Rudari

Da li si nekada do sada otvarala sat? Da li te je ikada zanimalo šta to okreće mehanizam? Laganim pokretima okreni sitne šrafove i pomeri poklopac. Milioni malih zupčanika se okreće spojeni u veliki stroj koji upravlja vremenom. Približi se, tako si blizu. Uzmi lupu sa stočića, probaj ponovo. Da, vidiš ih, nisi luda, oni stvarno postoje! Nema svrhe brojati ih, njih je dovoljno da nekome produže lepe a isto toliko i da skrate one loše, ustvari možda je obrnuto. Okreću zupčanike, upravljaju mehanizmom, svakodnevica. Mladi su, mozda isuviše, mršavi, slabi, ali istrajni. Kada bolje pogledaš u dubine te mračne konstrukcije, vidiš da su to samo deca, nevina, mala deca. Devojčice i dečaci lišeni života, osuđeni na večno robijanje u vremenu. Njihova lica su prašnjava, ali kada ih zagrabiš iza te prašine videćeš da su im oči prelepe, čiste, usne nasmejane. Ima ih različitih, ali im se svima oči gube u daljini, na vrhovima planina snova. Oni nikada ne spavaju, vreme ne sme da stane.
Insteresantno je kako je neko mogao tako važan posao dati gomili dece, ali ipak njihova volja je jaka, uzdisaji sklopljeni u jedan, znoj im se sliva u jednu baru. Vrati poklopac, ostavi ih da nastave da rade u toj jami između vremena i prostora. Opet je to samo običan sat, ali ga više ne gledaš istim ocima. Oči su ti sada proširile vidike, pogled ti je otišao izvan šablona. Nema vremena za gubljenje, život je samo jedan, svaki protraćeni trenutak se kao strela zabija u srce malih vrednih radnika, boli ih, ali oni iz dana u dan okreću zupčanike sa idejom da je to nešto važnije od njih samih. Da li si spremna da pogaziš živote i snove dece koja su dovoljno velika da bi bila mala?

Autor: Rastko Mišulić
Fotografija je odavde.