07:00 – Instinktivno se budim i napipavam telefon negde između svoje desne noge i plišanog praseta s kojim spavam. Vidim koliko je sati, vidim koji je datum, vidim da mi alarm zvoni tek za sat vremena. Spuštam telefon na noćni stočić i okrećem se na drugu stranu u pokušaju da zaspim. Unapred znam da ne vredi. Život je pun Marfijevskih situacija – kad moram u školu, ne mogu da ustanem, kad sam slobodna da se izležavam, ne mogu da spavam.
07:05 – Izvlačim daljinac, koji mi je bio pod jastukom, palim TV i ubadam CNN i pregled stanja u Libiji. Do narednog minuta već postajem pobožno zahvalna što ne živim ovako kako živim, vrtim kanale do History-ja i drago mi je što mi danas imamo tuš, telefon i vakcinu protiv tuberkuloze, a onda dolazim do TLC-ja i vidim glupače koje troše ogromne pare na venčanice, dok deca u Africi gladuju. Bolje da čitam neku knjigu.
09:00 – „Društvena životinja“, Dejvida Bruksa navela me je da uzmem svoju beležnicu i iscrtam mrežu odnosa koju imam s drugim ljudima. Pokušala sam da im dodelim različite boje i tipove linija. Iscrtala sam srca oko onih koje volim, dodala im smajlije, šolje za kafu i sove pored imena. Život je zamršen. Upleteni smo u mreže interakcija sa toliko ljudi. Međutim, kolikom broju uopšte posvećujemo dovoljno pažnje da za njih možemo da kažemo da ih zaista poznajemo? Ljudsko biće danas ima gomilu poznanika, a tako malo onih koje poznaje. Kuća je bila divno mirna i pomislih da je bezbedno da ustanem.
09:30 – Sedim na pultu u kuhinji i jedem pitu iz kutije. Dovršavam šolju mleka u koju sam dodala malo kafe kad čujem šuštanje i migoljenje u hodniku, a onda do mene dotrapa žuta koker španijelka i dođe mi da se izderem na nju, ali ne ide kad je tako pametna da otvori vrata od hodnika. Dajem joj malo pite, dok se za njom polako ne dogega i baka, a onda je hvatam i izbacujem napolje. Psi – uvek bi sa tobom da se druže; čak i da imam ožiljke svuda po faci, došla bi i olizala me, jer zna koliko sam vešta u češkanju. Ljubav je jednostavna.
15:00 – Zove me drugarica koja se posvađala sa svojim dečkom oko ko zna čega (ponovo). Slušam šezdesetominutni traktat (suština: „ja njemu ne značim dovoljno“) proizišao iz nekog tričavog sms-a. Ljubav je kompikovana.
18:45 – Pijem hladni nes u kafiću na sred trga, sa ekipom s kojom ću uskoro provesti deset dana na kampovanju. Gledam ljude koji čekaju autobus da se prevezu na more, jedem pomfrit, slušam džez, mislim na divan period koji će se rascvetati predamnom onog momenta kada se udaljim tih značajnih 20 km iz ovog grada. Život je lep.
22:30 – Sedim na klupi u parku i slušam druga koji mi priča o načinu na koji je ostao bez posla tog prepodneva i muka mi je kad čujem kako ljudi umeju da budu bezobrazni i surovi. Država brine o pojedincu tako što ga hrani nadama u bolje sutra, ako još neko ovde u to veruje, a ne uspeva da uspostavi balans između potreba građana i tržišne ponude; privatnici monopolizuju kad god im se može, ljudi rade sezonske poslove na crno, mlade konobarice privatavaju njihovi nadređeni po WC-ima, a napolju je leto i miriše na slobodu, mada istinske slobode nema.
Život je tako prividan i prljav.
23:25 – Ulazim u kuću i idem pravo u svoju sobu. U krevetu plačem malo nad socijalnom nepravdom, onda palim TV i ubadam prilog o čoveku koji se udavio. Ako smo neslobodni, bar nismo mrtvi. Mrtvi su slobodni, ali sa tom slobodom ne mogu ništa, a mi živi možemo za nju da se borimo; ili da bar izgradimo dovoljno dobar privid, tako da nam življenje bude podnošljivo.
00:00 – Kad nastupi novi dan, ja sam usred sna o domorocima i magičnim pečurkama. Nije taj naš život ni neka velika mudrost – samo treba da budeš u nekom stvarno dobrom tripu da bi mogao da preživiš. Da veruješ u promene i tako te stvari; da budeš naludnjičav, pa da skroz ne poludiš. Kockice za jamb čuvam u drugoj fioci u radnom stolu. Ponekad se kockam sama sa sobom – nagađam brojeve i bacam ih; uvežbavam sreću. U snu, poglavica je izgubio i ja sam osvojila čitavu njegovu zalihu magičnih pečurki. Ukrcavam se na brod i odlazim kući da podelim magične pečurke narodu; da ih ubacim u dobar trip, nateram da veruju u nešto i tako spasim Srbiju.
Možda i upali ta magija.
Autorka: Jovana Georgievski
Slika je odavde.