O ljubavi ja govorim

Posle par dana ubeđivanja s njene strane, pristao sam na sastanak. Iako mi, naravno, nije bio prvi put, kolena su mi klecala od iščekivanja. Malo sam se opustio, s obzirom na to da sam bio na proslavi godišnjice kod svojih kumova, te je i količina treme malo opala.
Bližio se trenutak našeg susreta, a ja sam, iako svestan da prethodno opuštanje nije pomoglo oko treme, stalno gledao na sat čekajuci taj magični momenat kada ću se uputiti ka dogovorenom mestu. Po navici, uvek krenem na vreme da ne bih zakasnio. Na kraju krajeva to bi bilo krajnje nemoralno na prvom sastanku.
Pozdravio sam se sa svima i, uputivši se njoj, razmišljao sam o tome kako da učinim prvi korak, ne bih voleo da mi neka mala opaska pokvari utisak koji ću ostaviti kod nje. Tokom puta sam na svakih par minuta proveravao svoj izgled, sa željom da budem što pedantniji kad se pojavim pred njom. Kako sam se približavao, srce mi je sve jače lupalo, a telo sve više drhtalo od treme. Po poslednji put sam zastao da proverim svoj izgled i uputio se dalje.
Stigao sam na dogovoreno mesto. Tu je bila ona, u tami, obasjana blagim zrakom ulične svetiljke, gledala je u mene očima punim svetlucanja, kao da je neko postavio dve najsjajnije zvezde u njih. Po njenim rečima, čekala me je već dugo, a ja, zanemeo od treme, nisam znao šta prvo da progovorim ili uradim, te sam možda malo napadno, približio svoje lice njenom, sa namerom da osetim čar njenih mekanih usana sa kojih su se prelivale reči i rečenice nošene glasom slatkoće meda. Na prvi mah sam pomislio da će moj iznenadni potez u njoj izazvati negativnu reakciju, što bi me verovatno veoma puno obeshrabrilo, ali je njeno očekivanje bilo potpuno ravno mom. 
Ne znam šta mi se u tom trenutku šetalo po glavi, ali svakako sam bio van sebe i isključen od bilo kakve umne radnje, tako zanesen čarima njenih usana. Mnogi bi to opisali kao tzv. „sedmo nebo“ ali ja taj izraz nikada nisam tačno razumeo, ja sam se prosto osećao neopisivo lepo. Leptirići u stomaku su tako jako udarali da mi se činilo da će izleteti van, ali ih je moje srce zadržavalo unutra želeci da što duže zadrži trenutni osećaj koji mu se, kao i meni, očigledno svakako dopao.
Sve je trajalo par sekundi, a meni se činilo kao da je prošla čitava večnost. Nisam želeo da se taj osećaj ikada prekine. Nakon tog predivnog trenutka, dugo nisam znao šta da progovorim. Nisam bio stidljiv, jednostavno sam bio zanesen ne samo poljupcem, dodirom, vec celom njenom pojavom, tim anđeoskim sjajem koji se prostirao oko nje potpuno zaslepljujuci moje srce. 

I danas me ljudi pitaju: „Šta to vašu ljubav čini tako pravom? I kako to da ta vaša sreća ne može prestati?“ Sa osmehom na licu, rado odgovorim: „Materijalna stvar ne čini ljubav pravom, već dva srca između kojih se ljubav rodila. Ljubav ne raste na grani da je može svako ubrati. Sreća su merdevine, a voljena osoba je snaga ljubavi. Ukoliko nemate snage, ne vrede merdevine, a ukoliko nemate merdevine a puni ste snage, trud je uzaludan jer plodovi se beru onog trenutka kad budu zreli.“

Autor: Miloš Kostić
Sliku smo našli ovde.