Zgodan zalogaj

Izuzetno sposoban i uvek željan dokazivanja, Džon Montagju je za života uživao u uspešnoj političkoj karijeri, zauzimajući najviši položaj u britanskom Ministarstvu mornarice. Montagju je bio i odličan sportista, obožavalac muzike, putovanja, žena, ali i zagriženi kockar. Baš taj porok presudio je da ime ovog engleskog grofa ostane upamćeno širom sveta. Njegovom zaslugom sredinom maja ove godine u Sendviču, istorijskom gradiću u grofoviji Kent, priređeno je veliko slavlje. 

Džon Montagju (1718–1792), četvrti grof od Sendviča, voleo je da igra karte. Dok je satima sedeo za stolom, događalo mu se da ogladni. Uvek spremna posluga na njegov mig smesta je dotrčavala s nekim ukusnim zalogajima. Međutim, Džon Montagju uglavnom je bio nezadovoljan, jer je u jednoj ruci držao karte, a s viljuškom u drugoj morao da nabada šta god da mu se našlo u tanjiru. Čak je probao i da nareske uzima prstima, ali to je bilo još gore, umastio bi se „do lakta”.

Na kraju mu se upalila lampica. Nekom od članova posluge naredio je da mu tanko isečenu govedinu i sir stave između dva parčeta hleba. Čim su ostali kartaroši videli kako je to praktično i da partija ne mora da se prekida i gubi na napetosti, počeli su i sami da naručuju: „Dajte i meni jednog Sendviča!” Mislili su, naravno, na zalogaj koji se posebno pravio grofu od Sendviča. Međutim, reč „sendvič” toliko se primila, rečeno današnjim žargonom, da je obrok napravljen od dva parčeta hleba između kojih se stavlja šta god je kome po volji, postao pojam koji se prvo proširio Velikom Britanijom, a ubrzo bio preuzet i u drugim jezicima.

U Sendviču tvrde da je sendvič nastao 1762. godine, jer je tada, osim govornog, polako već osvojio i pisane tekstove. Značajna godišnjica nema šta, dva i po veka otkako je ovako pripremljen obrok ušao u sva domaćinstva sveta. 

Podsećanja radi, sendvič nije „izumeo” grof Montagju, on je postojao znatno ranije nego što je dobio to ime. Veruje se da su se prvi sendviči pojavili sto godina pre naše ere i da su ih za svoje vernike spremali pojedini rabini. I u kasnijim vremenima ljudi su znali da na komad tanko isečenog hleba stave meso, sir, jaje, neki namaz. A kad bi hleb obajatio i stvrdnuo se, i tad su ga neki koristili. Odozgo bi stavili, recimo, neku vrstu gulaša ili neke druge kuvane hrane, zahvatili omekšanu sredinu, a nepojedeni deo davali sirotinji ili bacali psima.

Da li bi četvrti po redu grof od Sendviča bio zadovoljan što mu je ime proslavljeno na način koji nije mogao ni da pretpostavi? Sigurno da bi, bez obzira na to što većina ljudi ne zna kako je nastala reč „sendvič”.

Hvala Zabavniku na ovoj informaciji.