Sedim. Posmatram sat. Sat posmatra mene.
Čekam. Čekam da se kazaljke spoje na broju dvanaest.
Mislim. Mislim da će broj 12 promeniti svet.
Sutra. Sutra će neko pasti, neko se zaljubiti, a neko zamrzeti. Sve to će raditi u ista 24 časa. Neću. Neću da sutrašnji dan prođe bez njega i njegovog zagrljaja.
Lažem. Lažem samu sebe da će on sutra biti tu.
Pišem. Pišem jer je pisanje moj spas; neko se leči poljupcima, neko vinom, a ja rečima.
Zvezde. Znam jednog koji se leči zvezdama; zvezde su njegove vodilje jer često izgubi svoj put. Volim. Volim ovih 180 minuta tišine provedenih u pratnji otkucanja usamljenog sata.
Želim. Želim da ljubav promeni svet, a znam da je ljudi u tome sprečavaju.
Mesec. Mesec čeka skitnice da im pokaže drumove i ispriča neke od svojih mornarskih priča. Mrak. Nema ničega u ovoj hladnoj noći osim sata, sveće, mraka, tišine i mene.
Bal. Bal igraju zvezde smešeći se boemima koji su duše sakrili na dno flaše.
Boje. Boje su se izgubile, zima ih je halapljivo i bezobzirno pojela; možda je zima mislila da sutra ne postoji.
Ponoć. Neko će danas naučiti da voli, zato ove reči vrede. Ponoć, poslednji dah sveće na stolu, poslednje slovo, pogrešni mi i čekanje praskozorja.
Sve se skupilo u četiri slova –
– kraj.
Autorka je Milka Kovačević
Sliku smo našli ovde.
Mingl kutak arhiva