primećen. Ali, prečesto, to se ne dešava. Iz nekog razloga, u ljudskoj je prirodi, da traži pohvalu. Možda i više nego kada postignemo neki lični, konkretni uspeh, potrebna nam je pohvala kada izaberemo ispravno, kada stavimo druge ispred sebe, kada radimo možda i na svoju štetu, radi neke opšte dobrobiti. Kada preuzmemo dodatan posao, kada odvojimo vreme kojeg nam manjka, kada pristanemo na nešto što ne volimo, zbog drugog. Kada budemo dobri. Ali, šta kada se to ne dešava? Šta, ako radimo i više i bolje i jače, šta ako dajemo svoj apsolutni maksimum u nastojanjima da budemo ispravni, i to, baš niko ne primećuje? Ako „nagrada“ ne stiže ne samo u vidu novca, već je nema ni u vidu nežne reči ni blagog osmeha, dokle onda treba da ide ljudska upornost? Koliko čovek treba da bude dobar na uštrb toga da bude dobro? Da li to, negde usput, počinje da bude mazohizam sa jedne i čisto iskorišćavanje sa druge strane? Da li čovek zaista mora da bira između toga da li će biti dobro ili će biti dobar? Čitaoče, pitam tebe.

Autorka je Danica Martić.
Slika je odavde.