Sanjari, gde ste? Nisam vas davno čula. Vaši glasovi su se izgubili u mojoj glavi. Ne sećam se njihove boje, uzalud pokušavam da ih osvežim. Uporno vas tražim svuda, u licima običnih ljudi koje srećem u prolazu, u maskama, u vazduhu. Pomislih da se igrate žmurke sa mnom, samo što mene niste zvali. Pozivnica za igru nikada nije stigla. Veoma ste se vešto sakrili. Pogledala sam čak i najskrivenije uglove ovog sveta. Nema vas.
Nedostaje mi da slušam vaše priče, dogodovštine, vašu maštu koja nikada ne spava. Vaše snove, pažljivo satkane slovima ražličitih veličina i boja ispisanim na beskrajnim stranicama jave. Hoću da osetim vaš polet, da se bacim u koštac sa talasima energije i rizika. Da se prepustim, da postanem jedna od vas.
Sanjari. Mnogima ste apstraktni, ne uklapate se u njihovu slagalicu. Shvatam. Vaša čudnost mi budi radoznalost, tera me da mislim u nekom drugom smeru, inspiriše, oživljava me.
Gde ste? Plašim se da ste zauvek otišli, da ste shvatili da uzalud trošim vaše vreme ne radeći ništa korisno. Želim još malo da vas držim u iluziji. Bar još koji put da vam govorim moje lude i besmislene ideje bez straha da ćete me ismevati. Da mogu da se zanesem, ponekad i požalim, da čujem vaše savete ili bar to da će biti bolje.
Sanjari, toliko toga se dogodilo. Izgubljena sam, bar se u poslednje vreme sve više tako osećam. Da li razumete koliko je teško glumiti sreću kada te opsedaju tužne misli? Kada sivilo zagospodari tvojim pogledom pa se na sve načine trudiš da ga obojiš? Deca mojih neiživljenih strahova me proganjaju. Vraćaju mi se. Moje vreme ne teče istim sjajem bez vas. Zato vas i tražim i ne nameravam da odustanem. Nadam se da i vi tražite mene, da nisam previše duboko upala u ponor stvarnosti i prestala da postojim.
Čini mi se da čujem nečiji kikot. Poznat mi je. Sanjari, ovde sam, čekam vas, na starom mestu. Da kao nekad, ove hladne dane zagrejemo našim pričama i smehom. Da nastavite da sanjarite. I ja sa vama.
Autorka: Ivana Bešlić
Slika je odavde.