Lena i Petar ležali su na kanabeu, vodeći jedan od onih dugih, dubokoumnih razgovora, koji su obično bez mnogo poente, jer i jedna i druga strana govore o naizgled sličnim, mada suštinski različitim stvarima, koje imaju dodirnih tačaka, ali se ne daju porediti onako kako sagovornici to pokušavaju. Međutim, takvi razgovori hrana su za ego i jednom i drugom, jer se završavaju tako iz diskusije bivaju izvedena dva zaključka, pa oboje imaju utisak da su izneli dovoljno uverljive argumente da ispadne da su u postavci teze bili pravu.
Ovog puta, razgovor je poprimio nešto zavojitiji tok. Razgovarali su o ludacima.
„Znaš, Holden je jedan vrlo kontradiktoran lik“, rekla je Lena. „S jedne strane, on žuri da odraste, pa želi da završi s školovanjem jednom za svagda. Izbačen je već četvrti put.Hoće da se odseli i nađe posao; čak unajmljuje prostitutku. U jednom delu knjige, on prosi jednu devojku i nudu joj da pobegne s njim, da bi živeli u šumi. S druge strane, kaže da je jedino što bi hteo da bude lovac u žitu.“
Leni se ovde disanje već ubzava i dok priča o Holdenu, zenice joj se neznatno šire i oči su joj blago vlažne, a grlo sve suvlje.
„Ima jedan deo u kom priča sa svojom sestrom, Febom. Ona ga pita šta je ono što bi on u životu želeo da bude i kaže mu: „Mogao bi da budeš nešto kao naučnik ili advokat.“ Holden kaže da ne bi mogao da bude naučnik, jer mu slabo ide nauka, a ona mu onda predlaže da bude advokat, „kao tata“.
Međutim, kad si advokat, ne možeš biti siguran da je ono što radiš dobro, niti da zaista pomažeš ljudima. Onda Holden kaže da ima nešto što bi stvarno voleo da bude i pita je zna li pesmu „Uhvati li neko nekog dok kroz žito ide“, a Feba ga ispravlja i govori mu da pesma zapravo ide „Sretne li neko nekog...“
Po nekim tumačenjima, to je pesma o dvoje ljudi koji su se sreli u žitu i imali seksualni odnos. Holdenova pogrešna interpretacija i njegova predstava o lovcu, kao o čuvaru dece koja trče poljem žita na čijem je kraju ambis, a o kojima on vodi računa i hvata ih kad neko potrči da padne, zapravo označava da Holden želi da svu tu decu zaštiti od ambisa koji odrastanje nosi; između ostalog i od seksa.
On je tako izgubljen ustvari, pojma nema šta hoće i rastrgnut je na obe strane.“
Tu Lena počinje da plače, a Petar je pita: „Je l' ima malo da si se ti s njim poistovetila?“
„Ne znam, možda malo“, kaže Lena suzno i nesigurno.
„A i tata mu je advokat.“
Tu Lena prestaje da diše na trenutak, pogleda Petra i treba joj dve sekunde da, poveže šta je on to upravo rekao. „Mm, vidiš, to čak nisam ni primetila. Nisam o tome uopšte razmišljala.“
„E pa, vidiš, ja sam primetio.“
„To verovatno nema mnogo veze“, odvaraća ga ona.
„Mislim da se previše udubljuješ.“
„Kako da razumem, ako se ne udubljujem? Ne vidim u tome ništa loše.“
„Vidiš, jedno je kad se udubiš, pa misliš o nečemu određeno vreme, a drugo je kad ti je samo to u glavi i ne možeš da pratiš nastavu u školi i jedva gutaš kad o tome pričaš.“
„Molim?“
„Jedva gutaš. To jest, ne gutaš uopšte“, hvata se Petar za jabučicu kako bi joj objasnio. „Glas ti se skroz promenio.“
„Kako to misliš, glas mi se promenio?“
„Promenio se, kao da jedva uspevaš da pričaš.“
Lena se zagledala u tačku na zidu. Petrova moć da primećuje stvari u vezi nje bila joj je vrlo interesantna, međutim, koliko god da joj je imponovala pažnja koju je joj je posvećivao dok ju je slušao, ponekad joj je bilo žao što neke stvari kao da ne može da sakrije. Bez obzira na to koliko promena glasa može biti očigledna, činjenica je da mu je često uspevalo da vidi više od onoga što je ona imala namere da mu pokaže. Uvek bi primetio.
