Po priči Žana Gonoa, reditelj Frederik Bek snimio je još 1987. animirani film pod nazivom „Čovek koji je sadio drveće“. Ovaj film je iste godine dobio Oskara, nagradu Američke filmske akademije, za najbolji animirani film.
Priča počinje davne 1910. godine, kada autor navodno kreće put provanskih Alpa na planinarenje. Tražeći vodu i prenoćište jedne vetrovite noći, on upoznaje misterioznog Elzeara Bufijea, koji ga prima u svoj dom. Bufije živi na planini sasvim sam, brinući o stadu ovaca. Govori vrlo retko i malo, zrači nesvakidašnjom smirenošću i ima neobičan hobi – svakodnevno sakupljanje žireva i sađenje drveća.
Bufije provodi ostatak svog života odsečen od sveta, nesvestan strahota Prvog i Drugog svetskog rata i burnih društvenih promena toga vremena. Tokom nekoliko autorovih poseta Bufijeu u razmacima od po nekoliko godina, stičemo uvid u izrazite promene u pejzažu nastale zahvaljujući nesebičnom zalaganju ovog čoveka, koji je ostatak svog života proveo radeći za prirodu. Pošumljavanje inače opustelog, golog kraja šibanog vetrom, postepeno dovodi do ponovnog doseljavanja ljudi koji su ga jednom napustili i razvoja života i u društvenom i ekonomskom smislu.
Razlog da se danas podsetimo ovog filma jesu njegove svevremene poruke – da su ljudskost, zalaganje, nesebičnost i uzvraćanje prirodi važni koliko i voda koju pijemo. Film takođe daje uvid u važnost uzorčno-posledičnih veza i predstavlja svojevrstan podsetnik na činjenicu da jedno dobro delo može pokrenuti lanac pozitivnih događaja.
Žan Gono bio je francuski pisac pacifista, koji je živeo i stvarao do kraja šezdesetih godina prošlog veka. Priča „Čovek koji je sadio drveće“ objavljena je 1953. godine u časopisu Reader's Digest - dakle, prvo na engleskom, iako je pisana na francuskom jeziku. Ispričana je u prvom licu, a radnja je smeštena u vreme kada je Gono živeo, pa stičemo utisak da je autor bio stvarni akter opisanih događaja. Međutim, kako Gono piše u pismu upućenom jednom francuskom zvaničniku:
„Moraću da vas razočaram, ali Elzear Bufije je izmišljeni lik. Moj cilj je bio da učinim drveće dopadljivim ili bolje rečeno, da učinim sađenje drveća dopadljivim.“
Ova priča inspirisala je Džima Robinsa da napiše knjigu The Man Who Planted Trees: Lost Groves, Champion Trees, and an Urgent Plan to Save the Planet koja je objavljena ove godine.
Verziju priče na engleskom pročitaj ovde, a nagrađivani film iz 1987. sa titlom možeš da pogledaš ovde.
Ostajte s prirodom!
Autorka: Jovana Georgievski
Slika je odavde.