San se završava tako što ponovo nameštam frizuru pred izlazak na scenu i opet nešto ne valja. Jasno vidim svoje lice u odrazu ogledala iako su mi snovi ponekad mutni i bez boje. Budi me hladnoća i zvuk alarma jer je počeo novi dan i moram da budem u koraku sa obavezama, a tako mi se ne ustaje. U poslednje vreme se teško rastajem od kreveta, uvek bih bar još koji minut odspavala. Ipak mi teže pada kada se odvajam od njega. Kada ustanem znam da ću ponovo leći. Kada se pozdravim sa njim, plašim se da to ne bude i poslednji put.
Otkud znam ja da li ćeš se ti predomisliti jednog dana ili ne. Strah me je da se nadam iako sama pomisao na neograničeno vreme sa tobom mi zvuči previše primamljivo. Ali opet, tako je lepo nadati se. Onome ko je prestao da se nada samo reci da se želje ostvaruju ako ih dovoljno jako želi, ja znam.
Žurim da stignem na autobus jer ne volim da kasnim i moram da budem tačna. Kafu sam još bunovna skuvala i pijem je u žurbi, sama, dok mi peče jezik, bez trunke uživanja, i to ne do kraja jer na satu brojke vrište da nemam vremena. Napolju počinje da sviće ali se i dalje vidi po koja zvezda.
Hladno je. Rekla sam ti već da mi je slaba cirkulacija i da kada šetamo se trudiš da svojim prstima zagreješ moje, i uvek naše ruke završe zagrljene u džepu tvoje jakne. Dok hitam ka autobuskoj stanici ne stižem da mislim na to kako da se zagrejem jer sam navikla na sve vrste hladnoće. Samo je početak težak, ali i to je u redu jer sam i ja teška sa njim.
U autobusu čitam knjigu. Rekla sam ti jednom da mi je to način da se opustim i da uživam pošto mi je pogled na predeo kroz koji prolazim svakog dana postao monoton. Udubljujem se u čitanje toliko da zaboravljam na svet oko sebe, kao da mi nije važan. A jeste, jer, ipak si i ti u njemu. I još ljudi koje volim.
Probijam se kroz jutarnju gužvu koja mi je svakodnevica i približavam se železničkoj stanici. Vozovi. Obećao si mi da ćemo jednog dana putovati njime jer nikada ranije nisam. I pričao si mi kako si kao mali sanjao da voziš baš jedan takav voz, sa nekoliko lokomotiva, koji ispušta paru uz simpatičan zvuk. Smejalice.
Smejem se. Volim ovaj grad, ovaj dan i sunce što ga greje. Volim ovu jurnjavu, ove ljude, decu što se gegaju i igraju. Ne, ne preterujem, nisam patetična, samo ponekad želim da podelim sa nekim lepu reč kao parče kolača, pa da još neko bude srećan pored mene. Takva sam. Samoća mi nije strana, ali je ne želim. Svet mi je lepši kada se gleda iz perspektive više nas.
Autorka: Ivana Bešlić
Slika je odavde.