Ne mogu ni zamisliti toliko veliki odgovor, koliko je veliko pitanje. A ono samo je toliko važno, da osećam da sav život moj zavisi od njega. Kostja je zadovoljan onim što je otkrio, ali meni to ni izbliza nije dovoljno. Odgovor koji ja tražim mnogo je opširniji i komplikovaniji.
Svesna sam ja svoje ograničenosti - svoje nezrelosti, neobrazovanja, površnosti, ali ta svest me nikako ne sprečava da se pitam, i ne vidim kako bi mi uskratila pravo na to. Šteta jer, da se ne pitam, mogla bih biti mirna.Ne znam čak ni gde da tražim. Glava mi je puna besmislica, svakakvih budalaština i laži, a šta mi je u srcu ja se plašim da otkrijem.
I vrtim se u krug.
Kostju sam zavolela. Zaslužio je da otkrije smisao, i drago mi je zbog njega. Ipak, ja se ne mogu zadovoljiti tako jednostavnim odgovorom, kao što sam već rekla, jer pitanje koje imam pred sobom zaista je ogromno, gotovo univerzalno.
Ja ne mogu znati. Ali čini mi se, život nam ne može obećati ništa veliko, značajno, izvanredno, o čemu svi maštamo. I ja sama smatram da je ovo što ću sada reći glupo, ali ponekad mi se čini tako tačno, a to je da je čovek, usled straha od smrti, precenio život.
Žalosno škripanje ljuljaške
20 minuta pre ponoći
negde među zgradama,
među životima,
među snovima,
I usamljena svetlost stone lampe
koja obasjava malu sobu
i pust krevet.
A zvezde su zaista ugašene.
Moje pitanje glasi: Šta je, od svega, istina?
Autorka je Marija Dotlić
Slika je odavde.