“Miris je uverljiviji od reči. Od uverljive snage mirisa ne možemo se odbraniti - ona ulazi u nas kao što vazduh ulazi u pluća, ispunjava nas, prožima; protiv nje ne postoji sredstvo.“
„Parfem“, Patrik Žiskard
U antičkim civilizacijama, parfem kao takav nije postojao. Mirisne supstance, kao što su smole, cveće i aromatično bilje, korišćene su paljenjem, jer su davale mirisni dim. Mirisi su igrali važnu ulogu kada su u pitanju religijski obredi, a parfem je bio simbol lepote i moći bogova. Poreklo parfema moćemo potražiti u starom Egiptu, gde su mirisna sredstva korišćena pri balsamovanju, dok je kraljica Kleopatra uživala u balzamima i uljima. Ovi su se najpre pravili od cimeta i meda, a kasnije se prodrlo u tajnu ekstrakovanja esencije iz cveća.
Mirišljavi balzami i ulja nešto kasnije sele se u Persiju, gde se razvijaju u statusni simbol. Persijanci su puno pažnje poklanjali parfinisanim supstancama, a upravo su oni bili ti koji su razvili tehniku očuvanja mirisa, čuvajući latice cveća u posebnim zemljanim posudama.
Smatra se da je parfem u Grčku preneo Aleksandar Veliki, posle osvajanja Persije. Grci su tada već imali razvijen određen stepen kulture mirisa, mada se od vezivao isključivo za svadbene i pogrebne običaje.
Upotreba parfema razvila se i u Rimu, gde su za praznik boginje cveća, Flore, upražnjavani mnogi mirisni rituali. Međutim, širenje hrišćanstva uticalo je na opadanje upotrebe parfema, jer ih je zabranjivalo, a od pada Rimskog carstva, parfemi u Evropi su na neko vreme potisnuti.
Novu ekspanziju doživljavaju u periodu renesanse. Kolumbovo otkriće Amerike otvorilo je evropsko tržište za mnoge biljke - kakao, vanilu, duvan, biber, karanfilić i đumbir, pa je na španskom dvoru obnovljena veština spravljanja mirišljavih supstanci, koje su zbog svoje egzotičnosti bile predmet težnji kraljica i dvorkinja.
Iz Španije, parfem se seli u Italiju, a onda posredstvom porodice Mediči dospeva na francuski dvor i u laboratorijama parfimera, spravljača mirisa, pudera i rukavica, razvija svoj, do tada najširi spektar raznolikosti.
„Parfem služi da bi se prikrio smrad“, izreka je Luja XIV koja oslikava higijensko stanje francuskog dvora u njegovo vreme. Muškarci i žene retko su se kupali, a neprijatan miris tela trudili su se da prikriju raznim fino namirisanim sredstvima. Njegov dvor u to vreme nazivali su Mirisnim dvorom, dok su najpoznatiji parfimeri bili Monpelje i Gras. Parfemi u Francuskoj razvijali su se sve do Napoleonovih ratova, kada ponovo doživljavaju stagnaciju.
U XIX veku, nastaju prvi veštački mirisi. Parfem dobija svoje ime i posebno oblikovanu bočicu. Na ideju imena i bočica prvi su došli tada priznati parfimeri Fransoa Koti i Rene Lalik, a Elizabet Arden i Helena Rubinštajn kreiraju svoje parfeme.
XX vek donosi novu revoluciju. Posle Prvog svetskog rata pronađeni su aldehili, aromatične supstance. Napredna Koko Šanel je to iskoristila, pa je 1921. za nju kreiran čuveni Chanel No.5, koji se smatra prvim modernim parfemom. Francuska je do danas ostala središte parfemske industrije.
1945. godine se pojavljuju Vert vert i L'Air du Temps. Ovi mirisi najavljuju željno iščekivano oslobađanje žena posle Drugog svetskog rata i predstavljaju pomak u odnosu na dotadašnje teške mirise. To su blagi, delikatni mirisi i preteče su parfema kakvi se koriste danas.
Savremene tendencije naginju nežnim, laganim, cvetnim mirisima. Parfemi se prave tako da mirišu na čistoću i vodu – najjednostavnije prirodne mirise. Ovo nas može navesti na misao da u vremenu visoko razvijenih tehnologija, u ljudima još uvek tinja poriv da se vrate osnovnim prirodnim elementima – vodi, vazduhu, vatri i zemlji. Izgleda da, na kom god spratu oblakodera živeli, još uvek imamo potrebu da gajimo povezanost s prirodom – makar i kroz miris koji nosimo na sebi, da nas podseća na to odakle smo postali.
Autorka je Jovana Georgievski