Svesna svog ne naročito dobrog, ali relativno neobičnog izgleda, dovoljnog da privuče poglede ali ne i da zadobije simpatije, išla je pravo, odlučnog koraka, savršenog držanja i blago isturene brade. Nije znala šta je to teralo ljude da se namršte i brzo okrenu glavu od nje čim bi im se pogledi sreli. Ona je bila čvrsto rešila da povrati samopouzdanje, i zato nije odustajala od svog prkosnog stava.
Bilo je leto; jedan od mnogih vrelih, sunčanih dana koji su se nizali blago se okončavao. I pored neprijateljskih pogleda s kojima se susretala na svakom koraku i koji su je, uprkos njenom trudu da ih unutar sebe transformiše i iskoristi kao hranu za svoj slabašni ego, pogađali, nije mogla da ne primeti lepotu i raskoš boja svuda oko sebe.
Petnaest minuta kasnije, sedela je na klupi pored reke, okrenuta leđima ljudima što su prolazili, i bila je potpuno mirna. Sunce beše zašlo, i sve nijanse neba već su bile hladne. Svetloplavo nebo s paperjastim belim oblacima; žuto-zelena trava s malo braon i ljubičaste; crvene, crne, sive i svakakve bubice; crno-zelene krošnje; reka u milion boja koje bi se u tačkama i linijama pojavljivale samo na trenutak i odmah nestajale.
Opijena povetarcem mirisa zemlje, kamena i vode, i zvukom teretnog voza koji je prolazio u blizini ali koga nije mogla da vidi, gledala je nebo, pse, reku, travu, sve, i nije mislila. Nije je zanimalo ništa osim boja koje su se razlivale pred njom u svoj svojoj toplini i veličanstvenosti. Nije je više bilo briga da li će ikada imati šta da kaže - jedino važno je postalo to što ima šta da oseti.
I tako je znala - nešto važno se u noj zauvek promenilo. Samo još nije pronašla šta.
Autorka je Marija Dotlić, a sliku smo pronašli ovde.