Naukom do umetnosti

PISAC: Ranko Bugarski
KNJIGA: Uvod u opštu lingvistiku
POGLAVLJE: 4. Tipovi jezika
PARAGRAF: 4. Jezičke univerzalije
TVRDNJA: U glagolskim sistemima uvek više prošlih vremena nego budućih.

Retki su oni koji još uvek sumnjaju u to da se proučavanjem jezika jednog naroda može saznati dosta i o kulturi, tradiciji i osobenostima istog. Finese u jeziku nekada gotovo hiruški precizno ukazuju na karakteristiku nekog naroda, baš tu, posebnu, koja taj narod izdvaja od ostalih. Postavlja se pitanje šta se onda može saznati iz jezičkih univerzalija? Šta je to što krije tvrdnje koje se odnose na sve jezike, na sve narode, na svakog pojedinca? Pored toga što saznajemo da svaki jezik ima konsonante i vokale, informacije ne tako relevantna, možemo saznati i neke druge stvari, one koje prevazilaze domene čiste nauke, i zalaze u neke druge sfere - U glagolskim sistemima uvek više prošlih vremena nego budućih. Svaki jezik na svetu, ma koliko da se oni međusobno razlikuju, ima više prošlih, nego budućih vremena. Svi ljudi na svetu, ma gde bili, ma kakvi bili, na više načina znaju da kažu šta je bilo, nego šta će tek biti. Ljudska kob je, izgleda ta, da se kroz sve sfere u kojima obitava, okreće ka prošlosti. Da li je slučajnost to što na više načina možemo da govorimo o tome šta smo i kakvi bili, kakve smo snove imali, u čemu smo grešili, i šta nas je promenilo, nego što znamo da kažemo šta bismo želeli da se desi, kakve planove imamo i čemu stremimo? Da li zaista svi mi, gledamo preko ramena, žaleći za onim što je nekad bilo? Možda jeste teško poverovati, u ovom materijalnom, kapitalističkom svetu, kako ga mnogi nazivaju, da su naše misli i naše sposobnosti usmerene ka izgubljenom, više nego ka stečenom, ali bojim se da jeste tako. Ma gde bili, ma kako nas vaspitali, ma u koga verovali, ili odbijali da poverujemo... U jednome smo, ipak, svi isti. Volela bih da imam par mudrih reči da izvadim iz rukava, par velikih misli kako prošlost treba ostaviti u prošlosti, kako je budućnost ta koja je ispred nas, kako se „samo budala spotiče na kamenje koje je na putu iza njega“, ali... Onda bih bila običan licemer, a ja bih radije da budem pisac. Jer, i da poznajem sve jezike sveta, ja bih i dalje, na svima njima, govorila o svetu u kome je bilo mene i tebe, radije nego o svetu u kome nas neće biti... Izgleda, da sam, uprkos svom naporu, ista kao i svi drugi.

Svako delo osobe koja voli završava se mislima o voljenoj osobi. (Provansalski kodeks ljubavi)

Autorka: Danica Martić
Slika