„Zato mislim da nije dobro da se preterano udubljuješ. Treba da odrediš sebi granicu, da se ne stopiš previše.“
Lena je oćutala još par trenutaka, a onda prkosno upitala:
„Znaš li zašto su glumci u pozorištu uglavnom loši?“
„Zato što su površni“, jednostavno je odgovorio Petar.
„Da, površni su. Ako se u nešto ne udubiš, ne možeš da ga razumeš. Na sceni, ti si nečiji hologram – realna predstava. Ti nisi ti.“
„Ali treba da budeš u stanju da ponovo postaneš ti kad siđeš sa scene.“
„Da, ali ne možeš o tome da razmišljaš dok si na sceni. Moraš da izgradiš paralelnu realnost.“
„Ali tako da ostaneš svestan da je ona fiktivna.“
„Moraš da je proživiš, a to ne možeš ako stalno podsećaš sebe na to da ona nije stvarna.“
„Tu možeš da se izgubiš. To ti je kao kad kreneš da otvaraš kutije koje se nalaze u drugim kutijama. Ako se zaneseš previše, na kraju oko tebe ostanu samo kutije.“
„I onda dobiješ šizofreniju.“
„Da; onda dobiješ šizofreniju.“
„Hmm, nisam sigurna da se šizofrenija uopšte tako dobija.“
„Možda se i dobija – gradiš oko sebe paralelni svet i u trenutku kad sebe ubediš dovoljno u to da ono što si izmislila postoji oko tebe, poludiš.“
„Meni sad nešto pada na pamet da su ludaci povremeno u stanju da šire sagledavaju stvari nego normalni ljudi. Naravno, nije sve tu smisleno. Ne možeš u ludom tražiti racionalno – zato je ono i ludo, jer je lišeno smisla i racionalnosti. Međutim, negde na tom putu kriju se neki od odgovora o ljudima i dubljim slojevima naše prirode. Da bi otkrio, moraš da uđeš.“
„Ali treba uvek da znaš kako i da izađeš.“
„Šta je s istraživanjem? Nekad po nešto mora da se žrtvuje za rezultat. Ne valja ako trenutna žrtva postane permanentno stanje, ali uzmi za primer Stanislavskog. On je vežbao, postajući i ponašajući se kao svoj lik, ponekad i kao životinja; ubeđujući sebe da je nestvarno stvarno i onda ga takvim i pravio, samo da bi vežbao glumu. Bela Lugoši takođe.“
„Hmm, ali to je velika žrtva.“
„To je vredna žrtva. Pogledaj šta je ostalo iza njih.“
„Da, ali i taj Stanislavski na kog si se nalopre poznavala, umeo je da izađe iz svoje uloge kad siđe sa scene. Nekad mu možda trebalo malo više vremena, ali u principu je uspevao i nije postao lud.“
„Zabrinut si.“
„Plašiš me ponekad tim svojim idejicama. Mislim da bi bez problema mogla da prođeš kao neko kom super stoji bela košulja. .“
„Što si onda sa mnom ako misliš da bi trebalo da navučem košulju za ludake?“
„Zato što te volim; a i nekako si mi simpatična.“
„Mmm, to je bilo baš gradativno s tvoje strane. Hajde da ne mislimo sad. Zabolela me glava od ovog razgovora.“
„Prekuvaćeš jednog dana.“
„Možda i hoću“, pomislila je. „A možda ćeš i ti biti tu negde da me od toga čuvaš.“
Autorka je Jovana Georgievski