Ne znam da li je sve zanimljivije od moje prezentacije koju izlažem sutra ili me kapljice ove kiše što tapkaju po mom krovnom prozoru navode na razmišljanje…
Moja mačka je zevnula sa dosadom u očima, prevrnula se nekoliko puta po krevetu, oštrim noktima dodatno uništila moj frotir, pa se lenjo zavalila nazad da nastavi dremku.
I ja ležim i presipitujem se. Ne, to mi se ne dešava kada zujim na trista strana i svojim poslovima i aktivnostima gušim pletilju što neprekidno veze u mojoj glavi.
Prevrćem se sa jedne na drugu stranu. Opet se osećam nevoljno, nevoljno da izađem negde dalje van svog zaštićenog kruga u kome obitavam. Tu su moji prijatelji, moja porodica, moje knjige, moja mačka koju sam upravo uzela da gnjavim. Zašto uostalom neće da se mazi? Hranim je i čistim pesak, tepam joj... Svojeglava mačketina! Baš ću je ostaviti na placu da se sama snalazi, a ja ću uzeti neko umiljato mače. Dosad je već besno frknula, pomerila se sa kreveta i pobegla u hodnik da dovrši Whiskas sosić. A ja sam, pošto se moja žrtva oslobodila mene, ostala opet sama u sobi da razmišljam.
Da li mogu baš tako lako odbaciti nešto sa čime imam problema? Lako je sa mačkom...Dobro, možda će me ganjati neko društvo za zaštitu životinja što sam macu napustila i zanemarila. Ali svoje ostale probleme ne mogu tek tako lako da odbacim. Mada... Danas me je profesorka potcenila na fakultetu. E, pa promeniću profesorku... Ili fakultet! Ionako stalno učimo nešto čime me zatupljuju i guše moju prirodnu radoznalost za različite stvari. Dugogodišnja drugarica opet priča o onom tipu iz fakultetskog košarkaškog tima. Jao, ala guši! Da, želim da se i ti njemu svidiš, ali ne moraš mi do detalja opisati boju njegove majce. Ko je šiša, promeniću i nju. Dečko neće zbog mene da buši uši i da pušta kosu, a baš sam u fazi kad mi se sviđaju takvi tipovi. Ako, ako, zameniću i njega. I šta je sa svima na mom plesu? Tako su isfolirani. Čini mi se da niko više ne igra iz ljubavi nego da se dopadne drugima. Neka, promeniću i sport. Možda uzmem neki boks, tamo ću bar moći da putem znoja istresem svo ono energetsko smeće koje sam nakupila u toku dana. Kroz svaku ću kapljicu koja oteče da se osećam bolje i življe.
A ne sviđa mi se kako danas izgledam. Moja zanosna duga riđa kosa se nešto isušila, deluje beživotno, ali i masno. Šta mi je sa crtama lica, sasvim su se iskrivile... Je li to od nespavanja? A oči mi uopšte ne sjaje, izledaju tupo i dosadno. Kao i ja.
Već sutradan dajem oglas u novinama. Evo neka bude u Halo oglasima, verovatno im je najveći tiraž i čitanost. ”Menjam stari život za novi. Dajem svoj fakultet, svoje odlikaške ocene, svoju medalju u plivanju prsno na 100 metara, svoje hobije, gomilu salveta koje sam sakupila, svoj glas alt jedan, diplomu sa državnog takmičenja iz geografije, debelu mačku, svoje prijatelje i roditelje. Velika mogućnost dogovora. Pozovite me na 063...”
Eto, neka sam. Sad samo treba da sačekam. Ne moram ja da učim, niti da se trudim. Dovoljno je da poželim, pa ću dobiti šta mi treba. Koncentisaću se na one indijske mantre o kojima pišu na internetu...Kako beše: ”Ommmmm...” A sada opustim vilicu i zatvorim očne kapke, dišem duboko i koncentrišem se na ono što želim. Ponavljam ujutru i uveče. Još samo 14 puta. I ceo svet mi je na dohvat ruke. Jel’ da? I još neko da se odazove na oglas...
Upamti, nema prečice do sreće.
Autorka: Tijana Vujadinović
Fotografiju smo našli ovde.