„Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu.“
07:39, ponedeljak ujutro
Hoću da verujem da je baš danas najbolji dan u mom životu. Ima taj potencijal – ponedeljak, radni dan; dan kada ja ne moram ništa da radim dok ostatak sveta žuri tamo gde ga očekuju oni koji ne tolerišu kašnjenja. Ovog jutra ne moram da se obučem, češljam, ne moram da se nerviram što ne mogu da upalim auto niti brinem o tome da li ću imati dovoljno goriva da se odvezem na posao. Ne moram da jednom rukom grčevito okrećem ključ, jer mi na semaforu nervozni tipovi trube da je već zeleno, dok se ja svojski trudim da se na brzinu našminkam.
Želela sam da se naspavam danas, ali izgleda da sam isuviše naviknuta da rano ustajanje. Čudno je biti u praznom stanu ujutro. Ti si izašao pre mene i otišao na posao; ja sam ostala na svojoj toploj polovini kreveta. Tvoja je takođe topla pod zgužvanim ćebetom, ali znam da će mi se koža naježiti dodirnem li hladnu traku posteljine između.
08:02, pred ogledalom u hodniku
Naš stan je dovoljno topao da mogu stajati samo u bade mantilu, mokre kose i bosa na linoleumu.
Posmatram se pod jakim, neonskim svetlom koje iscrtava lice do pora i pitam se kada sam dobila sve ove borice koje mi svetlo tako darežljivo daje na uvid. Delujem umorno. Valja osušiti kosu novim fenom, obući skupe, mekane papuče pa otrupkati do kreveta, gde mogu da gledam Očajne domaćice i doručkujem u krevetu. U subotu si mi doneo jedan takav doručak, na novom, malom stočiću za ručavanje. „Hteo sam da ti ga poklonim narednog meseca, ali mislim da je sad bolji trenutak. Uostalom, treba da iskoristiš priliku da malo razmaziš sebe sada, kad ćeš imati za to vremena.“
Zinuh da se pobunim, pa da kažem hvala i na kraju prosto prihvatih piticu s višnjom kojom si me nahranio i utonih nazad u svoj veliki, mekani jastuk.
Znam i to da je glavni razlog što si tako fin to što te grize savest. Mogla sam raditi još čitavih mesec dana. Međutim, ti si insistirao da je ovako lakše – da se udaljim malo od ljudi koje viđam svakodnevno i otpatim pre nego što se odselimo, da bih tamo mogla da se posvetim prilagođavanju na neke druge promene.
„Za ljubav su zgodni: malo vremena, nezgodna mesta, teskoba, brzina, niz otežavajućih okolnosti. Tada je ljubav lepa, samo tada cveta. Što je više vremena i prostora i raznih drugih pogodnosti, ljubav gubi draž. Nigde se tako ne mrze kao u velikim, lepo nameštenim i dobro zagrejanim stanovima.“
Mislim da si mi ostavio previše prostora.
08:23, u krevetu
“Evo jednog malog životnog lukavstva. Preporučujemo ga pre svega kukavicama.
Ne nadajte se ničemu u životu pa ćete uvek dobiti više nego što ste se nadali.“
Rekao si mi da ne treba da razmišljam o tome na šta će nam život tamo ličiti; da ćeš se ti pobrinuti za sve, da ću ja biti ušuškana i da će mi biti dobro, da ćeš me možda povremeno zapostavljati, ali da ćeš se truditi da to činiš što ređe, jer – hej – nije to nešto što ti voliš da radiš, samo ponekad tako mora. Trudim se da se udubim u recept za kolače na TV-u. Mogla bih da usavršim neke nove recepte – malo toga znam da spremam, ali je stvarno dobro kad se proba.
Mogao bi mi i psa nabaviti.
Da, tražiću ti psa kad dođeš.
20:23, pod u dnevnoj sobi
Sedim navaljena na veliki jastuk na našem toplom, čupavom tepihu i pijem toplu čokoladu. Ti izlaziš iz kupatila u trenerci. Mirišeš na sapun i afteršejv, sedaš pored mene.
Šta si radio danas? – pitam bezlično.
Svašta. – odgovaraš umorno.
Šta si ti radila danas? – pitaš iz pristojnosti.
Ništa. – odgovoram bezvoljno.
Sutra idemo kod Nikolića na večeru. – saopštavaš mi.
Nisi me pitao da li sam slobodna, mislim, ali ne kažem ništa.
Pretpostavljam da je u redu - nastavljaš.
U redu je. – kažem.
Želim psa.
To je konstatacija; ne molba, ne pitanje.
- Ako ga sada kupimo, nećemo moći da ga vodimo sa sobom. Možeš tamo da izabereš nekog.
„Sedimo, odmaramo se i razmišljamo. Život nam je preopširan. Mnoga mesta se ponavljaju. Mnoga su prazna i bez sadržaja. Bilo bi bolje kad bi bio nešto sažetiji, kraći ali sadržajniji.“
Sutradan
Odlučila sam da ne sedim u stanu po čitav dan. Počeli su hladni jesenji dani koje mrzim, ali sam se bez obzira na to odvažila napolje, do parka. Ponela sam knjigu i nove kožne rukavice, sela da hladnu klupu i počela da čitam. Vetar mi je duvao u lice, pokušavao da okrene stranice, mrsio kosu koja mi je virila ispod pletenog šeširića. Lišće mi je padalo na glavu, psi koje su izveli u šetnju njuškali su mi braon kožne čizme s udobnom potpeticom. Trudila sam se, ali bila sam sama, a mene samoća ne motiviše. Svi koje znam bili su na poslu – doručkovali, pili kafu, lupkali novim jesenjim čizmama o nogu stola i čitali horoskop. Mene je čekalo pakovanje.
„Kolicni je vrabac, a koliko je u njemu života i radosti. U njemu je, mogli bismo reći, samo duša. Iz malog tela i velike duše lakše izrastu krila nego kad je, kao kod nas, obrnuto.“
Hvala Dušku Radoviću za divne rečenice.
Autorka je Jovana Georgievski.
Slika je odavde.